Ova tema mogla bi da zainteresuje i one koji se nadaju uspešnoj „specijalnoj vojnoj operaciji“ Putina u „denacifikaciji“ Ukrajine. I ne samo tome. Zapad i Natovce smatrali su sličnim fašistima u Srbiji 1999. mnogi koji ni na koji način danas ne simpatišu Putina ili Rusiju, različitih stavova na desnom i levom političkom flangu. Šta je glavni uzrok ovog zamešateljstva u našim ocenama i odnosu prema ratu u Ukrajini? Kako to da su kod nas Putinov napad na Ukrajinu podjednako pravdali predstavnici velikosrba i krajnje levice?

Rađanje Putinizma

U srpskom medijskom prostoru zajednički imenitelj za Srbiju 1999. i Ukrajinu 2022. je – NATO. Mediji pod uticajem države plasiraju sliku u kojoj je SR Jugoslavija u NATO bombardovanju takođe bila nepravedno kažnjena, kao i Ukrajina. Ali je generalni implicitni zaključak da su za oba rata krivci Zapad i NATO. Znači prijemčiva slika za široku auditoriju: Nas je NATO bombardovao, a sada Rusija samo želi da se odbrani od alijanse, te je Ukrajina sama kriva što je sa NATO-om ugrožavala suseda i tako izazvala sukob.

Možda gabariti država aktera varaju, ali glavne analogije u ratovima na postsocijalističkom prostoru su oružane agresije na susedne države i republike sa ciljem uspostavljanja etničkih i imperijalnih ciljeva. Devedesetih, oružana agresija Srbije protiv susednih republika Hrvatske, BiH i pokrajine Kosovo i vojna agresija Rusije protiv Ukrajine posle revolucije na Majdanu. I svakako Gruzija u „petodnevnom ratu“. Ono što se dešavalo slanjem tenkova i opsadom Vukovara i Sarajeva početkom devedesetih, preslikano je danas na Kijev, Harkov i Mariupolj u Ukrajini. Kult vođe Vladimira Putina, isti je onaj koji je uživao Slobodan Milošević i u oba slučaja u pitanju je političko otuđenje, motivisano istorijskim ciljevima stvaranja velikih država baziranih na etničkoj i verskoj osnovi. I ratni narativ oba režima je identičan: manipulacija ugroženošću, totalna kontrola medija i masovne represije protiv neistomišljenika. Savremeni totalitarizam i oživljavanje staljnizma. Rađanje Putinizma.

Moskva je toliko daleko otišla u zloupotrebi istorije da poslednjih godina direktno optužuje SAD, Kanadu i Ukrajinu da su na strani nacizma i fašizma, jer u UN-u nisu podržali manipulativnu rezoluciju borbe protiv veličanja istog. A upravo je ta rezolucija poslužila za potrebe casus belli napada na Ukrajinu.

Oživljavanje rana prošlosti

Odbijanje suočavanja sa prošlošću, negiranje haških presuda, negiranje ratnih zločina, neprihvatanje odgovornosti za ratove 90-tih i izazivanje humanitarne katastrofe u susednim republikama doveli su do situacije u kojoj u predizbornoj kampanji najveće stranke u Srbiji, na vlasti i u opoziciji, imaju veoma sličan stav o nezavisnosti Kosova, NATO agresiji i bratstvu sa Rusijom.

U takvim okolnostima nije bilo teško vratiti se korenima revizionizma i vaskrsniću ideje „Velike Srbije“, sa novim eufemističnijim nazivom – „Srpski svet“. „Srpski svet“ stvara se po uzoru na „Ruski svet“, inspirisan evroazijskim imperijalističkim idejama ruskog uticajnog stratega Aleksandra Dugina. I s opravdanjem pisac Filip David upozorava da su te ideje o uništenju zapadne civilizacije povezane s pravoslavljem i religijom, a takođe da mogu biti veoma opasne za širenje na Srbiju i Zapadni Balkan.

Tragedija postkomunsitičkog perioda je da su se slavne vojske JNA i naslednica sovjetske Crvene armije preko noći pretvorile u agresore i u sve ono protiv čega su se u Drugom svetskom ratu i same borile. Jedna od primetnijih analogija između Srbije devedesetih i Rusije 2022. je narativ o očišćenju Hrvatske, BiH, Kosova i Ukrajine od ustaša, nacista, islamskih terorista i banderovaca. U nizu nabrojenih neprijatelja „Ruskog sveta“ i „Srpskog sveta“ je i NATO, odnosno Zapad – Sjedinjene Američke Države i države članice Evropske unije.

Teško je u takvim okolnostima zamisliti da će čak i najdublje saosećanje sa Ukrajinom pokrenuti u Srbiji pitanje suočavanja sa prošlošću. Ako ništa drugo, barem privrženosti zapadnim vrednostima, jer će to biti ključno pri izboru strane u svetu novih podela posle ruske agresije na Ukrajinu. I najmanji uspeh Putina u Ukrajini neminovo će na prostoru bivše Jugoslavije oživeti rane prošlosti, traume i revanšističke planove.

Pred Srbijom nije samo kraj politike „sedenja na dve stolice“, i Brisel i Moskva, već i početak opredeljivanja da li će biti na strani Zapada, koga istovremeno smatra neprijateljem, ili će biti na strani Putinove restaurirane staljinističke Rusije. To je i izbor između samoizolacije Srbije i novog rata na Balkanu.

(Autonomija, foto: Beta/AP)