Ako bi se samo fascinacija zlom vagala u procenama izgleda predsedničkih kandidata u Srbiji, nema sumnje u to da bi rejting penzionisanog generala Zdravka Ponoša dosezao do drugog kruga; nije, poput Aleksandra Vučića, bio u poziciji – na stranu potkupljivanje birača redovitim i vanrednim novčanim injekcijama – da omogući bezglavo, sumanuto veličanje zlikovaca u medijima, te je utoliko uskraćen za mogućnost da bude veći Srbin nego aktuelni predsednik.

Kandidat je koalicije stranaka koje zvanično priznaju presude Haškog tribunala, pa i onu kojom se Ratko Mladić oglašava krivim za genocid, ali, eto, nijedna od njih, pa ni najjača koju predvodi Dragan Đilas, ne bi baš da se razmeće tim aspektom vlastitih proklamacija – nije to kurentna roba na konfuznom tržištu političkih ideja, radije bi svi političari koji se lažno predstavljaju za proevropske, da ispale rafal o tome kako treba gledati u budućnost. Priznanje genocida i istinski progon ratnih zločinaca dođe im kao neki suvišni teret koji sprečava bolju budućnost, njihov je recept za pobedu prizemno kokošarsko podilaženje teško kontaminiranim mozgovima zaokruživača – sve dok Ovog smenimo, pa ćemo posle sve to zaostalo da rešavamo. A to zaostalo je, zapravo suština, nema ni koraka napred bez suočenja sa dominantnom ideologijom koja favorizuje ideju o bezgrešnosti Srba koji vode isključivo odbrambene ratove, dok svet pokušava da im nametne breme kolektivne krivice.

Zdravko će Ponoš, nekadašnji načelnik Generalštaba Vojske Srbije, krajem prošle nedelje na Televiziji N1, dostojno odbraniti opozicionu praksu već viđenog, nevladinog zataškavanja zločina.

Ostaje nerešena dilema – čast onima koji su Ponoša nepogrešivo procenili – da li ta osoba istinski veruje u ono što govori, ili je tek pojavni oblik nepobedivog, hodajućeg nacionalizma koji podrazumeva bestidne laži. U svakom slučaju, njegovo je svedočenje bilo dragoceno za procenu stepena poodmaklog gangrenoznog raspadanja delova biračkog tela.

Bilo je teško slušati čizmašku eksplikaciju srpske nevinosti, sa svim krivotvorenjima, u kojima su sporadične istinite tvrdnje bile tek ornamentalni detalji teške dijagnoze. “Jedan za sve” beše davnih devedesetih predizborni slogan nauspelog predsedničkog aspiranta (Vuk Drašković) – evo prilike da se s razlogom ponovi.

Časna djela zlikovaca

Zagrevanje beše, onako, blaga priprema za frontalni udar, garnirana lažima i falsifikatima, pomenutim podilaženjem nadasve nepoštenom i neodgovornom, nacionalno teško frustriranom, biračkom telu, uz ozbiljne militantne laži, karakteristične za neprekinuti rat.

“Mnogi od heroja koji su uradili časna dela imaju taj oreol heroja u srpskom narodu, ako govorimo prekodrinski. Neki od njih su učinili časna dela, neki su odgovarali zato što su pod njihovom komandom učinjeni neki zločini. Često puta oni su tragične ličnosti, kombinacija i heroja i čoveka koji je odgovoran za zločine. Nije se bitka vodila nijedna u Njegoševoj ulici, u kafićima se ne ratuje. Ovi koji crtaju murale, bolje neka se vrate u svoje kafiće. A oni to i ne crtaju zato što su se oni setili toga, nego zato što ih je neko pustio na ulice. Na kraju krajeva, mi imamo vlast koja ne rešava nijedan realan problem. Oni rešavaju samo probleme koje su oni stvorili. Oni crtaju te murale, oni onda pokušavaju da to reše”, izusti general.

“Časna dela”, “heroji”, “neki zločini” – izgovara Ponoš uveren (ipak) da je presudio pošteno, onako patriotski, s punim razumevanjem za kolege koje su se našle na bojnom polju. Kontamo da je ovo priprema za priču o Ratku Mladiću. Zlikovcu čiji je mural na fasadi zgrade u Njegoševoj ulici (iste zgrade na kojoj je osvanuo – valjda zbog kontinuiteta sa zločinima u istočnoj Bosni – portret kama zapovednika četničkih formacija Dragoljuba Draže Mihajlovića), brljotina koju Aleksandar Vučić neće da ukloni, naprotiv.

Zlikovčeva tragična figura

Ali, dođe kraj i eufemizmima, desetercima, budalasanju, pita novinar jednostavno: Je li Ratko Mladića za Vas, gospodine Ponoš, ratni zločinac ili heroj?.

U jednom razgovoru sa studentima s početka devedesetih Slobodan Milošević kazao je kako se “ne slaže s pitanjem”; mogao je to, s obzirom na priču koju će nam ispričati da izgovori i general Ponoš.

Beše tu malo patosa, nežnosti prema zlikovcu kakvu je u javnim nastupima ispoljavala valjda jedino njegova biografkinja Ljiljana Bulatović, zločinačkih falsifikata, patetike koja nagoni na povraćanje. Ponoš je video Mladića, uživo, delovao mu je, izgleda, k’o Mick Jagger, fakat, izgleda da ga je u velikoj meri učvrstio u nakani da se bavi vojničkim poslom u vidu zanata.

“Ratko Mladić je jedna tragična ličnost. Ja sam imao priliku da Ratka Mladića upoznam na početku rata u Kninu, čovek koji je meni imponovao kao oficirčina. On je ideološki tada bio komunista, ali to nije važno, takva je bila vojska. On je radio briljantne stvari u Bosni i Hercegovini. Snage pod njegovom komandom uradile su i neke brutalne zločine. Za te zločine odgovarao je on, odgovarali su neki pojedinci. Ali zato ne treba da odgovara ni cela generacija, ni ceo narod, zločini su takvi da uvek neko personalno odgovara  za to”, progovara Ponoš.

Pod “briljantnim stvarima”, sva je prilika, podrazumeva “Raspameti!” uništavanje Sarajeva i ubijanje civila, “navođenje” artiljerije po principu “Tuci Velešiće, nema mnogo Srba tamo!”, ili “Da im razvučemo pamet njihovu!”. Ali je, stiče se utisak, Ponoš umišljajno pokušao da Mladićevu realizaciju genocida pripiše “snagama koje su bile pod njegovom kontrolom”. Patriotski, istina na način dominantan u srbijanskom diskursu, ukratko, lagati uprkos činjenicama, čak i protiv nesporne rečenice “Uoči još jednoga velikoga praznika srpskoga poklanjamo srpskom narodu ovaj grad. I, napokon, došao je trenutak da se, posle bune protiv dahija, osvetimo Turcima na ovom prostoru”.

A oni nama

I tu se obično dođe do karakteristično kretenoidne zamene teza, po principu “a šta su oni nama radili”; Ponoš će, naravno, podsetiti na to da “ima mnogo zločina nad srpskim narodom za koje niko nikad nije odgovarao”.

“Ja svakako nisam predsednik zemlje koji će dozvoliti da prva stvar koja se očekuje od studenta iz Beograda, iz Banjaluke posle dobar dan ja se zovem tako i tako, pa ako je nekom važno i Srbin, da odgovara pa kako se zove taj nesumnjivi zločin u genocidu. To je kao ono odričeš li se sotone. Pa, šta to treba da znači! Jel treba da gradimo našu budućnost na tome ili na dobrim primerima. Dobri primeri su i tragični primeri. Majke koje su izgubile po tri sina, a ima takvih na obe strane. Jel to treba nekom dalje, Predsednik Srbije Tadić otišao je, poklonio se žrtvama Srebrenice. Vučić je pokušao, to nije najsrećnije završilo”, malo je konfuzan (do bola) general-kandidat.

Izgovorio je i jednu istinu, valjda je umislio (“Ja svakako nisam predsednik zemlje…”), ali je poučio gledateljstvo da gleda unapred. Onda još malo konfuzije, na pitanje da li bi išao u Potočare, teška je dijagnoza, idemo oprezno: “Išao bih u Potočare. Išao bih i u Kravice. Ali bih očekivao da i politički lideri drugih naroda u BiH dođu u Kravice. Jedino se to tako reši. Ne može se entitet RS tretirati kao entitet nastao na zločinima. On je nastao na pravednoj borbi srpskog naroda. Da se stvori konačno krov, posle više vekova. Kroz svašta su prošli. Genocid je, na kraju krajeva – jedna od tipičnih pet crtica koje objašnjavaju šta je genocid – ta istorijska zla sudbina našeg naroda, da je prošao kroz proces janičanjenja, da su im deca odvođena… To je genocid. Ništa nam dobro neće doneti insistiranje na kopanju po prošlosti. Pa, gde su posle 25 godina od tog rata Francuska i Nemačka, da su kopale po prošlosti gde bi stigli.”

Sad još opreznije, čovek deluje uzdrmano. U pomenutom selu je na Badnji dan 1993. ubijeno 35 vojnika i 11 civila (podaci Istraživačko-dokumentacijskog centra), Srba. Što je nesporno, kao i ubistva Srba u Zalazju, Bratuncu, Milićima. Možda Ponoš i ne zna, ali, u Beogradu je u toku postupak protiv osmorice direktnih počinilaca ubistva 1313 Bošnjaka; ročišta se odlažu, ne zna se kada će postupak okarakterisan kao ratni zločin, ali ne i genocid, biti okončan.

Agresija i komentari

A ovih “tipičnih pet crtica koje objašnjavaju šta je genocid” deluje kao besmisleni sklop osobe koja ne zna šta govori. Odakle mu to, ko je “crtice” nacrtao, ko se s janjičarima tuk’o, Mladić, valjda, šta li je u toj konfuziji presudno, mitologija, deseterci, čuda neka.

A entitet Republika Srpska, trebalo bi da zna general, svakako nije nastao na pravednoj borbi srpskog naroda, već je posledica, između ostalog, agresije vojske u kojoj je služio. “Krov” je u ovom kontekstu drugačiji naziv za velikosrpski projekat; jer, kroz svašta su Srbi prošli, valja zato što nisu imali taj krov. Nisu imali, kazao bi Dobrica Ćosić, “preskupu, ali jedinu političku i ratnu pobedu srpskog naroda u drugoj polovini XX veka”.

I još malo o agresiji Srbije na BiH, kazaće general, odgovarajući na podsećanje da ga tabloidi napadaju zbog navodnog desetkovanja specijalnih snaga: “Sedamdeset druga nije ni postojala u vreme JNA, kad je bila ta velika vojska. Ona je napravljena 1992. godine. Kasnije je napravljen i Korpus specijalnih snaga koji je učestvovao u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, bar ovde u obodu”.

Ovo je očita laž, decembra 1993. 72. specijalna brigada kojom je komandovao Milorad Stupar učestvovala je operaciji “Pancir 2” koju su osmislili Ratko Mladić i Momčilo Perišić. Popila je vaspitnu porciju od Prve motorizovane brigade Armije BiH i nije mogla da osvoji teritorije Kobilje glave, Hotonja, Ugorskog, Barice. Sve se, dakle, desilo u sprečavanju te jedinice da se primakne Sarajevu, što, priznaće i Ponoš, nije bilo “u obodu”.

I beše toga još, a predizborna kampanja tek je počela. Valja očekivati mnogo laži o ratovima Srbije, eno Božidar Delić, penzionisani general major, komandant zloglasne 549. motorizovane brigade, kojoj se pripisuju ubistva više desetina albanskih civila marta 1999 na Kosovu, proglašen za nosioca poslaničke liste Demokratske stranke Srbije (koja se vezuje za Vojislava Koštunicu). Naprednjaci još nisu objavili sva imena sa liste.

(Al Jazeera, foto: Medija centar Beograd)