Poštovani predsednici Rusije, Ukrajne, predsedici/e međunarodnih i državnih tela, ambasadori/ke, predstavnici/e mirovnih organizacija, predstavnici/e drugih zemalja koje na bilo koji način svojim učešćem mogu da doprinesu tome da se vojna operacija između Rusije i Ukrajine spreči,

Zbog nedostatka vremena obraćavam se na jeziku oko čijeg se naziva njegovi govornici/e iz četiri zemlje u kojima se govori poslednjih 30 godina sukobljavaju, što je jedna od posledica rata u SFRJ koji nije sprečen, a počeo je kad sam imala 13 godina i s obzirom na to da se se međusobno ubijali ljudi koji su geografski, srodstvom, ekonomski, kulturno i jezički bliski jedni drugima, on još uvek nije okončan i uništava život i budućnost trećoj generaciji za redom.

Pišem ovo pismo iz praktičnih razloga. Novija istorija pokazuje da ni Rusija, ni Ukrajna, ni većina zemalja koje trenutn učestvuju kao posrednice nisu uredile položaj osoba sa invaliditetom u miru, a spremne su da ranjavanjem, nasiljem, usled posledica trauma siromaštva broj ljudi sa trajnim oštećenjima i hroničnim oboljenima poraste. Trenutno u svetu još uvek niko nije stvorio pomagala koja će korisnicima/ama kolica omogućiti da sede koliko je to u toku dana potrebno da bi mogle da ostvare sve svoje društvene uloge i poslove, a da im posle izvesng vremena život ne bude ugrožen od rana u nekom delu tela, od posledica sedenja (isto važi za svako drugo iskustvo onemogućenosti punog učešća u društvenom životu kao odgovor na bilo koji vid oštećenja/smanjenja sposobnosti), a stvoreno je oružje i prateća oprema s maksimalnim stepneom preciznsti. Još uvek Rusija, Ukrajna, Srbija i okolne zemlje, SAD i većina drugih zemalja ratnu odštetu ranjenima s trajnim odštećenjima isplaćuje kroz novčane dodatke,  ljudi se na dnevnom nivou suočavaju s nepristupačnošću, izostankom adekvatne rehabilitacije, pomagala, asistencije i stvarnih vidova socijalne zaštite koji će prevenirati uzroke društvenih pojava koje rezultiraju isključivanjem i institucionalizacijom, već se sve svodi na saniranje posledica i beleženja svedočenja o pojedinačnoj i kolektivnoj ljudskoj nesreći po modelu „Mi vama pomažemo“ i uz uverenost u to da čine dobro.

Ukoliko sada dozvolimo da ovaj rat započne, budući da nijedan u ovom veku nije trajno sprečen, a u nekoliko država u kojima je postojalo međunarodno posredovanje stanje je takvo da je dovedeno u pitanje sve što su UN radile od 1948. na ovamo i njena i svrha svih ustanova usmerenih na međunarodnu bezbednost i saradnju, imajući na umu neizvesnost od prirodnih nepogoda, dalje posledice oboljevanja od kovida 19 i to što na osnovu iskustva s temperaturom u toku prošlog leta, požarima i svesnim paljenjem šuma, ne znamo šta ovo donosi, jedino što bi bilo politički opravdano jeste da sva međunarodna tela fkusirana na bezbednost saradnju i primenu ugovora u domenu ljudskih prava, ekologije i održivog razvoja – preispitaju svrhu svog postojanja i da se (privremeno) ugase ne bi li se novac koji svi zajedno ulažemo u njihov rad usmerio na saniranje posledica ovog potencijalnog rata i svih drugh koji se trenutno vode i koji se najavljuje – na konkretne ljude.

Zbog rata u SFRJ većina ljudi rođenih između 1945-1960. više nije živo i sve su češće vesti o smrti mojih vršnjaka/kinja. Što se osoba sa invaliditetom širom sveta toče, zahvaljujući neprimenjivanju međunarodnog ugovora, koji je usvojen tek 2006. godine i državnih zakona, tamo gde ih ima od 1990. na ovamo, većina osoba sa invaliditetom, gde god da žive u svetu, od istrošenosti, trpljenja, redukovanja potreba i neodgovarajućih mera zaštite, pomagala, izostanka asistencije i medikalizacije stalnog stanja umire između 40. i 60. godine.

Dok ne budemo rešili zajedno sva ova pitanja nemamo prava ni na kakve sukobe, posebno ne na oružane.

U vezi s najavama mogućeg rata u BiH, mesecima unazad pitam se zbog čega je inicijatorima/kama ratove bliža ideja o tome da odgovaraju za ratne zločine, genocid i nasilje u ratu pred međunarodnim sudovima čija nas infrastruktura sve zajedno košta, nego da budu u istoriji zapamćeni/e po tome što su sprečili da do toga dođe. I dokle će etnički kolektiv ili neka druga zajednica pristajati na to da zbog izbegavanja krivične odgovornosti za kriminal na pojedinačnom nivou određena grupa pojedinaca/ki dovede državu ili  građane/ke u jednoj državi do međusobnih sukoba u kojima će učestvovati svojim telima moji vršnjaci/nje i mladi ljudi nešto stariji od dece koja su trenutno upućena na mene? Ljudi koji iniciraju ovaj rat učestvovaće samo na komandujućim mestima zaštićeni od svega, sem od odgovaranja pred istorijom i sudovima ako/kad dođe na to red, a dođe pre ili kasnije.

Ako su energenti povod sukobu, imamo sad priliku, dok još koliko toliko možemo da utičemo na prirodne promene, da se dogovorimo gde ćemo koristiti goriva koja su pod zemljom, za šta ćemo koristiti sunčevu energiju, ili za čije su nam korišćenje potrebni voda i vetar. Da ih rasporedimo tako da niko ni od koga ništ ne otima i da sve bude raspređeno uz alternativne lokalne vidove, kakvi postoje u pojedinim zajednicama i zemljama širom ssveta, od kompostovanja do upotrebe đubriva za grejanje, solarnih i elektrana koje koriste energiju vetra. Da uložimo u izume, kojima će  generacija nas koji sada živimo omogućiti život budućim. 

Rat u Ukrajjni u sred pandemije i neposredne klimatske katastrofe, imajući u vidu potencijalne žrtve nema nikakvo opravdanje, izuzevši to što će eventualno dokazati ljudsku nespremnost da relevanto reaguje na izazove društvenog, zdravstvenog i ekološkog trenutka u kome se svet trenutno nalazi.

U nadi da će ova nedelja biti početak ljudskog odustajanja od samouništenja i aktivnosti na čije posledice ljudi više ne mogu kompetentno da utiču, uprkos svem dosadašnjem iskustvu i znanju i pravnom poretku koji smo stvorili/e, srdačno Vas pozdravljam, spremna da doprinesem svemu što može da doprinese miru, očuvanju prirode i punoj primeni međunarodnih ugovora kojima se garantuje puno ostvarivanje prava na život, bezbednost i puno društveno učešće svih. 

(Autonomija, foto: Pixabay)