Stručnjak za istočnu Evropu iz Nemačkog društva za spoljnu politiku Štefan Majster izjavio je da je, u vreme dok sukob oko Ukrajine eskalira, NATO podeljen po pitanju odnosa sa Rusijom kao retko kada, a disonantni tonovi dopiru i iz članica u jugoistočnoj Evropi.

„SAD i Velika Britanija su za čvrst stav i politiku odvraćanja, Nemačka, Francuska i Italija insistiraju na dijalogu, a treća grupa, zemlje kao što su Bugarska, Mađarska ili Slovačka, želi da ostane podalje od sukoba i raspoređivanja trupa“, rekao je Majster za Dojče vele (DW).

On je ukazao da obično Nemačka predstavlja svojevrsnu umerenu poveznicu između tih grupa, ali da toga trenutno nema zbog slabosti u rukovodstvu.

„Pored toga, pozicija je oslabljena i zbog populizma, Trampa i Bregzita, i Putin to pokušava da iskoristi za pregovore o novom bezbednosnom poretku u Evropi – bez SAD“, rekao je Majster.

U takvoj situaciji, dodao je, zemlje NATO iz centralne i jugoistočne Evropi igraju neuobičajeno važnu ulogu ali odatle ponekad dopiru disonantni tonovi.

Predsednik Hrvatske Zoran Milanović izazvao je iritaciju – i to ne samo na domaćem terenu – kada je krajem januara najavio da će se njegova zemlja povući u slučaju konflikta.

„Ako dođe do eskalacije, povući ćemo se, i to do poslednjeg hrvatskog vojnika“, rekao je Milanović u Zagrebu bez da je precizirao šta to zapravo znači s obzirom na to da u Ukrajini i nema hrvatskih vojnika.

Vlada te članice EU i NATO odmah je reagovala. „Predsednik ne govori u ime Hrvatske, već u svoje ime. Mi jesmo i ostaćemo lojalna članica NATO“, rekao je ministar spoljnih poslova Gordan Grlić Radman.

Najčudnije u vezi s Milanovićevim izjavama jeste to da ni NATO, ni SAD, ni Ukrajina nisu ni tražili vojni angažman od Hrvatske.

„Milanovićeve izjave služe za unutrašnje-političke potrebe i moraju se sagledavati u svetlu njegovog stalnog sukoba s premijerom Andrejem Plenkovićem“, rekao je za DW Filip Milačić iz kancelarije Fondacije Fridrih Ebert u Beču.

„Čini se da Milanović u poslednje vreme igra na nacionalističku kartu, nazivajući Milorada Dodika, lidera bosanskih Srba, ‘partnerom’. On bi da služi hrvatskim nacionalistima u njihovim snovima o prekrajanju granice u Bosni uz rusku podršku“, dodao je.

Govoreći na bugarskoj televiziji BTV 1. februara, ambasadorka Rusije u toj zemlji Eleonora Mitrofanova kristalno jasno je objasnila šta Rusija traži od NATO: povlačenje na granice onih članica koje su do 1997. bile u Alijansi – a to znači povlačenje svih NATO trupa i baza iz zemalja kao što su Rumunija i Bugarska. Pritom bi te zemlje, kako kaže Mitrofanova, formalno mogle da ostanu članice NATO.

Očigledno je da ministar obrane Bugarske Stefan Janev nema problema s tom idejom, piše DW i podseća da je premijer Kiril Petkov morao u decembru javno da ga ukori nakon što je na Fejsbuku govorio protiv raspoređivanja NATO jedinica u Bugarsku.

Tokom rasprave u parlamentu Janev je apelovao: „Trebalo bi da prestanemo da čitamo stranu štampu i da se bavimo spekulacijama. Trebalo bi da budemo bugarofili i da razmišljamo iz perspektive bugarskih nacionalnih interesa“,

A ako treba neke NATO-trupe da budu u Bugarskoj, onda to isključivo treba da budu bugarske trupe, rekao je Janev.

Naglasak na „nacionalnim interesima“ i u Sofiji ima unutrašnje-političku pozadinu: otkako je nacionalistička stranka Preporod u decembru prošle godine ušla u Parlament, pritisak na vladu se povećao.

To da su pozicije bugarskih nacionalista tradicionalno proruske svesna je i ambasadorka Mitrofanova.“Rusija ima način da ostvaruje uticaj u Bugarskoj: kroz našu zajedničku istoriju. Ona je najvažniji lobista, najvažniji influenser u našim odnosima“, rekla je.

Potpuno drugačije je u Rumuniji. Uz Nemačku i Poljsku, Rumunija je jedna od zemalja u kojima su već raspoređene dodatne američke i NATO jedinice. Prema podacima Instituta za istraživanje javnog mnjenja INSCOP Research, od svih zemalja regiona NATO ima najveću podršku upravo u Rumuniji (60 odsto).

„Dodatne trupe ne samo da su dobrodošle, one su i politički kapital za vladu. Čak se ni nacionalisti ne usuđuju da govore protiv toga“, rekao je za DW Sorin Jonita, politikolog iz bukureštanskog trusta mozgova Expert Group.

U fokusu NATO i raspoređivanja trupa je i Mađarska, zemlja koja, poput Rumunije, ne samo da deli granicu sa Ukrajinom, već u njoj živi i ukrajinska manjina. Tamošnji premijer Viktor Orban već godinama održava „posebne odnose“ sa Rusijom. To što se javno divi autoritarnom stilu vladavine Moskve i protivi sankcijama Rusiji donelo mu je nadimak „Putinov pinč“.

Početkom februara Orban je otputovao u Moskvu, u „mirovnu misiju“, kako je naglasio. Međutim, u razgovorima je uglavnom bilo reči o ruskom gasu, kojeg Mađarska plaća znatno ispod tržišne cene, kao i o učešću Rusije u projektu proširenja nuklearne elektrane Paks. Budimpešta zato izbegava rasprave o većem angažmanu Mađarske u NATO.

Posebno kompleksan odnos sa Rusijom ima Turska, strateški važna članica NATO: u građanskom ratu u Siriji Putin i predsednik Redžep Tajip Erdogan sarađuju, u Libiji podržavaju različite grupacije.

Prvo je Erdogan odbacio svoje NATO-partnere i kupio ruski protivvazdušni sistem S-400, a zatim je Ankara snabdela Ukrajinu vojnim bespilotnim letelicama. Slično kao i Nemačka, Mađarska ili Bugarska, i Turska zavisi od ruskog gasa i nafte.

„Za Ankaru je to delikatno balansiranje: Erdogan ima posebnu vezu s Ukrajinom i podržaće i nju i NATO, a s druge strane, on ne sme da naljuti Putina da ovaj ne bi isključio gas ili se osvetio u Siriji“, rekao je za DW Asli Ajdintašbaš iz Evropskog saveta za spoljne odnose.

„Za razliku od Zapada, Rusija tačno zna šta želi u istočnoj Evropi: da povrati moć i sferu uticaja koje je izgubila nakon 1991″, izjavio je za Gardijan stručnjak za istočnu Evropu, profesor Timoti Garton Eš.

Kako bi to postigao, Kremlj u jugoistočnoj Evropi koristi dva alata: jeftin gas i nacionalizam.

Filip Milačić za DW naglašava da „Rusija nudi nacionalističkim elitama na Zapadnom Balkanu nešto što Zapad ne nudi, a ne bi ni trebalo da nudi: obećanje da će granice na Balkanu biti prekrojene“.

Pa ipak, jeftin gas, nacionalizam i nejedinstvo neće biti dovoljni da se NATO podeli u slučaju sukoba, sumira Štefan Majster.

„SAD mogu trenutno da se afirmišu kao vodeća sila, NATO je ipak relativno jednoglasan u politici odvraćanja, a čak i ako su neke manje članice u nedoumici, one neće dovoditi u pitanje svoju lojalnost Alijansi. Oružje se isporučuje, trupe se ojačavaju i u odnosu prema Rusiji dobija se na vremenu“, rekao je.

(Beta, DW, Foto: Pixabay)