Akademik Tibor Varadi, profesor međunarodnog prava i – već neko vreme – pisac odličnih dokumentarističkih knjiga, u razgovoru za SEEcult.org ocenjuje vreme pandemije kao vreme neizvesnosti kojem se ne nazire kraj. Pita se zato kada će doći vreme kada ćemo moći da kažemo: “Smrt virusu, sloboda narodu”! Pandemija, dodaje Varadi, potvrđuje njegovu tezu da nije lako garantovati pravo na svakodnevnicu koje bi trebalo da bude ljudsko pravo. Smatra i da je propuštena šansa da pandemija iznedri “čovečanski nacionalizam“. Pita se stoga šta bi bilo ako bi, umesto trke u naoružanju, koja svuda, pa i u Srbiji stalno beleži nove uspehe, ili vojno-komunikacionog cirkusa na ukrajinskoj granici, pažnja i pare bile usmerene ka pandemiji. Uviđa da smo se previše navikli da junaštvo stvaramo u suprotstavljanju, a ne u saradnji. Čini mu se da se oseća neka panika, jer već tridesetak godina kod nas, a u Evropi i Americi i malo duže, nije bilo rata. Harvardski doktorand i omiljeni profesor studenata Berklija, Emorija, Kornela, peštanskog CEU univerziteta, novosadskog Pravnog fakulteta, čovek koji je uređivao čuveni novosadski časopis “Uj Symposion”, a kasnije bio saradnik slavnog “La Revue de L’arbitrage”, primećuje da je fabrikovanje stvarnosti postalo zanimanje.

Varadi, koji je svojevremeno zastupao Srbiju (prethodno SRJ i SCG) pred Međunarodnim sudom u Hagu, član je i Društva književnika Vojvodine. Knjige “Dogodilo se u Ečki”, “Spisi i ljudi”, “Put u juče”, “Tajna mišjesive sobe”, te najnovija “Protivnarodni osmeh” (sve u izdanju “Akademske knjige” i prevodu Arpada Vicka), nastale su na osnovu bogate arhivske građe advokatske kancelarije koju je svojevremeno u Zrenjaninu osnovao njegov deda. Te knjige nisu samo autentičan uvid u život Banata tog vremena, o kojem piše kroz istinite priče obojene prefinjenim humorom i odmerenenom ironijom, već su i vrhunska literatura. Istovremeno, one nas uče da je okretanje ka detaljima najefikasniji način da se suprotstavimo geslima koja stvaraju paralelne stvarnosti.

– Posle svakog rata ponovo se uspostavlja šansa za svakidašnjicu, ali pravo na nju ipak ne postaje garantovano ljudsko pravo, kažete u knjizi. Ako koronu razumemo kao neku vrstu rata, kako bismo ovu rečenicu razumeli u kontekstu pandemije?

Tibor Varadi: Da, pravo na svakodnevnicu bi trebalo da bude ljudsko pravo, ali to nije lako garantovati. Kada je reč o vraćanju svakodnevnice nakon pandemije, problem je i u tome što je mnogo teže ustanoviti kada će joj biti kraj. Kod ratova je to nešto lakše. U udžbenicima istorije postoje čak i tačni datumi. U spisima vidim tačno kada su sudovi i druga nadleštva prestali na kraju odluke da pišu “Heil Hitler” i kada su počeli da pišu “Smrt fašizmu, sloboda narodu!” Pitam se kada će postati moguće da se piše “Smrt virusu, sloboda narodu!” Zatim, tu je i činjenica da nas je virus doveo i do prevremene starosti. Nisam baš mlad, ali sada živim onako kako sam mislio da ću živeti desetak godina kasnije (ako budem živ). Vidim da i mnogo mlađi ljudi imaju socijalni život koji je prikladan matorima. Znači, pored svakodnevnice, trebalo bi da vratimo i nešto mladosti.

– Kako preživljavate ovo vreme preporučenih fizičkih, a kako vreme odmiče čini se i socijalnih distanci među ljudima. Epidemija nije probudila neki “čovečanski nacionalizam” u ljudima, naprotiv…

Tibor Varadi: Da, mislim da je kovid-19 bio šansa za neki “čovečanski nacionalizam”, ali – bar do sada – nije uspeo da preobrazi prioritete. To i nije lako. Jer šta bi bilo ako bi umesto trke u naoružanju – koja svuda, pa i u Srbiji, stalno beleži nove uspehe (jer smo 2021. godine pretekli Hrvatsku) – ili, recimo, umesto vojno-komunikacionog cirkusa na ukrajinskoj granici, pažnja i pare bile usmerene ka pandemiji. Veliki gubitnici bi bili NATO, ruska vojska i mnoge druge vojske. Vođe pogotovu, uključivši političare. Previše smo se već navikli na to da se junaštvo stvara u suprotstavljanju, a ne u saradnji. Vojnim i političkim vođama ne bi bilo lako da se snađu među novim merilima. Tu je i okolnost da kod nas već tridesetak godina, a drugde u Evropi i Americi već mnogo duže, nije bilo rata. To je dovelo i do toga da cena jednog pukovnika ili potpukovnika na ljubavnom tržištu zaostaje iza cene jednog bankara ili glumca. Nema više ni igranki u oficirskim kasinima. A treba na neki način ostati važan. Tu su i lični interesi. Mislim da igru najčešće vode upravo ti interesi, a ne geopolitički interesi koji se naglašavaju. Pre nekoliko godina smo bili svedoci rata uticaja između Rusije i Zapada oko toga da li će Crna Gora ući u NATO. Da li je to bio sukob stvarnih interesa, ili sukob kandidata za junaka? Da li su Berlin i Pariz bezbedniji nakon što je i Podgorica NATO-grad, i da li bi Moskva bila bezbednija ako se NATO ne bi proširio na Podgoricu? Ili je reč o trci zvaničnika koji rukuju uticajem? I Bajdenu i Putinu je mnogo lakše da budu junaci tako da jedan prema drugom brane nacionalne interese. Ako opasnost nije dovoljna da opravda junaštvo, stvari se mogu pojačati putem komunikacije. “Čovečanski nacionalizam” bi bilo mnogo nesigurnije poprište za vođe.

– Koliko se društveni život u epidemiji razlikuje od Novog Sada do Budimpešte? Kako Vam sve to izgleda sa ljudske, književne i pravničke strane? Hoće li biti po rečenici iz knjige “Novih zabrana nije bilo, ali se nezamislivost krišom vratila.”?

Tibor Varadi: Ne vidim značajnije razlike u životu u Novom Sadu i Pešti ni zbog toga što u ovo vreme ne vidim baš nigde mnogo života. Inače, i spisi i uspomene pokazuju da ne zavisi samo od normi šta će u neko vreme biti zamislivo, a šta će biti nezamislivo. Kada je moj deda imao rođendan, dolazilo je i po osamdesetak ljudi da mu čestitaju. Bilo je i advokata, i sudija, i prodavačica sa pijace, ljudi čije je zanimanje bilo raznošenje sode, krojača, frizerki, čistačica, lekara, novinara, pisaca… Na mom poslednjem rođendanu su bili samo žena, sinovi i unuci. Bilo je nezamislivo da bude više ljudi. I kad ovo kažem, primećujem i to da su se i socijalne razlike produbile. Naravno, i dalje ima ljudi bez klasnih predrasuda, ali je razdaljina postala veća. Teško mi je danas da zamislim da se u nekim novinama napravi intervju, recimo, sa jednom prodavačicom sa pijace, ili vozačem autobusa, mada bi bilo zanimljivo znati nešto o tim ljudima. Nažalost, nezamislivost osvaja sve više prostora.

– Kao jedan dokumentarista beležite nekoliko zanimljivih stvari o sećanju i čijenicama. Kažete: “Dokumenti vraćaju činjenice u sećanje, ali dešava se i to da prošire sećanje izvan stvarnosti,” Kažete, takođe, da “ne zavisi samo do logike šta će ostati u sećanju”,  te da “novi podaci pomešaju uspomene”. Mi živimo u vreme u kojem HR službe (Human resources), nekadašnje kadrovske službe i marketing, za različite interese, novac i moć, kreiraju različite paralelne stvarnosti? Hoćemo li poludeti od njih?

Tibor Varadi: Što se dokumenata tiče, oni zaista vraćaju i sećanja. Vraćaju pre svega činjenice, a to su vrlo često činjenice koje su izostale iz pamćenja, pa i iz istorije. Ali dok čitam spise, vraćaju mi se i neke uspomene. One su ponekad nesigurne. Vidim da se u pamćenju ponekad izjednačava vrednost onoga što se dogodilo i onoga što se možda dogodilo, što nagađam. Tu sledim jednu pravničku uvreženost i u svojim knjigama dokumentarne proze razdvajam činjenice potvrđene spisima od podstaknutih sećanja. Ali, i nagađanja mogu da približe jedno prošlo vreme i prošli svet, jer pokazuju pečat vremena. Dok čitam spise o evangelističkom svešteniku koji je optužen da je počinio “protivnarodni osmeh”, pada mi na pamet da sam često sretao njegovog sina. Sretali smo se (u to sam skoro siguran) na pijaci, sećam se i drugih poprišta, ali nisam siguran da li smo igrali ping-pong kod regate. No ta nagađanja imaju koren u istom svetu, i u istoj (prošloj) stvarnosti, te pomažu u rekonstruisanju tog sveta i te stvarnosti.

U knjizi “Protivnarodni osmeh” obrađujem pre svega spise iz prvih posleratnih godina. Tu se vidi i to da pobeda nad protivnikom ne mora biti i pobeda nad ljudskim slabostima. Svako normalan se radovao pobedi nad fašizmom. Pobeđeno je bezumlje, savladana je jedna mahnitost koja je diktirala zlodela. Ali, da li je pobeđena i uvreženost da treba slediti zanose? Recimo, zanos koji inspiriše tužioca da pronađe više fašista i više narodnih neprijatelja, umesto da pronađe više istine. U kovitlacu ovog zanosa, Branko Đurić je bio optužen da je u svom dvorištu držao dve krmače fašističkog porekla. Spisi pokazuju da je okretanje ka detaljima najefikasniji način da se suprotstavimo geslima koje stvaraju paralelnu stvarnost. Albert Zombori i Andor Kabok, tinejdžeri iz Sajana, optuženi su da su hteli da obore društveno uređenje Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Ako ostanemo u svetu kvalifikacija, teška osuda je neizbežna. Potrebno je napraviti iskorak i upitati šta su ti momci stvarno radili u Sajanu.

U vreme ratnih i posleratnih opčinjenosti, do paralelne stvarnosti se dolazi na krilima zanosa. Danas se paralelna stvarnost ne dobija džabe. Potrebno ju je fabrikovati i to je postalo zanimanje. Što se obrazaca paralelnih stvarnosti tiče, mislim da oni imaju sličnosti, bez obzira kako i kada se stvaraju. U spisima iz posleratnih godina ti obrasci se jasno vide. Možda mogu da pomognu i u tome da se prepoznaju i savremeni obrasci.

– Protivnarodni osmeh i danas je jedinica mere kojom svaka vlast u šaci drži svoje građane. Vaša knjiga autentičan je podsetnik da svako vreme lomi krila malom čoveku, ali da uprkos odjecima velike istorije, mali životi bujaju, čak i u najbanalnijim oblicima kakvi su tračevi, podmetanja, svađe, zavade, krađe, cinkarenja… Život ipak pobeđuje logiku u kojoj se jedna krmača proglašava izdajničkom jer je uzgojena na nemačkom gazdinstvu…

Tibor Varadi: U spisima nalazim i neke velike sporove. U knjizi „Dogodilo se u Ečki“ pisao sam o sporovim i susretima sudbina vezanih za jedan od najvećih veleposeda u Monarhiji. U „Protivnarodni osmeh“ sam uključio spise koji ukazuju šta je preživela porodica Lederer, vlasnik možda najznačajnijeg poseda u istoriji Čoke. Ipak, većina predmeta o kojima pišem su sitni predmeti, a protagonisti su sitni ljudi. Ti sitni predmeti danas nisu ništa manje važni od velikih predmeta. Jednako pomažu viđenju prošlosti, i približavaju nas zaboravljenim svakodnevnicama. Vidim i to da spisi nisu bili neaktivni dok su decenijama ostali zaboravljeni u garaži. Pretvorili su se u književnost. 

Spisi zaista pokazuju, da je i u najburnijim, pa i najsurovijim vremenima bilo i nekog uobičajenog života. Da nije tako, ljudi se ne bi ni rađali u Banatu između 1941. i 1945. godine, a rađali su se. Ljudi su dopustili sebi i da se sporečkaju, a komšijske svađe su se nastavile i posle oslobođenja. Mnoge čarke su došle i pred sud. Spisi pokazuju da je sud tada bila pozornica na kojoj su svoju čast branili i najamni radnici, kuvarice, krojačice. Danas takvih sporova praktično više nema u sudskoj praksi. Dobar deo društva se povlači sa raznih pozornica (kao što je, na primer, sudski postupak zbog uvrede) i ostaje deo relevantne javnosti samo prilikom izbora. Zanimljivo je i to da su u vremenima u kojima je sudstvo bilo pod teškim ideološkim pritiskom mali sporovi oko psovki ili sitnih krađa ostali na tradicionalnim stazama klasičnog prava. Nije trebalo paziti da li će neki sudija ispasti veći fašista, veći antifašista, veći komunista, ili antikomunista ako daje za pravo Milici, a ne Mariji (ili obratno). Tako se sa punim pravničkim dostojanstvom moglo staviti na vagu pitanje: da li je teža uvreda ako se kaže „kurva-ubica“, ili ako psovanje uključuje detalje o tome na koji način komšinica obavlja aktivnosti kurve.

Neki skromni manevarski prostor je ostao ponekad i kod sporova koji nisu bili van ideološke sfere. Kao što sam već pomenuo, Branko Đurić je optužen da je skrivao krmače i prasiće nemačkog komšije, da bi mu pomogao da nešto sačuva od konfiskacije. Da bi naglasio svoju ideološku ispravnost, tužilac je istakao da je reč o krmačama fašističkog porekla. Ipak, pred sudom se uspelo dokazati da je reč o krmačama koje je Branko doveo iz svog sela. Moj otac, koji je branio Branka, verovatno je znao šta je bila istina. Ja ne znam, ali znam da je Branko zaslužio da bude oslobođen, bez obzira na poreklo krmača. Inače, uspeh nije bio potpun: Branko je ipak osuđen za to što je jednoj Nemici-logorašici dozvolio da jede u menzi mlekare.

– Više puta u Banatu kovitlac je poneo sa sobom mnoge lične sudbine. U Drugom svetskom ratu najpre jevrejske, a posle tog rata nemačke. Dešava se, kažete u knjizi, “da se ponekad zaprepastimo nakon što se ispostavi da se jedno načelo odnosi i na one na koje nismo pomišljali kada smo to načelo formulisali.”. Bivalo je to kroz istoriju, a biva i danas…

Tibor Varadi: Kovitlac uvek donosi i principe i fraze. Svakakve principe i fraze. Sve to utiče i na ljudske sudbine. Zanosi ponekad i ne razlikuju benigno i maligno. Kada je počela nemačka okupacija Banata, odmah su doneti propisi o tome da Jevreji ne mogu biti ni advokati, ni lekari, ni veterinari, ni apotekari. Isti zamah ih je odneo i u logore smrti. No prve uredbe okupatora su počele time, da treba za jedan sat premestiti časovnike, te je u Bečkereku 11 pre podne postalo 10 pre podne – da bi sve bilo u skladu sa računanjem vremena u Berlinu. Tu je zatim propis koji nije užasan kao „naredbe o Jevrejima i Ciganima“, ali nije ni benigan kao „uredba o računanju vremena“. Naređeno je da lokalni Nemci mogu da kupuju nekoliko kilograma brašna, dok lokalni Srbi, Mađari, Slovaci, Rumuni, samo nekoliko deka. Potom dolazi pobeda nad fašizmom i slede nove uredbe, koje, naravno, nisu toliko neljudske kao uredbe okupatora, ali su diskriminatorske. Dolazi do konfiskacije imovine Nemaca (sem onih koji su se aktivno borili u redovima partizana). Nije lako shvatiti da nije dovoljno pobediti one koji su diskriminisali, treba pobediti samu diskriminaciju.

– Knjiga otkriva da zamalo sa 11 godina da postanete srpski pesnik…

Tibor Varadi: Da. Mada, ko pročita pesmu koju sam sročio u školi, neće me baš videti na lirskom vrhuncu. No nagoveštava se i to, da je tada i meni, i drugima, višejezičnost bila svakodnevnica. U mojoj generaciji je to zapravo bila trojezičnost. Svakodnevno se govorilo i srpski, i mađarski, i nemački. Nemci su praktično nestali iz Bečkereka (Zrenjanina) u vreme mojih gimnazijskih godina, ali su u mom ranom detinjstvu i Nemci i nemački jezik još bili deo okoline. U suživotu jezika često smo i postavljali pitanje koji je prevod zapravo ispravan. Sećam se da sam jednom u čekaonici ispred naše advokatske kancelarije bio svedok prepirke dva Nemca. Jedan od njih je bio klijent mog oca, bilo je neke šanse da se nagodi sa protivnikom, pa je i on došao. Kada su ulazili u kancelariju, jedan je ciničnim osmehom pustio drugog napred i nazvao ga „Herr Niemand“. To sam potom ispričao za vreme ručka, pa smo raspravljali koji bi bio najbolji prevod na mađarski i srpski. Doslovce bi bilo „Gospodin Niko“, ali moj otac je primetio, da „niemand“ ima nešto markantniju aromu. Umešala se u razgovor i majka. Ostali smo na tome da bi „niemand“ možda mogao da bude „nikogović“ na srpskom, ili „senkiházi“ na mađarskom. Višejezičnost je zaista bila svakodnevna stvarnost.

– Tvrdite da fake news nije izmišljotina 21. veka, ruskih i američkih obaveštajnih službi, već da je fake news postojao i posle Drugog svetskog rata, u Zrenjaninu, čak Mokrinu i još ponegde.

Tibor Varadi: Mislim da je termin stavljen u promet da bi se nagovestilo da suprotna strana bombarduje lažima. No to nije novo – i ne bi trebalo da se odnosi samo na jednu stranu. Ima toga već vekovima i u Zrenjaninu i u Mokrinu, pa i u Pešti, u Parizu, u Njujorku, Moskvi, Berlinu, svuda. To što je novo je novi naziv koji je imao sreću da postane svetski naziv, jer je engleski postao svetski jezik. Pa se sada kaže „fake news“ i u Americi, i u Rusiji, Srbiji, Kini, Egiptu, svuda. Ako prevedemo, kažemo prosto „lažne vesti“, mnogo je teže da se zadrži predstava da je to nešto novo i izuzetno. Mislim da je najveći „fake news“ zapravo to da je to nešto novo.

– Pominjete u nekoliko navrata “Uj Symposion”, kultni časopis Novog Sada koji je bio gnezdo mnogih slobodnih misli. Zašto više nema takvih misli u Novom Sadu?

Tibor Varadi: Ja sam zaista video i vidim nešto izuzetno u “Uj Symposionu”, pa i u Tribini mladih. Bilo bi zaista važno da se stvore nova gnezda slobodnih misli. Ali to treba da prepustim mlađima.

– Postoje profesije koje treba napustiti pod nečovečnim vlastima – kažete u knjizi. Ko od nas ovog trenutka treba da napusti posao?

Tibor Varadi: Mislim da danas postoji i druga opcija. U knjizi pišem o slučaju Antala Pelija koji je i za vreme nemačke okupacije držao u pogonu svoj mlin za mlevenje paprike. Od toga je živeo. Nije baš bio neki veliki mlin, radio je u jednoj sobi. Antal je optužen da je namerno jačao vojni potencijal Hitlerove armije, jer je papriku prodavao i Nemcima, a poznato je da paprika sadrži vitamin. Verujem da će se čitaoci složiti sa mnom da Antal ipak nije počinio krivično delo protiv naroda i države. No, u knjizi dodajem da je za vreme nemačke okupacije bilo i takvih poslova koje je zaista trebalo napustiti. Recimo, ne bi smeo da ostane pri poslu neko ko je proizvodio oružje. Antal je bio dužan prodavati papriku i onom preduzimaču koga su okupatori imenovali, ali nije prodavao samo onima – i konačno, prodavao je papriku. Proizvođač oružja bi mogao prodavati svoj proizvod samo onima koga okupatori odrede – i to je oružje, ne paprika. Može li neko za vreme fašizma da ostane policajac, a da ne postane zločinac? To nije lako pitanje. Može li jedan dobar čovek ponekom i da pomogne, ako ostane tužilac ili policajac i za vreme fašizma? Da li mu ostaje neki manevarski prostor? Teško. A danas kod nas? Možemo verovatno reći da poštenje baš ne pomaže uvek karijeri, ali zbog toga ipak ne treba odustati. Ipak nije nemoguće, i ne mora biti opasno po život, da neko na poziciji tužioca, sudije, ili na nekoj drugoj poziciji, pokuša da sledi ono što smatra ispravnim i poštenim, a ne ono što bi bilo politički zgodno. Mislim da treba pokušati.

– “Pristalice uravnoteženosti još nisu uspele da se organizuju u pokret, i pitanje je da li će ikad u tome uspeti”. Kada to napišete u knjizi, da li to kaže jedan pesimista ili gnostik?

Tibor Varadi: Polarizacija nije baš lagodan okvir za ljude, ali je vrlo komotan za političare. Kao student gledao sam u Ateljeu 212 komad Mrožeka pod nazivom „Policajci“. Ono što smo videli to je nasušna potreba za neprijateljem. Uravnoteženost bi dala šanse mnogim građanima, ali bi mogla da ugrozi mnoge vođe. Istovremeno, postojanje (ili percipiranje) nekog žestokog neprijatelja opravdava diktaturu, vlast nekog ko možda nema većinu, ali sada nema vremena da se o tome razmišlja, jer preti neprijatelj. Diktator i njegov aparat gube smisao i autentičnost ako nisu junaci protiv nekog neprijatelja. Prema Mrožekovoj priči, kako neprijatelji, pa i navodni neprijatelji, sve više nestaju, glavni policajac diktatora odlazi u kafane, traži neprijatelje, pa i sokoli potencijalne neprijatelje. Kada više ni to ne daje rezultate, postaje sam neprijatelj da bi sistem funkcionisao. Komad je bio zaista uspešan, izveden je mnogo puta. Imao sam utisak da su se gledaoci uzdigli na nivo osmeha i podsmeha. Smejali su se polarizaciji i građenju ugleda pomoću neprijatelja. Taj osmeh koji sam osetio u Ateljeu 212 nije bio protivnarodni osmeh. Tada sam verovao da je Mrožek na vrlo uverljiv način učinio smešnom polarizaciju, pa i oslanjanje na neprijatelja. No taj zadatak nije jednom i za svagda obavljen.

(Snežana Miletić/SEEcult.org, foto: N1)