Evropska unija je nedavno kaznila kompaniju Facebook sa 110 miliona eura zbog prikrivanja podataka o kupovini aplikacije WhatsApp 2014. godine. EU je takođe kaznio kompaniju Google 2019. godine najvećom kaznom u svojoj istoriji – čak 1,49 milijardi eura, zbog propusta u oglašavanju, prikupljanja podataka korisnika, kao i poslovne politike koja je onemogućavala da ti oglasi i reklame budu prikazane i na trećim sajtovima.

Takođe, američko Ministarstvo ekonomije, kao i Komisija za telekomunikacije (FCC) konstantno vrše nadzor velikog broja tehnoloških giganata, a u sve to se nekoliko puta uključio i Kongres SAD-a. Jasno je da tehnološkim mega-korporacijama, koje zajedno vrede trilione dolara, privatnost korisnika nije na prvom mestu, već, naravno – profit.

Još od prvih dana interneta, sredinom ’90-ih, bilo je jasno da će glavna “roba“ na internetu biti navike korisnika, njihove potrebe kada je online kupovina u pitanju te omiljena muzika i filmovi na sajtovima za zabavu. Svi ovi podaci su u početku vredeli malo i uglavnom su služili samim vlasnicima web sajtova, kako bi eventualno postavili još neke sadržaje i time privukli posetioce.

Kako je ‘iskorišten’ 11. septembar

Velika globalna kompanija Amazon je počela kao online knjižara, koja je imala u ponudi uglavnom žanr naučne fantastike. I veliki Google je u početku bio samo jedna od stranica za pretragu interneta. U to vreme su dominirali MSN, Yahoo, Ask Jeeves i Altavista.

A onda se desio 11. septembar 2001. godine. Teroristički napadi na New York i Washington nisu uticali samo na globalnu politiku te početak američkog vojnog angažovanja u Iraku i Afganistanu, uz međunarodne koalicione trupe. Gotovo odmah su američke, ali i evropske bezbednosne agencije označile internet kao “plodno tlo za komunikaciju terorista i ekstremista širom sveta, ali i savršeni medij za širenje ekstremističkih sadržaja, učenja i teorija“.

Američki zakonodavci su se odmah dali na izmenu brojnih zakona kako bi se federalnim agencijama što više olakšalo prikupljanje podataka i digitalni nadzor. Naravno, sve ovo je opravdavano “globalnom borbom protiv terorizma“. Američki ministar odbrane Donald Rumsfeld je čak 2003. godine izjavio: “Ako nešto krijete na vašem računaru, teroristi pobeđuju!” (Terrorist will win if you hide something!).

Ubrzo je donet i “Patriotski zakon“ – Patriot Act, koji je Federalnom istražnom birou (FBI), Centralnoj obaveštajnoj agenciji (CIA) i Nacionalnoj bezbednosnoj agenciji (NSA) te Domovinskoj sigurnosti (DHS), dao gotovo “odrešene ruke“ kada je prikupljanje podataka u pitanju. Suština Patriot Acta je bila nacionalna sigurnost iznad lične privatnosti (national security over personal privacy).

Prišireno pravilo ‘treće strane’

Takođe je uvedeno i “pravilo treće strane“ – ako podelite neku informaciju putem interneta ili mobilnih komunikacija gubite pravo na privatnost, jer te informacije putuju kroz stotine računara, servera, baznih stanica i sličnih uređaja, na kojima opet rade stotine drugih ljudi. Pretpostavljalo se da ta “treća strana“ sa kojom podelite informaciju, tekst, sliku ili video može da tu informaciju dalje podeli sa drugima, jednim delom ili u celini. Pravilo “treće strane“ je kasnije čak prošireno i na prikupljanje geopodataka, odnosno podataka o kretanju sa GPS satelita i navigacija, bilo na smartfonu ili u automobilu.

Oni koji su branili ovakve propise navodili su da se “svaka osoba kreće javno, unutar šire zajednice, te joj je samim tim bitno smanjena privatnost“.

Patriot Act je nekoliko puta dopunjivan, kako bi se ispratio razvoj tehnologije, a zanimljivo je da su za njega gotovo po pravilu glasali i demokrate, i republikanci (mutual voting).

Kada su 2008. godine aktivisti, stručnjaci i brojni novinari u SAD-u zatražili informacije o (zlo)upotrebi Patriot Acta, naišli su na zid ćutanja. I tadašnja nova administracija predsednika Baracka Obame je navodila “razloge nacionalne sigurnosti“ kao prepreku da se bilo šta objavi. Ipak, neki od novinara su bili uporni i, pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacija (FOIA), početkom 2010. godine su ipak dobili deo dokumenta, do tada poverljivih pod oznakom “državne tajne“.

S podacima mogu raditi ‘šta im je volja’

Tako se saznalo za postojanje dva masovna programa praćenja online komunikacija – Mystic i PRISM. Sa oba je rukovodila agencija NSA i ono što je zapanjilo i američku i svetsku javnost je bilo to da mete ovih programa nisu bili samo potencijalni teroristi i ekstremisti, već i obični građani. Zapravo, podaci su bili prikupljani na svakodnevnom nivou, a “na tapetu“ su bili milioni korisnika.

Agencije NSA i DHS su za ovakve programe navodile “Odeljak 702“ (Section 702) iz FISA zakona, koji predviđa prikupljanje podataka o “pretnjama po bezbednost SAD-a i njenih svaeznica“. Ipak, “Odeljak 702“ se odnosi isključivo i samo na strane državljane, ne i na građane SAD-a. U pojašnjenju ovog odeljka se čak izričito navodi da se on “ne odnosi na građane SAD-a, bez obzira na njihovu lokaciju, kao i ni na jednu osobu unutar SAD-a“.

I tu se opet vraćamo na “pravilo treće strane“ – čiji su, zapravo, podaci korisnika društvenih mreža iz celog sveta, online pohranjeni podaci u Cloud servisima, pa čak i naše email komunikacije? Ovi podaci se fizički mogu nalaziti unutar SAD-a, ali i na brojnim data centrima širom sveta, koje poseduju nezavisne kompanije.

Kolumnista Goran Jovanović kaže da će online privatnost biti od velikog značaja u bliskoj budućnosti.

“Već je postalo pravilo da niko ne čita Uslove korišćenja, ni kada kupimo novi smartfon, računar, niti kada instaliramo neku aplikaciju ili program. A u njima, naročito kod društvenih mreža, veoma jasno piše da vaši podaci samim činom postavljanja na internet postaju vlasništvo tih mreža te da one mogu sa njima raditi gotovo ‘šta im je volja’“, navodi Jovanović.

Novi smartfoni prate navike korisnika

Naravno, dodaje, oni se najviše koriste u svrhu prodaje reklama i marketinga, pa Facebook, na primer, “uči“ o vašim interesovanjima i navikama, kako bi korisnicima servirao tačno određene reklame, i to za prodavnice i usluge iz najbližeg okruženja.

“Treba vam novi smartfon – tu su, na akciji, volite roštilj – evo ga, u vašem komšiluku. U poslednje vreme su i kod nas veoma popularne aplikacije i usluge za dostavu kako hrane, tako i drugih proizvoda i narudžbina, a sve one zahtevaju da se prijavite vašim nalogom na društvenoj mreži ili email adresom“, objašnjava Jovanović.

Inženjer elektronike i IT stručnjak Nikola Miladinović, kaže da je tehnologija otišla i korak dalje.

“Novi smartfoni i sami prate navike korisnika, kako i koje aplikacije koristi, koliko u njima provodi vremena, da li više sluša muziku ili gleda video i slično. Takođe, kompanije koje proizvode smartfone sada i same imaju svoje prodavnice aplikacija, razne Cloud servise za smeštanje podataka, a za sve njih treba napraviti još jedan korisnički nalog, koji je različit od onog u društvenim mrežama ili aplikacijama za elektronsku poštu“, ukazuje Miladinović.

Primećuje kako sve više korisnika ima i po nekoliko adresa elektronske pošte – privatne i poslovne, kao i više smartfon uređaja, laptop ili tablet računara. Kada se svi ovi korisnički nalozi “skupe” u toku dana, dodaje, prosečnom korisniku postaje teško da svima njima upravlja – gde je šta postavio, šta je kome poslao i kojim je sadržajima gde mesto.

‘Znate da vam krademo podatke’

“Korisnici bi zato trebalo da obrate pažnju te da sa službenih telefona i laptopova baš nikada ne pristupaju društvenim mrežama i da na njima ne drže nikakve privatne fajlove – što zbog same privatnosti, a na žalost, i zbog toga što je na ovim prostorima korporativna kultura i dalje na veoma niskom nivou“, objašnjava Miladinović.

Prošlogodišnji skandal sa kompanijom Cambridge Analytica pokazao je sve manjkavosti tehnološkog sveta, ali i manjkavosti međunarodnih propisa. Kompanija je bila bazirana u Londonu i razvijala je softverske alate za prikupljanje podataka korisnika Facebooka. Smatra se da su prikupljani podaci sa barem 90 miliona naloga, mada je najverovatnije taj broj nekoliko puta veći.

Ovako prikupljene podatke je softver uz pomoć veštačke inteligencije (Artificial Intelligence, AI) sortirao i prikazivao na raznim vrstama infografika, a oni su se dalje koristili (i prodavali) raznim kompanijama. Smatra se i da je deo ovih podataka korišćen u predsedničkoj kampanji Donalda Trumpa 2016. godine, kao i kampanji senatora Teda Cruza, kako bi se saznale navike birača.

Kad je sve otkriveno, britanske vlasti su mogle da urade malo toga, jer nije postojao zakon koji se konkretno bavi ovakvim slučajevima. Kompanija je kažnjena sa 500.000 funti i nakon toga je ugašena, a CEO Facebooka Mark Zuckerberg se javno izvinio te obećao da se “ništa slično više neće dogoditi te da Facebook prekida saradnju sa svim sličnim kompanijama“.

Rutinsko praćenje svjetskih lidera

Nekadašnji kompjuterski stručnjak agencije NSA i verovatno najpoznatiji disident današnjice Edward Snowden je takođe pre nekoliko godina šokirao svetsku javnost. On je prvi (i za sada jedini) govorio o načinu na koji NSA radi i o njenim aktivnostima. Tako se saznalo da i britanski pandan ovoj agenciji, GHCQ, ima tehnologiju kojom može da se poveže direktno na optičke kablove i da sa njih prikuplja podatke.

Takođe, saznalo se i da NSA rutinski prati komunikacije svetskih lidera, čak i zemalja saveznica. Među njima su bivša predsednica Brazila Dilma Rousseff, Meksika Felipe Calderon, nekoliko francuskih ministara, kao i nemačka kancelarka Angela Merkel.

Snowden danas živi u Rusiji, gde je dobio i trajni azil.

(Al Jazeera, foto: Pixabay)