Širenje mizoginije i seksizma prema ženama u politici često ima za cilj podrivanje njihovog uticaja, poštovanja i moći.

Upravo diskriminatoran javni diskurs obeshrabruje žene da se uključe i istraju u javnom i političkom životu i učestvuju u procesima donošenja odluka.

To je problem sa kojim se susreću žene na političkim pozicijama gotovo u čitavom svetu.

Situacija u Srbiji je ipak specifična, jer je medijska (re)prezentacija političarki uslovljena i kontekstom medija, ali i pripadnošću određenoj političkoj opciji.

Nije novost da znatan deo medija karakteriše pristrasnost u izveštavanju i naklonost vladajućoj političkoj strukturi.

Stoga su političarke iz opozicionih partija izloženije mizoginiji i govoru mržnje u pojedinim medijima tabloidnog karaktera, nego što je to slučaj s političarkama na vlasti.

S druge strane, sve političarke, bez obzira na stranačku pripadnost, medijski su marginalizovane i njihovo mišljenje se manje vrednuje.

Jednostavno, o političarkama se ređe izveštava nego o političarima, bez obzira što deo njih obavlja, bar zvanično, vrlo važne državne funkcije.

Tako, recimo, kad premijeri susednih država potpisuju značajan sporazum, u medijima osvane izjava predsednika Srbije, pažnju dobiju i drugi prisutni premijeri, a samo na osnovu fotografije može se zaključiti da je sastanku prisustvovala i predsednica Vlade Republike Srbije.

Doduše na nekim je fotografisana s leđa.

Znači, medijski nevažna.

Takođe je problematično i to što su među malobrojnim ženama koje se bave politikom o kojima se izveštava zastupljenije članice Vlade Republike Srbije i visoke funkcionerke vladajućih političkih stranaka, uglavnom iz Beograda, dok su političarke na lokalu, poslanice i odbornice gotovo nevidljive.

Kada žene u politici i dobiju priliku da iznesu svoje mišljenje ili da pokrenu neku temu, to je mahom u funkciji promovisanja stranačke agende, uz prenaglašavanje značaja muškarca koji imaju realnu moć, iako im nisu, po hijerarhiji, uvek podređene.

Ipak, može se konstatovati znatna razlika u medijskom diskursu koji se odnosi na političarke pripadnice opozicionih političkih partija u odnosu na političarke iz vlasti.

Za razliku od govora mržnje i mizoginije koji su upućeni opozicionim političarkama, pa i pravom medijskom progonu Marinike Tepić, medijski diskurs koji prati političarke iz vladajućih stranaka je donekle blaži, ali ga odlikuju senzacionalizam i objektivizacija: komentariše se njihov izgled, garderoba, stil, frizure, da li su smršale ili se ugojile.

Uobičajenu medijsku sliku političarki na vlasti za koje se podrazumeva da su tu da budu lepe, doterane i poslušne, ponekad naruši izveštavanje o ministarki Zorani Mihajlović, koju, ukoliko iskoči pred rudu i usudi se da izjavi nešto što prethodno nije aminovano, mediji ne štede, bez obzira na njen položaj i moć.

Indikativno je i da se dominantni medijski pristup menja u skladu sa promenom zvaničnog političkog diskursa.

Tako je, na primer, Gordana Čomić kao opoziciona poslanica bila izložena uvredama.

Međutim, ton izveštavanja se menja u trenutku kad ova političarka prekida bojkot skupštinskog rada zbog podnošenja amandmana o promeni izbornih kvota za manje zastupljeni pol i kad ta inicijativa zvanično dobije podršku predsednika Republike Srbije.

Kad se sve ovo ima u vidu, teško se može povući paralela između većeg broja žena na politički uticajnim pozicijama i kvalitativne promene položaja žena u društvu.

Naprotiv, promovisanje žena na značajnim funkcijama više služi kao paravan deklarativnoj, a ne suštinskoj rodnoj ravnopravnosti. U tom smislu, podzastupljenost političarki u medijima najbolji je dokaz njihove podzastupljenosti kad je u pitanju moć i uticaj koji imaju na funkcijama koje obavljaju.

(Danas, foto: NDNV)