Da li je konačno počela dugo očekivana borba protiv organizovanog kriminala i da li će država istrajati u tome

Kada je u oktobru prošle godine predsednik Republike objavio rat protiv mafije na svom Instagram profilu, i nakon što je borba protiv organizovanog kriminala ušla i u ekspoze nove Vlade Srbije, sve je delovalo kao još jedan vešt marketinški potez i malo ko je imao velika očekivanja od svega toga. Valja podsetiti da se rat protiv mafije najavljivao i ranije, na primer kada je posle ubistva Aleksandra Stankovića 2016. godine to učinio tadašnji ministar unutrašnjih poslova. A država je i ranije masovno hapsila u akcijama zvučnih imena poput Rezač, Skener, Cunami… nakon čega se optužnice nisu dizale i većina uhapšenih bi bila puštana kući bez epiloga. Ispočetka nije bilo razloga da se veruje da će sada stvari izgledati drugačije.

Država, to smo mi

U ovaj poslednji rat protiv mafije se krenulo tačno na obeležavanje sto dana rada Vlade, a počeo je hapšenjem Veljka Belivuka. Građanima poznatiji kao Velja Nevolja, on i njegova grupa povezuje se sa Kavačkim klanom, a brojni su i dokazi koji upućuju na to da imaju čvrste veze u vrhu vladajućih struktura. Mediji su neprestano i veoma detaljno izveštavali o hapšenjima članova ove grupe, detaljima iz istrage i horor pričama o zlodelima koje je ova grupa navodno počinila, kao i njihovim vezama u policiji i politici. Pred sam istek zakonskog roka krajem jula, podignuta je optužnica koja obuhvata 31 okrivljenog i u kojoj se, između ostalog, za Belivuka i njegovog saradnika Miljkovića traži doživotna zatvorska kazna.

Međutim, ono što nedostaje da bi javnost poverovala da je u pitanju zaista ozbiljan obračun sa kriminalom, a ne još jedna vešta medijska manipulacija, jeste razotkrivanje veza između ove kriminalne grupe i politike, o kojima su mediji godinama unazad izveštavali. Skoro nikakvi su izgledi da se to zaista i dogodi.
Sasvim je jasno da su politički razlozi iza uspona Belivuka i njegove grupe. Politička pozadina je vidljiva i prilikom njihovog obezbeđivanja inauguracije predsednika, ali i preko potvrđenih veza sa ljudima u vrhu policije i vlasti pod čijim protektoratom izgleda da je grupa ojačala. Politička pozadina jasna je i kod krivične prijave podnete protiv predsednika i ministra unutrašnjih poslova radi ispitivanja navodnih veza njih dvojice i Belivuka, sa ciljem da se zapravo utvrdi da one ne postoje i time dokaže njihova nevinost, uprkos otkrićima istraživačkih novinara i dokazima iz postupka. U ovom kontekstu, skoro pa proročki deluju reči iz ekspozea predsednice Vlade gde se, kada se govori o kriminalnim grupama, kaže: “očekujemo da će nastaviti da kriminalizuju i demuhanizuju predsednika Aleksandra Vučića, kao čoveka koji je objavio rat mafiji i simbola borbe protiv njih.” Skoro pa kao da je sve rađeno po ovom scenariju prepisanom iz ekspozea.

Jasno je da i da se iz političkih razloga postupak i vodi, tj. da u ovom slučaju postoji politička volja da se Belivukova grupa procesuira. Ovo se vidi i iz toga da u javnosti krstaški rat protiv ove grupe vode svi viđeniji političari i nosioci javnih funkcija, a da još uvek nijedno lice iz sveta politike nije obuhvaćeno optužnicom uprkos brojnim utvrđenim vezama. Primetna je i izutetna medijska pažnja posvećena ovom slučaju, koju prati curenje i iznošenje podataka iz istraga, ali i nepotrebno šokiranje javnosti detaljima zločina i uznemiravanje porodica žrtava. Da politička pozadina postoji jasno je i iz činjenice da su novinari primetili da već neko vreme tinja sukob između političkog i kriminalnog krila ove organizacije, ali nisu mogli da utvrde uzrok tom razlazu do kog je očigledno došlo prošle godine. Sasvim verovatno zvuči i činjenica koju su odvojeno izneli postupajući tužilac i ministar odbrane, o tome da su dokaze o Belivukovoj grupi dobili od jedne zapadnoevropske zemlje i da su prikupljeni kroz praćenje komunikacije putem aplikacije Skaj. Ako je to slučaj, onda su možda politički odlučioci bili stavljeni u situaciju da konačno više nisu više mogli da zatvaraju oči pred organizovanim kriminalom tvrdeći da dokazi ne postoje. Uslovljeni ovim, deluje da su krenuli u kontrolisanu akciju koja ima za cilj da hirurški precizno odstrani „pipke“, a da netaknutom sačuva političku glavu ove mafijaške hobotnice. U ovom slučaju bi bilo veoma zanimljivo videti šta je sve sadržano u toj presretnutoj komunikaciji i ko je sve razgovarao sa kime.

Dešavanja oko Velje Nevolje, međutim, ne treba da bace u drugi plan slučaj Jovanjica i takođe evidentnu političku pozadinu ove priče. U ovom slučaju nedavno je potvrđena i druga optužnica koja je ustanovila da je navodni narko-bos svetskog kalibra, Koluvija, imao saradnike u policiji, Bezbednosno-informativnoj agenciji i vojnim službama. Zaista se čini da je Koluvija imao “zdravu sistemsku priču” kako ju je u presretnutom razgovoru opisao jedan od umešanih. Nažalost, ni u ovom slučaju u optužnicama nema imena iz sveta politike, iako su Jovanjicu posećivala viđenija imena, uključujući i sadašnjeg ministra policije.

Politička volja i nevolja

Politička volja, tj. politički uticaj na pravosuđe i policiju, ostaje da bude glavna prepreka radu institucija za sprovođenje zakona, a to je posebno problematično u Srbiji u kojoj na delu imamo i šire zarobljavanje društva i institucija na način koji se opisuje kao zarobljena država. Evropska unija je još 2018. godine upozorila da sve zemlje Zapadnog Balkana, uključujući i Srbiju, „pokazuju jasne elemente „zarobljenih država“, uključujući veze sa organizovanim kriminalom i korupcijom na svim nivoima vlasti i uprave, kao i veliku isprepletanost javnih i privatnih interesa.“ U situaciji poput ove, nemoguće je očekivati iskrenu borbu protiv organizovanog kriminala ako tu borbu vode ljudi koji su i sami deo kriminalnih organizacija.

Rezultati u borbi protiv organizovanog kriminala su ono što građani Srbije žele da vide, budući da istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je organizovani kriminal prvi na listi unutrašnjih bezbednosnih izazova. Isto želi da vidi i Evropska unija, kojoj su konačne optužnice u slučajevima organizovanog kriminala na listi prioriteta kada je reč o napretku Srbije ka članstvu u EU. Poučeni ovim iskustvima, dve stvari su ključne. Prvo, građani treba da sačekaju da kriminalce vide iza rešetaka nakon suđenja, umesto sa lisicama na rukama pred televizijskim kamerama. Drugo, borbu protiv organizovanog kriminala ne mogu da vode političari već nezavisno tužilaštvo i policija koja je operativno autonomna u svom radu.

Autor je istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku

(otvorenavratapravosudja, foto: Pixabay)