Ratko Mladić je osuđen na doživotnu robiju, ali su ideologija i nacionalni program u ime kojih je masovno ubijao – na slobodi. I osećaju se sasvim dobro, hvala na pitanju. Ministar policije Aleksandar Vulin naokolo propagira ideju o stvaranju „srpskog sveta“, apdejtovane verzije Velike Srbije i proglašava Aleksandra Vučića za „predsednika svih Srba“, negirajući državne granice, sanjajući i dalje o svesrpskom ujedinjenju i obnovi Dušanovog carstva.

Ratko Mladić pravosnažno je osuđen na doživotnu kaznu zatvora. Nad jednim od najvećih srpskih zločinaca koji se može porediti samo sa nacističkim parnjacima, izvršena je zemaljska pravda. Čovek koji je počinio najstrašnije zločine na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata umreće u zatvorskoj ćeliji. Kao što reče Serž Bramerc, „njegovo ime trebalo bi uvrstiti na listu najizopačenijih i najbrutalnijih ličnosti u istoriji”.

Kakav je odnos zvanične Srbije prema ovoj presudi možda najbolje svedoči naslov teksta u „Večernjim novostima“, objavljenog par sati pre izricanja presude: „Ratko Mladić živeo od 1.300 dinara: General radio kao nadničar i ašovom kopao rupe dok ga izdajnici nisu isporučili u Hag”. O atmosferi u srpskom društvu dodatno govori činjenica da se na čelu „Večernjih novosti“ nalazi Milorad Vučelić, Miloševićev šef ratne propagande.

Potom je usledio naslov „Sramna presuda srpskom generalu” i konfabuliranje o Ratku Mladiću, divnom čoveku i humanisti koji je spasavao muslimanske civile. Valjda tako što ih je streljao i ubacivao u masovne grobnice, potom iskopavao leševe i premeštao ih u sekundarne i tercijarne grobnice, kako bi zataškao tragove genocida. Povremeno je taj njihov humanista spasavao i srpske civile, prilikom opsade Sarajeva, naređujući: “Velešiće tuci i Pofaliće tuci! Tamo nema srpskog življa mnogo!”

Negiranje ratnih zločina i glorifikacija počinitelja

Haški tribunal odavno je proglašen antisrpskim sudom, a Kosta Čavoški, ugledni akademik, profesor Pravnog fakulteta i branitelj Radovana Karadžića smislio je za ovu instituciju i živopisno ime – „haški Minotaur“. U imaginarijumu nacionalističke inteligencije, to nije sud, već mitsko čudovište koje se hrani nevinim žrtvama i to isključivo srpske nacionalnosti. Odmah po izricanju presude, javila se predsednica Republike Srpske Željka Cvijanović da nastavi ovaj narativ, rekavši da je Haški tribunal „još jednom potvrdio ulogu antisrpskog suda”.

Neprikosnovenu vlast u ovoj zemlji drži čovek koji je ne tako davno izvodio performans na Bulevaru Zorana Đinđića na Novom Beogradu. Preko tabli sa imenom ubijenog premijera lepio je nalepnice sa natpisom „Bulevar Ratka Mladića“. Onog istog premijera kog su umorile državne ubice koje su pre toga harale po ratištima diljem bivše Jugoslavije, kao deo zločinačkog Miloševićevog udruženja. Vučić se nije zadržao na uličnoj akciji, već je i Narodnu skupštinu Srbije proglašavao sigurnom kućom za Ratka Mladića, u vreme kada se zlikovac krio od pravde.

Negiranje genocida u Srebrenici je omiljena zabava političara na vlasti, u toj sportskoj disciplini utrkuju se predsednik, premijerka, ministri, poslanici i visoki funkcioneri iz Srpske napredne stranke, a tercu im drži pola opozicije. Premijerka Ana Brnabić je u stanju da procedi da je to bio „užasan, užasan zločin“, ali nema šanse da ga nazove pravim imenom. Zvanična državna politika je negiranje ratnih zločina i glorifikacija počinitelja. Na vlasti su mahom oni koji su Karadžićeve i Mladićeve horde podržavali dok su komadale Bosnu i Hercegovinu, oni nastavljaju svoj projekat, potvrđujući da je poricanje poslednja faza genocida.

Zločinački san o svesrpskom ujedinjenju

U javnosti dominira davno izgrađena slika da je Mladić srpski heroj, branitelj srpstva, div-junak koji se borio za „našu stvar“. Šta se konkretno podrazumeva pod tom „našom stvari“ i kako se Mladić za nju borio, uglavnom se ne precizira, jer bi onda vrli rodoljubi morali i sebi i svetu da objasne kakva je to pravedna borba u kojoj masovno ubijaš civile, opsedaš gradove, rušiš na stotine džamija, snajperišeš decu, granatiraš goloruke ljude, etnički čistiš čitava područja, sprovodiš ljude u koncentracione logore samo zato što se zovu malo drugačije.

O zločinima koje su srpske snage počinile po Bosni i ostalim područjima bivše SFRJ jednostavno se ne govori, za glasove žrtava nema mesta, sve što čujemo su dželatske laži, falsifikati i opravdanja. Prećutkivanje, negiranje, zatvaranje očiju, krivotvorenje, otvoreno laganje – to su strategije koje se koriste kojima se odbija čak i najmanje suočavanje sa prošlošću.

Srbijanski mediji ne samo da negiraju genocid i ratne zločine, već su neki od njih, pogotovo TV Hepi na kojoj ide „Ćirilica“ Milomira Marića specijalizovani za bezočno ruganje žrtvama, perverzno izvrtanje činjenica i gostovanja raznih zločinaca u bekstvu, njihovih advokata, pomagača i ideologa.

O tabloidima da i ne govorim, oni i dalje podgrevaju šovinistička i ratnička raspoloženja, kako bi se mentalno stanje nacije zadržalo u stanju neposredne ratne opasnosti. Mediji ne sprovode ovakvu uređivačku politiku na svoju ruku, to je deo opšte državne strategije koja je zasnovana na negaciji počinjenih zločina, odbijanju svake odgovornosti i falsifikovanju prošlosti. Mediji su samo produžena ruka vladajuće političke platforme, a poslušanost im ne pada teško jer su ionako na istim ideološkim pozicijama kao i njihove političke gazde.

Ratko Mladić je osuđen na doživotnu robiju, ali su ideologija i nacionalni program u ime kojih je masovno ubijao – na slobodi. I osećaju se sasvim dobro, hvala na pitanju. Ministar policije Aleksandar Vulin naokolo propagira ideju o stvaranju „srpskog sveta“, apdejtovane verzije Velike Srbije i proglašava Aleksandra Vučića za „predsednika svih Srba“, negirajući državne granice, sanjajući i dalje o svesrpskom ujedinjenju i obnovi Dušanovog carstva.

U ime ostvarenja upravo tog sna Ratko Mladić je ubijao i satirao. Državna politika Srbije vratila se na fabrička podešavanja iz devedesetih godina, ponovo je na dnevnom redu proširivanje teritorije, a granice susednih država smatraju se privremenim i provizornim. Crna Gora je „srpska Sparta“ koja je pokorena litijaškim pokretom, a zaključak Dobrice Ćosića da je Republika Srpska jedina ratnička i politička pobeda srpskog naroda, neka vrsta ratnog plena. Kosovo je i dalje „srce Srbije“ i „najskuplja srpska reč“ (što reče Matija Bećković), tu vlada opšti konsenzus vlasti, opozicije, crkve i najvećeg dela intelektualne scene.

Ideološka osnova zločina i genocida

Na slobodi su i tvorci ideologije koja je Mladića učinila mogućim. Nije Mladić bio neki slobodnjak koji je delovao na svoju ruku, on je bio produžena ruka Slobodana Miloševića i njegove zločinačke politike. A nije ni Milošević stvorio ideološki program, već ga je preuzeo od nacionalističke intelektualne i kulturne elite, i sproveo ga u delo, uz malu pomoć JNA, paravojnih formacija, policije i ostalih ubilačkih postrojbi.

Planovi za stvaranje Velike Srbije i etnička čišćenja nesrpskog stanovništva, za genocid, konc-logore, masovna proterivanja i silovanja, za ratnu pljačku i sveopšte razaranje – nisu stvoreni u Mladićevom ratnom štabu, već u Beogradu. Nije Mladiću pala na pamet ideja o „humanom preseljenju“ u dugim kasarnskim noćima ili dok je postrojavao vojsku, nego se toga dosetio Dobrica Ćosić, a potom je Skupština Republike Srpske to prihvatila.

U kreiranju ideologije koja je poslužila kao osnova za ratove učestvovala je cela nacionalistički orijentisana inteligencija, na čelu s brojnim akademicima, piscima, istoričarima, predstavnicima crkve i ostalim „dobrovoljnim davaocima tuđe krvi”.

Sve te zlokobne ideje o svim Srbima u jednoj državi, o rušenju SFRJ, o ugroženosti Srba od drugih naroda, o vekovnim međunacionalnim mržnjama, o Srbima koji dobijaju u ratu a gube u miru, o supremaciji srpskog naroda – nastale su u spisateljskim radionicama, SANU kabinetima, u radnim sobama takozvane intelektualne elite.

Milorad Ekmečić je propovedao: “Nasilje je babica stvaranja nacionalnih država, i to, uglavnom nasiljem u ratu”; Ćosić je grmeo kako čak ni Makedonija ne može da bude država, Milorad Pavić je govorio kako nam je Hrvat Tito oteo teritorije i pripojio ih Hrvatskoj; Milovan Vitezović je nastupao kao Miloševićeva predgrupa na Ušću, lansirajući slogan “dogodio se narod”; Brana Crnčević je u svojim novinskim tekstovima iscrpno nabrajao neprijatelje srpstva; Dragoš Kalajić je komentarisao granatiranje Sarajeva rečima: “Kad sam video kako se Sarajevo puši i gori, moram priznati – osetio sam radost”; Vasilije Krestić je propovedao tezu o Hrvatima kao “genocidnom narodu”; Momo Kapor je post festum govorio kako nije šteta što je Vukovar srušen, jer je to bio grad provincijskog baroka, takoreći nešto umetnički bezvredno; Gojko Đogo je savetovao Karadžića: “Gore, severno od Dubrovačke reke, to treba sve pobiti”, kao i da „Srbi ne smeju ni po koju cenu odustati od vekovnog cilja – da žive u jednoj državi“, jer „taj ideal nema cenu“. Šta je za srpskog poetu koja stotina hiljada mrtvih, njemu ljudski životi ništa ne znače, on se klanja svojim krvoločnim božanstvima – Državi i Naciji.

Osuda zločinačke politike i ideologije

Latinka Perović je ostavila zanimljivo svedočanstvo o periodu takozvanog buđenja naroda: „Sećam se, recimo, da mi je još 1987. tadašnji potpredsednik SANU Antonije Isaković objašnjavao kako je došlo vreme da Srbija ‘konačno reši svoje pitanje, jer Slovenci i Hrvati ne žele Jugoslaviju’… ‘Čekaj, vi, dakle, hoćete rat?’, prekinula sam ga. ‘Da’, potvrdio je, ‘ali u Srbiji tog rata neće biti. Poginuće 80.000 ljudi i…’, rekao je Isaković… ‘Kojih to 80.000 ljudi? Čijih to glava?‘, pitala sam Isakovića”. Pesnici, pisci i ostala menažerija već su bili sve isplanirali, samo je nedostajalo da Milošević prihvati njihov plan i da započne ratove.

“Ovo nije presuda srpskom narodu, kojim su Mladić i njegove pristalice manipulisali decenijama. Mladićeva krivica je samo i jedino njegova”, rekao je Serž Bramerc. Pristalice ideologije koja je stvorila Mladića presudu predstavljaju kao još jedan udar na srpski narod, ali nije na optuženičkoj klupi bila nacija, već čovek sa imenom i prezimenom. Jasno je zašto oni Mladića doživljavaju kao žrtvu: on robija i za njih, jer oni dobro znaju da nisu nevini, da su u udruženom zločinačkom poduhvatu odigrali svoju nečasnu ulogu.

Ovo nije presuda nacionalnom kolektivu, ali jeste jasna osuda zločinačke politike i ideologije koja je dovela do ratnih zločina i genocida. Mladić je na doživotnoj robiji, a zločinačka velikosrppska ideologija koja ga je stvorila i dalje se nalazi na slobodi. Za razliku od desetina hiljada njenih žrtava, zločinačka idelogija je živa i zdrava, nastanila se u mnogim glavama, odakle bljuje mržnju na okolni svet i vreba priliku da nastavi započetu apokalipsu. Ako se steknu povoljne istorijske okolnosti, lako će naći nekog novog Ratka Mladića.

(Tacno.net)