Na današnji dan pre 28 godina poginuli su Boško Brkić i Admira Ismić. Slika mrtvih tela mladog para iz Sarajeva, kako zagrljeni leže na sarajevskom mostu, obišla je svet. Prozvani su sarajevskim Romeom i Julijom.

Priča o Bošku i Admiri, priča je o Sarajevu i ljubavi ispred zastava. Upoznali su se u godini „sarajevske Olimpijade“, kada je nešto posebno cvetalo u ovom gradu.

Zajedno su proveli devet godina. To što je Boško bio Srbin, a Admira Bošnjakinja nije predstavljalo prepreku ni njima niti njihovim roditeljima, jer tako se u Sarajevu živelo.

A onda je došao rat. Boško je ostao u Sarajevu, ona je radi njega odlučila da ode.

Ovi dvadesetpetogodišnjaci, 18. maja 1993. godine, u pokušaju da pobegnu od zla i ludila koje je zadesilo njihovu zemlju, ubijeni su na Vrbanja mostu.

Njihova tela danima su ležala na asfaltu, niko nije mogao da im priđe na brisanom prostoru, da bi posle bila prenesena u predgrađe Lukavica i tamo privremeno pokopana, a nakon rata, po želji roditelja, ekshumirana i trajno sahranjena u Sarajevu.

Priču o tome prvi je napisao čuveni Rojtersov novinar Kurt Šork, ratni reporter, koji je i sam ubijen tačno sedam godina kasnije u Sijera Leoneu, gde je takođe izveštavao o sukobima. Nakon Šorkovog kremiranja, deo pepela pokopan je u Vašingtonu gde je živeo, a drugi deo uz grobnicu Boška i Admire na sarajevskom groblju „Lav“, gde leže posmrtni ostaci brojnih Sarajlija ubijenih tokom opsade od 1992. do 1995. godine.

Ova tragedija našla je svoje mesto i u pesmi sarajevskog „Zabranjenog pušenja“.

„Ma kakva Julija, kakav Romeo, niko se nije tako voleo i niko nikad neće sve dok Miljacka voda teče“, refren je pesme „Boško i Admira“ sa albuma „Radovi na cesti“.

Frontmen benda Davor Sučić (Sejo Sekson) je kada je ta pesma nastajala rekao da je vidi i kao izraz neke nade za BiH.

„Sama ideja je simbolična i metaforična, a govori o tome da je ljubav uistinu ispred svega“, kazao je.

(N1, Foto: N1)