U poslednjoj deceniji nastala je pozamašna literatura o tome kako treba opisati Mađarsku, kakav atribut treba pridodati imenici „demokratija“ ili je automatski treba smatrati autokratijom. Cilj ovog članka nije postavljanje Mađarske na neku neosporivu tačku na osovini demokratija-autokratija. Mišljenja smo da je važno znati kakve funkcije i ishode mogu imati izbori u izbornim autokratijama i kojim „evolucionim“ putem polaze autoritarne stranke prethodnog režima nakon demokratskog zaokreta. Jer mnoštvo primera upozorava na to da čak i nakon izbora koji rezultiraju promenom režima, postoji šansa i opasnost restauracije.

Izborne autokratije čine dve trećine autokratija u periodu nakon hladnog rata, a danas u ovu kategoriju ubrajamo zemlje poput Putinove Rusije ili Venecuele. Iz samog naziva „izborne autokratije“ sledi da se one razlikuju od nedemokratskih sistema u formiranju institucionalnog sistema same autoritarne politike. Ovi sistemi, iako održavaju formalne predstavničke institucije, takođe primenjuju manipulativne strategije za njihovo delovanje i rad. Sve ovo čine kako bi minimalizovali šanse za to da višestranačka izborna trka dovede autokratske lidere i vlastodršce u neke neočekivane situacije. U izbornoj autokratiji, izbori zaista imaju funkciju, smatraju se važnim, posebno zbog simulacije legitimiteta.

Autoritarni lideri mogu dozvoliti održavanje višestranačkih izbora iz dva razloga: s jedne strane zbog inostranog pritiska, to jest radi ostvarivanja neophodnog domaćeg ili međunarodnog legitimiteta. S druge strane, pojedini izbori mogu dugoročno stabilizovati postojeći autoritarni sistem.

Ovo poslednje je očigledno, a što je pređašnje konstatacije tiče: izbori mogu biti opravdani za režim i zato što se lideri nadaju međunarodnim koristima (poput pomoći ili mogućeg vojnog saveza) – a u mnogim slučajevima te nade nisu neosnovane. I sve se to može „reprezentovati“ ako se o pitanju moći i upravljanja odlučuje putem izbornog nadmetanja.

A ipak, čak i izmanipulisani i nepravedni izbori mogu biti rizični za one na vlasti, zbog čega su izbori pažljivo pripremljeni u izbornoj autokratiji. Šanse za pobedu mogu se znatno povećati ako je učešće glasača nižeg statusa, čija se aktivnost i glas mogu dobiti klijentelizmom i državnim subvencijama, posebno veliko. Mađarska vladajuća stranka razvija lanac interesa u ekonomskom smislu, koji se zasniva na – jednostavno rečeno – „vazalnim“ odnosima, ali je svrsishodnije to sagledati putem analiziranja kako koristeći privid neprinudnosti određene ekonomske glasače čini zainteresovanim za sopstvenu podršku.

Jedna od posledica pritiska inostranog faktora može biti da ukoliko autokratiji treba međunarodna pomoć́, ako je zainteresovana za vojne saveze, ili je možda ranjiva zbog svojih postojećih trgovinskih odnosa i zbog toga je zavisna od demokratskih zemalja, onda to može povećati šanse za prelazak iz čiste autokratije u izbornu autokratiju. Regionalni položaj date zemlje ili sistemi susednih zemalja mogu potpomoći demokratizaciju, to jest blizina drugih takođe može da bude „drajv“ ka izbornoj autokratiji.
Stoga, možemo reći da se izborna autokratija može razviti i zbog „demokratske“ motivacije ili ekonomskog interesa, pa nije iznenađujuće što su izborne autokratije postale dominantne među autoritarnim sistemima.

Nakon drugog svetskog rata, od 1946. održani su višestranački izbori u 113 autoritarna sistema. Uprkos svim nedostacima, višestranački izbori mogu pomoći opoziciji čak i u autoritarnim režimima, štaviše, aktuelni lider može biti primoran da se povuče nakon izbora. Nije slučajno što autokrate izgrađuju brojne instrumente kako bi mogli manipulisati izborima: „gerrymandering“, kontrola medija i nadzor potrošnje u izbornim kampanjama, hapšenje opozicionih političara, izborna krađa itd. Prepuštamo čitaocima da sami prilagode ove primere na mađarske uslove.
Međutim, čak ni sva gore pomenuta sredstva nisu dovoljna u svim slučajevima da bi autokratija ostala nepromenjena, pa i autoritarne stranke mogu biti primorane da napuste vlast nakon izbora. Međutim, neretko se dešava da oni i dalje učestvuju ili im je omogućeno da učestvuju u javnom životu čak i nakon demokratskog zaokreta, a tokom tranzicije autoritarne stranke i same postanu ili mogu da postanu demokratske. Nije bez presedana ni to da su vladajuće autoritarne stranke u stanju da zadrže svoje liderstvo u vladi čak i nakon gubitka vlasti, bilo kao članovi šire koalicije, bilo podržavajući vladu spolja. Bivša dominantna stranka najčešće nestane kada je svrgnu sa vlasti, ali ima slučajeva da njihova stranka-naslednica (poput mađarske i poljske socijalističke stranke iz 1990-ih) zadržava svoju političku ulogu. U periodu između 1945. i 2015. godine, 79 posto autoritarnih vladajućih partija svrgnuto je sa vlasti kada se srušio sistem koji su one kontrolisale. Nakon toga, 49 posto autoritarnih partija je nestalo sa političke scene, a 14 odsto partija svrgnutih sa vlasti zadržalo je svoje autoritarne korene, dok se 25 odsto demokratizovalo. Samo 21 odsto njih je uspelo da održi svoj položaj i moć nakon demokratskog preokreta.

Značajno je, dakle, da se direktan uticaj autoritarnih vladajućih partija ne završava kolapsom režima. Iako mogu izgubiti svoj monopol i nadmoć, njihova transformacija u umerenu demokratsku stranku takođe može strukturirati borbu političkih partija. Isključivanje autoritarnih partija iz vlasti, ali ne iz celog političkog sistema, koliko god paradoksalno zvučalo, takođe pozitivno utiče na kvalitet stranačkih nadmetanja i demokratiju u nastajanju. Naravno, sve ovo je tačno samo ukoliko one postanu opozicioni akteri i demokrate. Glasovi date za stranke-naslednice koje postanu demokratske stranke takođe mogu stabilizovati stranačke borbe. Njihov nacionalni institucionalni sistem i široka masovna baza mogu pomoći demokratskoj transformaciji. U fazi nakon zaokreta ili tranzicije, post-autoritarne stranke i njihovi krugovi imaju sigurno institucionalno i organizaciono iskustvo. Stoga je neophodno razlikovati autoritarne stranke-naslednice, jer te stranke se već́ izvorno razlikuju u svom uticaju, politikama i naknadnom uspehu u vladavini.

U kompetetivnim autoritarnim sistemima, pored opisa delovanja partija-naslednica, vredi pomenuti i položaj opozicije. U autoritarnim sistemima obično vidimo da je „suprotna strana“ izuzetno fragmentirana. A mnoštvo opozicione struje rezultira mnogo strateških i taktičkih odgovora u vezi sistema i izbora. Unutar određenih opozicionih grupacija može dodatno postojati i interna rasprava o nekim pitanjima, na primer o tome koliko daleko treba da se širi legitimisanje aktuelnog režima, da li treba učestvovati na izborima ili ih treba bojkotovati. Otežavajući faktor je da opozicija mora da se izbori sa nedostatkom dovoljnih i pouzdanih podataka o društvenim procesima i opštoj društvenoj atmosferi – bez pouzdanih istraživanja teško ih je skenirati – i kao rezultat toga mogu se doneti loše strateške odluke. Još jedno ključno pitanje u slučaju ovih sistema jeste da li politička opozicija treba u institucionalnom smislu zajedno da deluje sa civilnim društvom i aktivistima sa zapadnim vezama ili da se sprema za nadmetanje u labavijoj saradnji s njima. Poenta, međutim, nije samo u ujedinjenju opozicije, već i u sprovođenju ambiciozne političke kampanje. Važan deo ovoga je ostvarenje najveće moguće izlaznosti. Jer, jedna od glavnih karakteristika izbornih autokratija jeste demobilizacija društva u slučaju postojanja šanse za izborni poraz.

Ukratko, za autoritarne sisteme se može reći: jeste da su veoma trajni, ali uprkos uslovima koji ozbiljno smanjuju višestranačku konkurenciju, barem ima mogućnosti da nastanu situacije koje mogu rezultirati promenom vlasti. Postignut je niz opozicionih uspeha u represivnim državama gde postoji izrazito uski prostor za političko manevrisanje. Promena je dakle moguća. Međutim, ishodi koje slede nakon promene, mogu biti višesmerni.

Izvor: Élet és Irodalom

Prevod: Kristina Orovec (Autonomija)