Profesor Tomas Šulc je šef odseka za virusologiju na Medicinskom fakultetu u Hanoveru. On i njegov tim saradnika objavili su ovih dana naučni rad o tome kako se korona virus može neutralizovati antitelima dobijenih od pacijenata koji su već preležali Kovid-19. Podkast Radio Karantin zamolio je profesora Šulca da pojasni o kakvim saznanjima je reč.

„Recimo na primer da hoćete da pratite konvalescentni serum, dakle krv kod ljudi koji su preležali virus i možda proizveli antitela koja ga neutralizuju, onda je ovo što smo mi otkrili korisno. Od takvog pacijenata možete da uzmete plazmu koja sadrži antitela i date je drugom pacijentu ili na samom početku bolesti, dakle neposredno nakon što se osoba zarazila, ili čak i radi preventivnog tretmana. U tom cilju je važno identifikovati pacijente koji su proizveli veliki broj neutralizujućih antitela jer, u teoriji, njihova plazma bi bila efikasnija u tretmanu drugih pacijenata. Mi smo sada napravili mehanizam kojim se identifikacija takvih pacijenata obavlja brže i jednostavnije. Naša i druga iskustva pokazuju da ako uzmete stotinu ljudi koji su sa različitim teškoćama preležali bolest, među njima će biti relativno mali broj onih koji su proizveli neutralizujuća antitela u većem obimu. Naše otkriće pomaže da tih, recimo, deset ljudi na uzorku od sto, pronađete što je brže moguće“, objašnjava Tomas Šulc.

Ovo otkriće se na neki način nadovezuje na ono što je Radio karantinu rekla profesorka iz Tel Aviva Natalija Frojnd, koja je takođe zaključila da pacijenti sa težom tzv kliničkom slikom proizvode više antitela na virus.

„Da, što imate teže simptome, to proizvodite bolja antitela, što zvuči pomalo paradoksalno ali nama virusolozima zapravo nije. Ako imate situaciju u kojoj je se puno virusa umnožava, onda bolje stimulišete i imuni sistem da proizvodi antitela. Tu sad imamo jedno zanimljivo pitanje: ako imate teške simptome i visok nivo antitela, da li vas onda treba lečiti antitelima? Trump je dobar primer. Šta su uradili njegovi lekari? Sa profesionalne tačke gledišta uradili su pravu stvar – dali su mu koktel rekombinovanih i pročišćenih antitela. To su uradili vrlo brzo po izbijanju bolesti, dakle u trenutku kada telo nije još uvek samo napravilo antitela, kada imate samo blage simptome pa telo još nije imalo priliku da proizvodi anitela u većem obimu. To je pravi trenutak kada ovakve terapije deluju. Da su čekali duže, da se bolest razvila, ovakva terapija više ne bi imala isti efekat. To isto sada vidimo i u kliničkim testovima u kojima je korišćena krvna plazma, a ne prečišćena antitela“, napominje on.

Koliko su obični Amerikanci ili vi i ja daleko od jednog takvog tretmana?

Vrlo daleko. Treba puno dolara. Lečenje antitelima je skupo, posebno na masovnom nivou. To nisu jeftini tretmani. Dali su rezultate u slučaju ebole a dodatne prednosti ovakvih tretmana su što mogu da neutralizuju i druge viruse, kao što su prvobitni Sars iz 2003 i oni koji još nisu prešli sa slepih miševa na ljude. Znamo da takvi virusi postoje i ovo što radimo ima upravo za cilj da spreči njihovo širenje tako što ćemo kod pacijenata koji su preležali Kovid-19 pronaći i uzeti antitela koja onda mogu da spreče širenje tog istog Kovida-19 ili nekih drugih virusa koji još uvek nisu prešli sa jedne na drugu vrstu, a mogli bi. Takve stvari je uvek teško predvideti, ali smo u poslednjih 17 godina imali tri korona virusa koji su uspešno prešli sa jedne vrste na drugu – SARS 1 2003, MERS 2012 i sada Kovid-19. Bio je nedavno i virus u Kini koji je prešao na svinje i napravio ozbiljne probleme. Jednostavno, virusi imaju tu naviku da prelaze sa vrste na vrstu i jako bi me iznenadilo da Kovid-19 bude poslednji.

U poslednje vreme veliki broj naučnika preorijentisao se na istraživanje Kovida-19, a naučni radovi na tu temu objavljuju se svakodnevno u velikim brojevima. Šta bi ste vi rekli da je ono najvažnije što smo o ovom virusu do sada naučili?

Sada nam je mnogo jasnije odakle je virus došao i kako se prenosi. Takođe znamo gde su rizici, kao i gde ih nema. Imamo tretmane koji su počeli da daju rezultate, Remdesivir je jedan od njih. Značajno smo unapredili tretman teško obolelih. Vaše šanse da preživite ako stignete na intezivnu negu bile su oko 50 posto, sada su daleko veće. To još uvek ne znači da smo blizu toga da potpuno eliminišemo ovaj virus. Šta više, mislim da to nikada nećemo uspeti. Moramo da se naviknemo na to da će ovaj virus živeti sa nama. Ali uz vakcine, moći ćemo da ga držimo pod kontrolom, da se ne širi. Ali nemojmo misliti da će, kada vakcina stigne, na primer do sredine iduće godine, problem biti rešen. Vakcinu će pre svega dobiti oni najugroženiji – zdravstveni radnici i starije osobe. Time ćemo ublažiti najopasnije aspekte pandemije, ali virus neće nestati. Ostaće sa nama.

Zašto to kažete?

Zato što se nismo ratosiljali ni prethodna četiri korona virusa. Vakcine protiv njih nismo napravili zato što nije vredelo ulaganja jer se ispostavilo da nisu toliko opasni. Ovaj virus je sada dosta rasprostranjen u ljudskoj populaciji, a virus možete istinski da eliminišete samo ako ga ostavite bez rezervoara ljudi na koje će da se prenosi. Do sada smo to uspeli sa samo dva virusa – velikih boginja, gde su lokalni karantini bili veoma strogi pa je virus izolovan. Kada u takvim okolnostima vakcinišete kompletnu populaciju, virus onda nema gde da ide i onda izumre. Kod korona virusa tokom poslednjih par nedelja pokazali smo da ne možemo u potpunosti da ga eliminišemo, osim ako nismo Novi Zeland ili eventualno Australija i neke azijske zemlje. Najbolje čemu možemo da se nadamo jeste da ograničimo i usporimo širenje virusa tako što ćemo stvoriti imunitet kod 60-70 posto populacije.

Da li je to zato što bar ovde u Evropi živimo u malim, međusobno povezanim zemljama ili zato što ovaj virus nismo shvatili dovoljno ozbiljno?

Rekao bih da je i jedno i drugo u pitanju. Naravno da mi u Evropi ne možemo da uradimo ono što je uradio Novi Zeland – da zabranimo ulazak svima koji nemaju novozelandski pasoš ili boravišnu vizu. I onda ako uđete, idete na dve nedelje u hotel u karantin, a ne kući. Na taj način ste postigli da ne uvozite virus, pa onda možete da se fokusirate na postojeće slučajeve. Za to se naravno plaća veoma visoka cena. Turizam je u ogromnoj krizi. U Evropi to ne možemo da uradimo. Zatvorili smo granice u martu i aprilu pa smo onda shvatili koliko su otvorene granice dobra stvar. I uz to moramo da priznamo da smo se tokom leta opustili, neko manje, neko više. Ako sa epidemiološke tačke gledišta pogledate kroz istoriju, videćete da je to normalno. To je u epidemilogiji onaj poznati „paradoks prevencije“ – što bolje uradite prevenciju bolesti, to ljudi bolest manje ozbiljno shvataju. I to se ne odnosi samo na Kovid. Ako pogledamo viktorijansko doba videćemo da je tako bilo i sa gonorejom, pa su brojne moralne vrednosti koje asociramo sa viktorijanskim periodom zapravo nastale kao posledica straha od ove opasne zaraze. Danas imamo antibiotike, pa neke bolesti ne shvatamo ozbiljno jer znamo da možemo da sprečimo njihovo širenje, tako da u epidemiološkom smislu ovo nije ništa novo. Hoćemo da izlazimo, da popijemo pivo sa prijateljima, da se provedemo. To je sve normalno, ali nam pokazuje koliko je onda teško obuzdati epidemiju. Da ovaj virus nije ovako zarazan, do sada bismo epidemiju već zaustavili.

Da li su mere uvedene u Nemačkoj bile dovoljne?

Ako gledate rezultate, odgovor je da nisu jer imamo drugi talas. A da li smo mogli više, uz rizik da se onda ljudi bune i da ne shvataju situaciju ozbiljno – to je teško pitanje. Verovatno da nismo. Već imamo masovne demonstracije u Berlinu gde se ljudi bune da im se oduzimaju slobode. I danas imamo taj paradoks prevencije. Ovde se vodi velika debata između saveznih država, u čijoj je nadležnosti zdravstvo, i centralnih vlasti. Regionalne razlike su ogromne. Države na severoistoku zemlje imaju mali broj zaraženih i teško im je da ubede građane u neophodnost strožijih mera, da im kažu „ne možete da putujete, ne možete u kafanu“. Ako, pak, odete na zapad gde je broj zaraženih mnogo veći ljudi su mnogo spremniji da prihvate mere. To nam ilustruje paradoks o kojem sam govorio i pokazuje koliko je teško uvesti mere koje će ljudi poštovati. Da smo ove mere koje sada imamo uveli pre tri ili četiri nedelje naravno da bismo imali bolju situaciju, ali to nije uvek lako. Ja sam član jednog savetodavnog odbora u regionalnoj vlasti gde stalno o tome diskutujemo. Ako ljudi nisu spremni na strožije mere, onda te mere možete da zaboravite.

Podkast Radio Karantin prave Jelena Visser i Aleksandar Kocić. Dužu verziju razgovora sa profesorom Brankom Kolarićem možete čuti ovde.

(Radio Karantin)