Čuveni esej Simon de Bovoar Moramo li spaliti de Sada? objavljen je 1951. Za slabije upućene, radi se o argumentovanoj odbrani i zaštiti Donatjena Alfonsa Fransoa de Sada (1740-1814), zloglasnog francuskog aristokrate, književnika i filozofa prosvetiteljstva poznatijeg kao Markiz de Sad.

I koji je, osim što prezimenom kumuje tzv. sadizmu, upamćen po svoja četiri mračna i opscena književna dela: 120 dana Sodome (1785), Filozofija u budoaru (1795), Justina ili Nevolje zbog vrline (1791) i Julija ili Procvati poroka (1797). De Sad se rodio u dvorcu i preminuo je u ludnici, a čak 27 godina života proveo je iza rešetaka.

Hapsili su ga i stari režim Luja XVI, i francuski revolucionari i republikanci, i Napoleonov caristički režim.

Otprilike kao i u saopštenjima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, etiketiran je kao skaradno čudovište, amoralni bezbožnik, te patološki i nepopravljivi devijant.

S tim u vezi, navodno sablažnjujući crtež Kenjkavac, zbog kojeg su desničarski huligani nedavno uništili postavku stripova grupe Momci, zapravo je nimalo kontroverzan u poređenju sa literarnim opisima iz opusa Markiza de Sada – od pre 230 godina.

Pa ipak, mi ovde i dalje zaostalo raspravljamo o tome Moramo li spaliti Momke?.

Jer, Markiz de Sad još u 18. veku otvoreno, brutalno, profano i gotovo pohvalno piše o svakom zamislivom i nezamislivom zločinu, mučenju, te seksualnom i društvenom tabuu.

Dakle, o izopačenim orgijama, incestu, pedofiliji, zoofiliji, ubijanju novorođenčadi, trudnica i sveštenika, drobljenju dečaka u mašini, kuvanju devojčica u kazanu, silovanju ćerki pred roditeljima, vađenju organa, ishrani fekalijama i ljudskim mesom i zastrašujuće slično (zapravo, neuporedivo strašnije i mnogo mučnije u originalu).

Isusa iz Nazareta nazivao je ološem, lupežom i varalicom, i izdašno preporučivao vaskoliki razvrat, nasilje, smrt i destrukciju.

Prema de Sadovoj drskoj filozofskoj originalnosti i metafizici nemorala, svaka vrlina je porok, a svaki porok je vrlina.

I sad, danas je poznato da se De Sad namerno služio inverzijom, transgresijom, subverzijom (i/ili perverzijom) i transcendencijom kako bi ustao u odbranu ljudskih sloboda, te napadao i vlast i crkvu, a sve u ime (svoje specifične vizije) ljudske prirode.

Za feministkinju De Bovoar, u pitanju je bila autentična (anti)etika i politika pobune koja je razotkrila despotizam i okrutnost patrijarhalne političke mašinerije.

Dakle, uprkos nezapamćenom nasilju, opscenosti i bogohuljenju, jasno je da je De Sadov sadizam bio samo književno sredstvo sa izvesnom društvenom i filozofskom funkcijom.

I zato su njegovu rehabilitaciju u 20. veku poduzele i intelektualne i književne veličine poput Gijoma Apolinera, Ivana Bloha, Žan-Pola Sartra, Žorža Bataja, Rolana Barta i Mišela Fukoa, a nadrealisti poput Bretona i Dalija ga nazivali i božanstvenim Markizom.

Zato je De Sad danas i ravnopravni i neizostavni autor u svakoj istoriji francuske i evropske književnosti koja drži do sebe. A sabrana dela Markiza de Sada, u luksuznom izdanju i pod sjajnim uredništvom Jovice Aćina, više puta su objavljivana i u Srbiji (beogradski Rad, 1989. i 2004, kada je ova edicija na Beogradskom sajmu i nagrađena za – najlepšu knjigu).

Njegovu Filozofiju u budoaru kao manifest slobodoumlja (preporuka!) nedavno je objavio čak i popularni izdavač Vulkan (2019). Šta bi na to reklo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, i da li je i ovo afirmisanje skarednih i nemoralnih sadržaja koje pripada podzemlju ljudskog duha?

Međutim, ne radi se tu odistinski ni o staromodnim umetničkim ukusima, niti o (ne)svesnom nekapiranju konteksta ili žanra, od horora i andergraund stripa, do klasika poput Markiza de Sada.

Pa i Stari i Novi zavet imaju motive ubistva nevine, kao i neposlušne dece. Ne radi se ni o opasnostima od cenzure, analogiji sa karikaturama Šarli Ebdoa, niti o sramnim saopštenjima Ministarstva.

Radi se o agresivnom, militantnom, kriminalnom, zločinačkom i kulturno hegemonom kleronacionalizmu. Jer iste sedmice, srbski desničari u borbi sa jednačenjem suglasnika po zvučnosti prekinuli su izložbu dokumenata o granatiranju centra Tuzle, kada je poginulo 71 mladih ljudi, mahom između 18 i 25 godina.

Reditelj predstave Srebrenica.

Kada mi mrtvi ustanemo Zlatko Paković suočava se sa medijskim progonom, uvredama i pretnjama smrću. Isto kao i glumac Milan Marić, pošto je u jednom videu čitao ispovesti srebreničkih žrtava.

A praktično je najavljeno i (novo) razbijanje festivala Mirdita, dobar dan koji beogradskoj publici predstavlja kosovsku kulturnu scenu.

A šta je društveno opasnije – crtež bebe sa sekirom u glavi, ili divljačko uzimanje pravde u svoje ruke zbog izliva nacionalizma u mozak?

Pitanje uopšte nije retoričko. Kenjkavac nije ubio nijedno dete, dok nacionalizam jeste, mnoge.

Jer, pokrenuti ideologijom nacionalizma, mi na Balkanu smo i živeli i organizovali sadističke fantazmagorije Markiza de Sada.

Tokom ratova 1990-ih, bilo je i nimalo fiktivnog sadističkog batinanja, ponižavanja fekalijama, silovanja pred članovima porodice, i ubijanja dece i beba.

Biće da je De Sad bio na tragu nečega istinitog kad se osmelio da piše o najmračnijim delovima ljudske prirode i ljudskog društva.

Na primer, tokom masovnih silovanja u Foči 1992, postoji i svedočanstvo o silovanju žene pred očima svekra, svekrve i zaove, a koji su potom ubijeni i zapaljeni u istoj kući.

Oko šest hiljada zatvorenika logora Omarska (uz oko 700 mrtvih) sistematski su mučeni razbijanjima nosa, zuba, čela i arkada dok kleče, od 25. maja do 21. avgusta 1992, ili u tih 89 dana Sodome.

Licemerno se gnušamo jednog crteža ubijene bebe, dok je na području Prijedora realno ubijeno 102 dece, od kojih je najmlađe dete imalo dva meseca.

Krajem marta 1999. u Podujevu, izvesni Škorpioni su u samo jednoj kući ubili 14 civila, među kojima i decu starosti dve, četiri, sedam i devet godina.

U masovnoj grobnici u Batajnici nalaze se i ostaci 75 dece, kao i dve cucle, olovke, klikeri i jedan pismeni zadatak iz istorije.

Markiz de Sad je pisao o vezivanjima ruku žicom, ali su dečacima u Srebrenici zaista ovako vezivali ruke pre likvidacije.

A ukoliko je nekome do nekakve etničke ekvivalencije, jer A šta su oni nama radili?, slične sadističke zločine i te kako jesu organizovali i praktikovali i Hrvati, i Bošnjaci, i kosovski Albanci prema Srbima, uključujući tu i grupna silovanja, ubijanja dece, odsecanja udova, te vađenja očiju i bubrega iz desadovskih maštarija.

Na primer, pripadnici Armije BiH su jednoj bebi od 18 meseci, Milunu Tešanoviću, polomili ruke i noge, pre nego što su je ubili.

Kroz splitski logor Lora prošlo je najmanje hiljadu zatvorenika uz zastrašujuću, surovu i nezamislivu sadističku torturu, poput gašenja cigareta po telu, držanja u buretu sa vodom, prebijanja lancima i bejzbol palicama, prisiljavanja zatvorenika na (homo)seksualne odnose, i priključivanja genitalija zatvorenika na električnu struju.

Postoje i svedočanstva o vađenju organa srpskim zatvorenicima na Kosovu.

I sve ovo nije bilo literarno sredstvo ili književna teorija, već stvarna sadistička praksa, odnosno neofašistička orgija užasa, horora i smrti.

Uostalom, inspirisan De Sadom, Pjer Paolo Pazolini je svoj Salo ili 120 dana Sodome (1975) smestio upravo u fašističku Italiju.

I sad, ratovi na prostoru bivše Jugoslavije možda jesu okončani, ali nije okončano njihovo pogonsko gorivo, uzrok ili virus, a to je – kultura etnonacionalizma.

Koja još uvek diše u gotovo svim postjugoslovenskim državicama.

Uz narajcano divljenje falusoidnom naoružavanju, odnosno raznim topovima, granatama i dugim cevima, kao i brkatim i muževnim generalima.

Zato je ono što nam se danas dešava sa transgresivnim umetničkim izložbama, pozorišnim predstavama i festivalima kulture samo kontinuitet ove jedne te iste militantne, patrijarhalne i konzervativne ideologije smrti.

Dok se u geopolitički impotentnom i erektilno disfunkcionalnom stanju nesposobnosti penetrirajuće invazije ka mrskim susedima, ovaj etnonacionalizam onda prirodno okreće prema mrskim pripadnicima sopstvenog naroda.

I upravo zato se grizemo i napadamo među sobom.

Svako je tiranin, kad mu se digne, pisao je De Sad još u 18. veku.

Najlakša žrtva tada su kulturnjaci, umetnici, književnici, režiseri i glumci koji se jeretički usude da progovore o krivici, odgovornosti i sadizmu nedavnih ratova i ratnih zločina.

A ova ista etnonacionalistička zver diže se i prema svemu progresivnom, slobodoumnom, feminističkom, liberalnom, socijalističkom, mirovnom pa i modernom uopšte, a što se usudi da pusti drugačiji i kritički glas.

Dvadeset godina nakon ratova, još uvek nismo shvatili da je nacionalizam onaj stvarni neprijatelj srpskog naroda, antisrpska ideologija i nepatriotska politika.

Nakon svih ovih užasa, šta je zaista strašnije, crtež ili – nacionalizam?

(Danas)