U saopštenju Republičkog zavoda za statistiku koji je za drugi kvartal 2020. godine uradio Anketu o radnoj snazi navodi se da je došlo do smanjenja zaposlenosti i nezaposlenosti na račun povećanja neaktivnosti. Dok je smanjenje nezaposlenosti ravnomerno raspoređeno kod oba pola, do pada zaposlenosti je došlo isključivo kod žena. Nisu samo žene diskriminisane, navode sagovornice podkasta Reaguj, ali su svakako diskriminisanije više i na različitije načine od muškaraca.

Pripremajući epizodu, ekipa podkasta, susrela se sa jednim izazovom, a to je da su se javljale mnoge žene koje su na sopstvenoj koži osetile diskriminaciju kako na intervjuima za posao, tako i na radnom mestu, a naročito kada dobijaju otkaz. Međutim, mnoge nisu želele da javno progrovore. Vanessa Kešetović, koja je radila kao PR i u marketingu, jedina je želela javno da progovori o svom problemu.

„Ušla sam u prostoriju gde je bio šef, njegov menadžer, još jedna djevojka koja je na poziciji tog radnog mesta za koji sam ja aplicirala, koja bi meni bila mentor. Počelo je sa normalnim pitanjima, a onda su krenula neka pitanja koja uopšte nisu bila potrebna za posao za koji sam aplicirala“, kaže Kešetović i dodaje da su je pitali s kim živi, bračno stanje roditelja, što joj je bilo čudno.

Ipak, presudni momenat je bio kada su je upitali koliko često plače i da li bi to uradila kada bi naišla na neku situaciju na poslu. A tu se nisu zaustavila slična pitanja i zahtevi: „ Jako mi je bilo čudno pitanje, ali ipak sam staloženo odgovorila da ne bih plakala. Zatim je usledilo pitanje šta misliš o svom autoritetu, a onda mi je šef rekao: pa hajde, ustani evo ovde i skači na jednoj nozi. Rekla sam da ne želim to da uradim, ono baš grubo sam odgovorila – mislim i normalno, jer je već preterao sa pitanjima. Rekao mi je: pa kako nećeš to da uradiš, ja sam ti šef. Tu me je malo zbunio, dobro, jeste, vi ste mi šef, ali da li to treba da radim da bih dobila mesto, poziciju za koju sam aplicirala? A on: ako to uradiš dobićeš posao. Rekla sam da je bitnije ono što piše u mom CV-u“.

Firma kod koje je konkurisala, odabrala ju je, ali Vanessa Kašetović ipak odbila to mesto zato što joj je situacija sa razgovora bila čudna i nije želela da radi u takvoj firmi.

Statistika: Žene diskriminisanije

Prema poslednjem statističkom biltenu Nacionalne službe za zapošljavanje, objavljenom u septembru, u Srbiji je trenutno prijavljeno 508 hiljada nezaposlenih, od čega više od polovine – 282 hiljade čine žene.

U okviru projekta Nemačke organizacija za međunarodnu saradnju, GIZ, sprovedeno je istraživanje “Diskriminacija na tržištu rada”, u saradnji sa Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti. Ovo istraživanje pokazalo je da, kada je u pitanju pol, najčešće se krše prava žena, posebno prilikom zapošljavanja, povratka sa trudničkog, odnosno porodiljskog odsustva, kao i odsustva sa rada radi nege deteta. U prilog rasprostranjenosti kršenja prava žena na radu govori i podatak da one, za razliku od svih drugih oblasti diskriminacije, podnose više pritužbi u oblasti rada u odnosu na muškarce.

Statistika se retko pojavljuje u javnosti jer se o diskriminaciji na poslu ne govori, osim ako nisu u pitanju udruženja koja se bave radnim pravima žena ili na seminarima posvećenim ovom problemu. Roza, Udruženje za radna prava žena iz Zrenjanina, ove godine izdalo je publikaciju „Šta me čeka na tržištu rada – kratak vodič za mlade“ u kojoj opisuju sve moguće scenarije pri traženju posla. Diskriminaciju u ovoj publikaciji definišu kao postupak kad poslodavac nejednako postupa prema kandidatu za posao ili zaposlenom zbog nekog ličnog svojstva, kao što su pol, starost, nacionalna ili verska pripadnost, trudnoća, zdravstveno stanje, bračni ili porodični status, imovinsko stanje, seksualno opredeljenje, političko uverenje, članstvo u sindikatu i sl.

Diskriminacija – neograničen skup nemogućnosti

Iako zakonom zabranjena, kao što se u publikaciji ROZE navodi, do diskriminacije dolazi svakodnevno, što su potvrdile mnoge žene koje smo kontaktirali.

Ipak, Smiljana Milinkov, docentkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu navodi da, prema istraživanjima, dolazi do veće diskriminacije žena na radnom mestu. Upozoravajuće je što su u tom istraživanju IPSOS-a pitani i muškarci koji su diskriminaciju nad ženama videli čak u pet kategorija.

„Jedno je da su žene diskriminisane u situacijama, odnosno gde se najviše plaše da će da ostanu bez posla ako odu na porodiljsko. Zatim, druga stvar je nerazumevanje poslodavca za bolovanje zbog dece. Treća stvar je seksualno uznemiravanje. Četvrta, jeste i dalje prisutne predrasude da žene ne mogu jedako dobro da rade kao muškarci i peta je upravo ta nemogućnost napredovanja“, navodi Milinkov.

Udruženje Roza pokazalo je kroz publikaciju da su žene daleko više diskriminisane u poslovnom svetu. Primera radi, 40 od 100 žena nije na tržištu rada, dok je ta brojka kod muškaraca 27 od 100, ali i da je razlika u platama 2019.godine, između žena i muškaraca, bila tolika da su muškarci zaradili do početka novembra koliko žene do 31. decembra.

Bilo da je u pitanju tranzicija ili vanredna situacija izazvana epidemijom korona-virusa, Milica Lupšor iz uduženjna Roza kaže da su žene na tržištu rada u nezavidnom položaju. Kako se Roza aktivno bavi pomoći ženama koje imaju probleme na radnom mestu, naša sagovornica navodi da u jednom periodu čak nisu stizale ni da im pruže pomoć na najbolji mogući način jer je bilo previše njih koje su im se obraćale.

Od najnižih pozicija, radnih zadataka, preko diskriminacije kada je u pitanju porodiljsko, do mnogo viših pozicija, do kojih i kada žene dođu ponovo nemaju isti status kao i muškarci. To se najlakše može videte i po razlike u platama. Međutim, Milica Lupšor objašnjava da ne moramo da upoređujemo visoke pozicije kod muškaraca i žena, jer je ta razlika vidljiva u svim segmentima.

„Svuda gde muškarac i žena rade na istoj poziciji žena uglavnom ima manju platu od muškarca. Ne mogu da sa sigurnošću da tvrdim, ali recimo negde bar 75 -80% žena na istim pozicijama ima manju platu od svojih kolega muškaraca. Pritom kada je firma u problemima prvo se otpušta žena, muškarac se ostavlja jer je on taj koji navodno hrani porodicu, a žena može da bude kod kuće i radi kućne poslove, te time zadovolji svoje učešće u domaćinstvu. Ima previše slučajeva žena koje su nam se javljale sa tim problemom da su diskriminisane u samim poslovima – recimo jedna žena nam je rekla: kada treba da se nosi teško ja sam muško, a kada treba da se riba pod ja sam žensko. Znači postoji ta podela koje poslove muškarci ne mogu da rade ali za žene to ne važi“, ističe naša sagovornica.

Do podele koju je Lupšor pomenula, prema rečima Irene Pejić, sociološkinje i novinarke portala Mašina, dolazi zbog dominantnog društvenog obrazca po kome je muškarac onaj koji „donosi hleb na sto“, što ona i vidi kao koren problema kada je u pitanju diskriminacija na tržištu rada. Kako je naglašeno u statističkim podacima, veća je nezaposlenost kod žena. Upravo obrazac koji je naša sagovornica navela, pretenduje da bude razlog zbog čega se u dobrom delu slučajeva stručnost žena osporava, marginalizuje, a time i dolazi do nezapošljavanja žena na određenim pozicijama, napredovanja u karijeri, kao i u platnoj razlici između žena i muškaraca. Čak i kada su u pitanju sektori u kojima je više žena kao što su finansije, zdravstvo, trgovina i obrazovanje – vidi se nejednakost u platama.

„Među nezaposlenima su dominantnije žene, žene češće rade za minimalne plate, često i za manje od minimalca. Na radnim mestima gde uglavnom rade žene radno vreme je fluidno, radi se prekovremeno neplaćeno, uslovi za rad su takođe zabrinjavajući, često se radi smenski, fizički naporno. Sami ugovori često su prekarni, nisu ugovori o radu već o privremeno-povremenim poslovima, agencijski ugovori“, upozorava Pejić.

Nije mit da žene moraju mnogo više da se dokazuju kako bi došle do više pozicije, u odnosu na muškarce. Milica Lupšor objašnjava i da podela na muško ženske poslove postoji i da se često vidi ne samo rodna diskriminacija već i starosna. Ona kaže da žene koje imaju više od 50 veoma teško pronalaze poslove, dok to nije slučaj kada su u pitanju muškarci.

„Razlika u platama između žena i muškaraca na istim poslovima je oko 16%, što znači da žena već negde od početka novembra radi, a da nije plaćena ako bi se na taj način posmatralo“, ističe Lupšor.

Statistički gledano, nešto više od 7% populacije u Srbiji je sa visokim obrazovanjem, od čega je 50% žena. Ostala populacija je uglavnom sa srednjom školom. Upravo je to baza onih žena koje rade za minimalac, naravno pod uslovom da imaju posao. Međutim, ne treba zanemariti žene iz marginalizovanih grupa jer, kako navodi Irena Pejić, nepisano je pravilo da što si niže na društvenoj lestvici – mogućnosti za zapošljavanje i pristojne prihode se smanjuju.

„Najugroženije su one žene koje pripadaju i nekim drugim marginalizovanim grupama. Da li su to Romkinje, žene sa invaliditetom, pripadnice LGBT populacije, žene na selu gde je manja sredina a samim tim i veća kontrola zloupotrebe. Postoji neko nepisano pravilo da što ste niže na društvenoj lestvici to ste u nepovoljnijoj situaciji na tržištu rada jer se često radi za novac koji nije dovoljan za pokrivanje egzistencije, pa ne možete da očekujete da neko govori protiv neke diskriminacije na poslu. Institucije u tom smislu ostaju nedostupne, a sistem im vrlo aktivno oduzima glas što su niže na društvenoj lestvici. Svakako su ugroženije žene sa nižim obrazovanjem, manje su plate, a veća je mogućnost da se žene na poslu diskriminišu, ali od te vrste diskriminacije nisu zaštićene ni žene koje su visoko obrazovane“, navodi Pejić.

Kada je karijera u pitanju, uvreženo je mišljenje da je karijera muška stvar, navodi naša sagovornica, ali dodaje i da su žene diskriminisane dvostruko – jer se pored karijere od njih očekuje da obavljaju i kućne poslove.

„Ti poslovi su nevidljivi i neplaćeni, ali kada bi se plaćao takav rad – one bi morale da budu plaćene sa 500 evra mesečne naknade. To je pokazatelj koliko žene ulažu u rad koji im se i ne računa“, dodaje.

Trenutno ne možemo, a da ne pomenemo uticaj epidemije i vanrednog stanja, naročito kada je udar bio na sektore u kojima su žene bile dominantnije ili se privreda svela na sektore u kojima su one dominantne kao što je na primer trgovina. Svakako – rad od kuće je, prema rečima docentkinje Milinkov, bio gotovo nemoguć.

Biljana Mitrović, predsednica Sekcije žena Vojvodine Udruženog granskog sindikata NEZAVISNOST navodi da do otkaza dolazi zbog trudnoće, udaje ili slučaja da žene imaju malu decu. Poslodavac otkaz pravda čestim odsustvovanjima sa posla zbog nege bolesnog deteta, zbog održavanja trudnoće, porodiljskog odsustva… Međutim, ona navodi da naša zakonska i podzakonska akta vezana za rad i radne odnose nisu toliko loša- ali se ne primenjuju ili se primenjuju selektivno.

Kako do ravnopravnosti na poslu?

Od dobijanja prava rada i prava glasa žena u svetu prošlo je više od 100 godina, ali one još uvek ne dobijaju iste mogućnosti za rad i primanja kao muškarci.

„Sama edukacija i prosto širenje svesti jesu načini da se poboljša situacija, ali s druge strane potrebno je i mnogo više hrabrih žena koje će progovoriti i koje će se još intenzivnije boriti za svoja prava. Sakako treba upirati prst na ono što radi država i svi ostali organi koji su nadležni da reaguju. Mora se ukazivati na sve prouste. Tu su vrlo važni i mediji koji treba da izveštavaju o svemu tome. Žene, onako kako spremno ulaze u akademske klupe, tako se moraju još više ohrabriti da se boriti za svoja prava. Jer su se njihove prethodnice borile da uopšte uđu na fakultete. Znači to nije, eto, neko nam je dao mogućnost, već smo se za to borile. Nijedna sloboda se ne daje tek tako, nego se sloboda osvaja“, navodi docentkinja Milinkov.

Biljana Mitrović navodi da se Sindikat mora boriti protiv diskriminacije pri zapošljavanju, a jedna od mera su i Kolektivni ugovori koji štite prava radnika i poboljšavaju položaj kod poslodavaca u kojima postoje navedeni jasni i nedvosmisleni uslovi za zapošljavanje koje je samo potrebno poštovati i primenjivati. Ona kaže i da je potrebno da komisije za zapošljavanje budu savesne i odgovorne čime bi pomogle odabiru najboljeg kandidata.

Međutim, Irena Pejić ističe da ipak mora doći do promena koje su sistematske. Osim edukacije sa kojom je saglasna sa Smiljanom Milinkov, ona navodi da žene moraju biti rasterećenije kada je u pitanju reproduktivni rad i to na nivou javnog finansiranja vrtića, škola i prevoza.

„U tom smislu pored edukacije koja je neophodna, treba ojačati i sistem podrške u smislu otvaranje većeg broja vrtića koji će biti javno finansirani, naročito siromašnim ženama, otvaranje škola, javno finansiranje prevoza… kako bi ceo taj sistem mogao da funkcioniše i gde bi se otvarao prostor da žene zaista i mogu da više participiraju i na tržištu rada i u politici, ali i dalje“, zaključuje Irena Pejić.

Nemanja Stevanović (Redakcija “Reaguj!”)

Naslovna fotografija:

(Reaguj! je podcast serijal Nezavisnog društva novinara Vojvodine koji je dostupan na kanalima NDNV na iTunes-u , Stitcher-u, Castbox-u, google podcasts-u kao i na sajtu podcast.rs.)