Borba protiv trgovine ljudima dodatno je otežana pandemijom izazvanom COVID-19, a to krivično delo samo je još više skrajnuto od očiju javnosti. Trgovci ljudima deo aktivnosti prebacuju na internet, a ekonomska kriza čini potencijalne žrtve još ranjivijim, ocene su Astre, nevladine organizacije koja svoje kampanje protiv trgovine ljudima sprovodi aktivno od 2000. godine.

Astrina SOS linija od početka pandemije beleži 77% više poziva, dok je samo ta organizacija od početka godine identifikovala 24 žrtve trgovine ljudima. Žene i devojčice čine 87,5% žrtava trafikinga.

Prema statistici te NVO, osamdesetih godina Jugoslavija je bila zemlja koja je bila krajnja destinacija žrtava trgovine ljudima, ali nakon događaja devedesetih i raspada zemlje, Srbija postaje tranzitna država, ali i država porekla i ekspolatacije. U lošoj ekonomskoj situaciji, žene često prihvataju poslovne ponude ljudi iz inostranstva, bez obzira na to da li ih poznaju ili ne, a veliki broj njih završava u lancu trafikinga.

Pandemija korona virusa koja je obeležila ovu godinu dovela je do toga da tehnologije i društvene mreže imaju još veću ulogu u trgovini ljudima.

“Mladi ljudi su vrlo prisutni i nisu toliko informisani na koje načine mogu da se zaštite, ali i na koje načine neko može da ih iskoristi. Najveći problem je kod traženja poslova gde su sada svi oglasi na internetu i možete vrlo često da naiđete na oglas ‘za dobru dnevnicu u Nemačkoj i zagarantovan posao…’, a niko nije uzeo da proveri tu firmu. Kada dolazimo iz društva koje je siromašno, svako će se prijaviti na taj posao, pa će završiti u lancu trgovine ljudima… Ili one druge priče gde su objavljivani lični podaci i fotografije koje neko lako može da zloupotrebi”, ukazala je članica neformalne grupe “Sloboda nema cenu” Dobrila Marković na nedavno održanom Autonomnom festivalu žena u Novom Sadu, dodavši da i preko davanja ličnih podataka ljudi lako mogu da završe u lancu trgovine ljudima.

Od početka godine, identifikovana je 41 žrtva, što je više u odnosu na celokupnu prethodnu godinu (39), pokazuju podaci organizacije ASTRA.
Žrtve često osećaju da su same krive zbog onoga što im se dogodilo i sramota ih je da zatraže pomoć. Zato se smatra da, iako broj identifikovanih žrtava varira od 39 do 125 prethodnih godina, onih neidentifikovanih je bar 10 puta više.

“Ako gledamo trgovinu ljudima, nenormalno malo je identifikovanih žrtava. Kod nas u zadnjih par godina imamo trend smanjenja identifikovanih žrtava dok se na nivou Evropske unije beleži rast od 50% identifikovanih. To nama govori da nismo baš dobri u procesu identifikacije, a ni u zaštiti i podizanju svesti o problem”, ocenila je Dobrila Marković.

Ona poseća da žrtva trgovine ljudima može biti bilo ko. Ne postoji profil, u pitanju su osobe različitog porekla i statusa. Trgovac ljudima takođe može biti bilo ko, a osim prekogranične trgovine, u Srbiji je poslednjih godina primetna i interna trgovina. Najzastupljeniji načini vrbovanja su lažne poslovne ponude, lažno zabavljanje i oglasi za posao.

Od 2012. godine u Srbiji postoji Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima. Oni su zaduženi da identifikuju žrtve, procene njihovo stanje, zaštite ih i pomognu pri reintegraciji u društvo. Najbitnije je proceniti potrebe žrtve i rizike koji postoje, a to podrazumeva postojanje individualnog pristupa. Psihološkinja Nada Padejski Šekerović na Autonomnom festivalu žena istakla je da je razgovor najvažniji za pristup žrtvi, bilo da je reč o porodičnom nasilju, ili o trafikingu.

“Strah i izolacija su pojačani kada su okolnosti vanredne, a pakao koji žrtva proživljava treba da se čuje lično od nje jer u pitanju je nečije otelotvoreno iskustvo. Trauma nije ono što je objašnjeno u knjigama već ono što je neko zaista doživljavao”, napominje ona.

Kada je reč o izveštavanju u medijima o trafikingu, ono je, slično kao i prilikom izveštavanja o nasilju u porodici, podleže senzacionalizmu. Otkriva se identitet žrtve, detalji događaja itd. Ne postoji dovoljno tekstova koji se ovom tematikom bave na obrazovni način i podižu svest o fenomenu. Osim toga, autorka emisije “Žena u kutiji” Tamara Srijemac navodi da se često dešava da novinari i urednici prave greške terminološke prirode, ne razlikuju recimo krijumčarenje od trgovine ljudima. Novinarka je dalje objasnila i da je bitno da se žrtva dodatno ne traumatizuje i ne stigmatizuje u medijima.

“Novinarke i novinari ne smeju ni na koji način, ni direktno ni indirektno, da okrivljuju žrtvu. Na primer: motiv zbog koga se devojka javlja na oglas ili prihvata neku poslovnu ponudu nije važan, već je primarno nasilje kome je izložena ukoliko se nađe u lancu trgovine. Posebno treba imati u vidu da su trgovci ženama često osobe od poverenja – očevi, braća, rođaci, drugovi, momci… čije će ponude retko koja osoba proveravati. Tako da je pogrešno kada se u novinama nađe naslov ‘Naivna devojka našla se…’ Naivna sugeriše to da se ostalima, manje naivnima, ne može tako nešto desiti i samim tim se prebacuje krivica na žrtvu’’, istakla je Srijemac, dodavši da žrtva može biti svako bez obzira na nacionalnu pripadnost i na to u kojoj državi živi, te je nepotrebno isticanje u tekstu te karakteristike osobe koja se našla u lancu tregovine ljudima.

Koliko je bitno da postoje tekstovi koji objašnjavaju krivično delo trgovine ljudima, toliko je važno i to da se u školama deca informišu o opasnostima na internetu i u stvarnom životu, saglasne su učesnice AFŽ.

Širenjem svesti u društvu, kroz obrazovanje i medije pre svega, ali i kroz rad ostalih institucija, razmišljanje da je trgovina ljudima nešto što se dešava negde drugde i nekome drugome postaće manje ustaljena forma i razvijaće se empatija na generalnom planu.

Saška Drobnjak (Autonomija)

(Autorka je studentkinja novinarstva na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, tekst je nastao u okviru medijskih radionica na “Autonomnom Festivalu Žena“ u Novom Sadu)