„Čestitam na uspešnoj vojnoj vežbi i pokazanoj velikoj sposobnosti koja ohrabruje i pruža poruku da Srbija može uspešno da odbrani državnost i suverenitet“, rekao je srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik po okončanju vojne vežbe “Sadejstvo 2020” na poligonu Pešter. Predsedniku Srbije Dodik je čestitao i na „naporima koje je uložio da modernizuje vojsku“ i zbog „napora da pokaže da se Srbija zalaže za uspostavljanje regionalnog mira, ali da je spremna da odlučno odbrani svoju teritoriju“. Između hvalospeva vojsci predsednik Srbije je pak izjavio da je poziv na vojnu vežbu održanu“ u regionu gde Bošnjaci čine većinu stanovništva, poslat i bošnjačkom i hrvatskom članu Predsedništva BiH, Šefiku Džaferoviću i Željku Komšiću, ali se oni nisu odazvali na poziv” (izvor Beta).

Sve autokratije i despotije – ne samo ovo što imamo u današnjoj “hibridnoj” Srbiji kako god to krstili – streme da ljude u svom zabranu svedu na nesuvisle mase, na depersonalizovane gomile. Da im umrtve interes za propitivanje vlasti kako obavljaju poslove od javnog interesa i da ih pretvore u podanike podesne za manipulacije kao preduslov svog parazitiranja.

One radikalnije autokratije-despotije u kojima je volja za moć vlastodržaca potpuno neobuzdana – a takvih je danas sve više – najrađe bi da države koje su posvojili pretvore u kasarne u kojima bi postrojili i mentalno poštrojili građane učinivši ih podesnim za sve njihove komande, pa i na samopogibelj. U kojima bi najrađe, ako ne baš uveli zajednički kazan, onda bi sigurno da unutrašnji život društva (ako se ono što je u kasarni može zvati društvom) sveli na golo životarenje bez samorefleksije a društvene komunikacije na jednosmerne komande s vrha ka postrojenim i mentalno poštrojenim podanicima.

Taj ideal autokrata i diktatora nije baš lako ostvariti (je li ostvaren u Severnoj Koreji?), pa autokrate praktikuju daj šta daš – logiku kasarne bi koliko god mogu da nametnu u fasadne države kojima vladaju (kasarne otvorenog tipa), u kojima podanici slave svoje uzurpatore iskreno zahvaljujući srećnoj sudbini što ih imaju. Gde je u tom smislu današnja Srbija?

Nije nepoznato kako od ljudi, od naroda, umesto samosvojnih građana kojima se ne mogu prodavati rogovi za sveće, stvoriti bezlične jedinke i depersonalizovane mase, čemu teže neobuzdani vlastodršci. Nema valjda efikasnijeg mehanizma za postizanje tog cilja od širenja straha od ugroženosti. Fizičke, egzistencijalne, identitetske, kakve god. Svođenje ljudi na poslušne podanike – zna se i to vrlo dobro – nije moguće bez uzurpacije javnog informisanja i dugotrajnog propagandnog trovanja javnosti. Znaju se i rezultati toga – razaranje društva. Rezultat je, recimo i to, da je ono što se onomad razumnim ljudima činilo paranojom – propagandno širenje podozrenja pa potom i mržnje kod Srba pod Miloševićem najpre prema Slovencima pa Hrvatima, Albanacima, Bošnjacima pa evo dogurasmo danas i do Crnogoraca – zaista brzo postala prava paranoja, normalnost u kojoj živimo.

U sređenim državama vežbe vojske i policije su uobičajene profesionalne aktivnosti, a ne medijsko-političke estradizacije u funkciji pumpanja samopouzdanja masa i još više – jačanja kulta vlastodržaca. U kakvoj su funkciji takve vežbe, poput ove na Pešteru, u današnjoj Srbiji? Može li se imati poverenje u profesionalnu osposobljenost vojske i policije na bazi prigodičarskih šarada i parada? Laici mogu, ozbiljni vojni i policijski stručnjaci ne mogu. Naprotiv, to kod njih izaziva sumnju da se iza kulisa šarada nalaze brojne slabosti koje vlastodršci kriju.

Cinizam Vučićevog poziva bošnjačkom i hrvatskom članu Predsedništva BiH da prisustvuju vežbi na Pešteru, uz njegovo sramno tolerisanje (ako ne i podstrekivanje) neprekidnog protivbosanskohercegovačkog istupanja Dodika, nije vredan komentara. Možda samo toliko da im je tim pozivom u stvari pokazao srednji prst, na šta su mu oni – što bi se reklo u Sarajevu, nisu papci – ignorisanjem poziva uzvratili istom merom.

(Autonomija)