Neki dan, taksista je izlio nekoliko vrelih šolja žuči na mene, sve se izvinjavajući zbog toga. Razgovor se vodio – a o čemu će drugome? – o teškoj ekonomskoj i političkoj situaciji u Srbijici. On ga je započeo, ja uglavnom ćutao (ili se trudio da ćutim), jer odavno znam da ove teme treba izbegavati sa “slučajnim prolaznicima”. Više ne govorimo istim jezikom. Niti ja razumem njih, niti oni mene. Ipak, neki me đavo terao da ponešto i prokomentarišem.

O politici, ekonomiji, privredi i ostalim temama koje se nahode u našoj kao državi, svi ovde govore, neprestano. I svi sve znaju, kao što uostalom dubinski poznaju sva globalna (s)kretanja, o kojima u našim medijima uglavnom samo natruhe informacija prolaze. Nema zemlje na planeti, niti u nekoliko susednih galaksija u kojoj ordinira tako visok procenat spoljnopolitičkih analitičara, samouverenih kao da su kolumnisti u „Mond diplomatiku”. Zaverolog Dejan Lučić beleži ono što „snatri”,  i tu ostaje trag jednog suludog vremena iz koga će možebiti neke naredne generacije iskoračiti. Međutim, biseri mudrosti i kritičkih osvrta, sinteza i antiteza, koje naši građani prosipaju po ulici, ostaće nezabeleženi. Trebao bi nam jedan oveći kontigent vukova karadžića, da sistematizuje ludilo za izvoz. Jer, ove stotine knjiga o zaveri protivu srpskog naroda koje svake godine izlaze i bivaju hitovi na sajmovima knjiga samo su dosadne kopije ingenioznosti narodnih poeta. To je kao kada poredite domaći i kupovni ajvar.

Elem, taksista je komparativno poredio broj zaposlenih u mašinskoj industriji Novog Sada, nekada i sada. Složio sam se da su brojke koje je prezentovao uznemirujuće. Složio sam se i sa konstatacijom da ekonomska politika sadašnjih vlasti ne odgovara potrebama našeg društva. Ali, kako rekoh, neki mefisto mi sede na rame i bukvalno me natera da konstatujem da je veliki problem i u tome što smo protraćili devedesete godine, koje su donele najveći tehnološki i ekonomski razvoj čovečanstvu u njegovoj istoriji. Dok je svet menjao svoje obličje, mi smo, jelte, ratovali i ubijali, sve sa pesmom, rakijom i osmehom.

PROKLETA JE AMERIKA

Taksista je konstatovao da lupam gluposti. Nismo mi krivi zbog toga što smo ratovali već je kriva Amerika, njegova je lapidarna misao. Veli da rat nisu „izmislili” ni Milošević, ni Tuđman, ni Izetbegović, već Amerikanci, koji su nam naložili da imamo da ratujemo. E sad, ja sam mogao da prihvatim ove logički utemeljene tvrdnje i odvezem se kući u miru auta njegovoga. Ali, onaj mefisto opet nešto zakera, pa ja nastavih da lupetam. Rekoh, nije Amerika kriva zbog toga što smo srušili Vukovar do temelja, što smo četiri godine bombardovali Sarajevo, ubili hiljade ljudi u Srebrenici, i šta sve ne, da ne nabrajamo… On je, međutim, ostao dosledan svojim stavovima i utvrdio da je i to Amerika naredila ili izmislila, pa i sprovela ako nije izmislila… Naveo je on tu čitav niz izvora koji dokazuju njegove teze, gledo je on na televiziji, čito u novinama, listo u knjigama…

Na kraju, stigosmo i kući. Na izlasku mu rekoh da je nacionalista i da tu jeftinu propagandu slušam već 20 godina, a on mi se izvinio (inače, neprestano se izvinjavao tokom svoje žarke diskurs-hernije) i rekao da je malo nervozan ovih dana. Ja sam rekao – doviđenja, prijatno! – a on je, pre nego zatvorih vrata, dodao da nije nacionalista i da su svi njegovi najbolji prijatelji – ne-Srbi. Da, i rekao je da poštuje različitost, upotrebio je tu reč koje organizacije civilnog društva sve češće upotrebljavaju.

Pazite, nastranu to što skoro svaki nacionalista uzima kao primer svog kosmopolitizma činjenicu da ima prijatelja inoverca. Pa i svaki je nacista imao svog „dobrog Jevreja”, kojim je dokazivao da protiv Jevreja nema ništa u globalu. Među milionima Jevreja koji su nastradali, po takvom tumačenju, i nisu nastradali „dobri Jevreji” (osim ako neki nije zalutao) već oni kojima je unapred oduzeto pravo da budu ne samo „dobri ljudi”, već ljudi uopšte. Stvar je prosta, kao što je prosta i istina na prostorima prostote. Ili što bi rekao jedan pametan čovek: istina je većma veoma komplikovana, pa zato malo njih veruje u nju.

NEMUŠTI U GUSTOJ MAGLI

Ono što mene, međutim, plaši i zbog čega valjda ne volim onog mefista na ramenu, jeste da taksista zapravo možda i nije neki eklatantni nacionalista i šovinista, kakvih je ovde ko šaše. On je, nije se iznenaditi, možda tek „običan čovek” iznikao na zemljištu višedecenija tretiranom hemijskim otrovima, koji su zasipani sa najviših vrhova naciona. Hemijskog otrova koji je prozveo jezički kod kojeg su skoro svi usvojili, a neki, na svoju žalost – ne. Kod, zbog kojeg se ne razumemo međusobno, ne kao da govorimo različite jezike, već kao da smo svi nemušti u gustoj magli.

Taj virus-kod je postao alat nekomunikacije ne samo kada se govori o političkim temama već kada se zbori uopšte. Svaki razgovor, pa čak i onaj o vremenskoj prognozi, može biti okidač uz pomoć kojeg se vi i sagovornik odjednom nađete na različitim krajevima svemira. Recimo, i to nije retkost, čućete da su klimu pokvarili Amerikanci da bi doakali Rusima i Kinezima, a da su potom Rusi i Kinezi, kao u vicu, na kraju ispali pametniji, pa su zajebali Amerikance – uraganima. Ili druga verzija: da su se Amerikanci zaigrali, pa sami sebe zajebali. He-he! I tako dalje. Ovo su samo ekstremni primeri tog jezika, da bismo se samo zajebavali sa njim. Tim jezikom nažalost govori većina naših građana, a naročito njegova tzv. elita. Slogan „i Kosovo i EU” i kampanja protiv EU deo su istog tog koda. Od slogana pa do teorije o Katrini nalaze se često samo tri rečenice ili tri piva. Oni koji ne znaju taj jezik, oni su prinuđeni da život provedu na margini. Ne možete vala nešto naročito uspeti ni u najliberalnijim zemljama ako ne govorite domicilni jezik, jebiga!

DIVAN NA PIJACI

Po netom završenom ratu u BiH, ljudi sa raznih strana susretali su se na legendarnim pijacama Arizona i Virdžinija, administrativnim linijama između genocidom izganjanih entiteta. Trgovali su, ali tu su se susretale i netrgovačke porodice, prijatelji… Susretali su se tu i nacionalisti raznih boja i razgovarali o koječemu. Nekako sam podrazumevao da se o ratu i njegovim uzrocima najčešće ćutalo, da se mimoilazio u razgovorima kao što su se u Bosni mimoilazila minska polja, kao što se, je li, ne čeprka po svežim ranama. Začudio sam se kada sam skontao da zapravo nije tako, da su mnogi od njih upravo o ratu pričali, a još me više začudilo kada sam saznao da su od procenjivanja tragedije rata kao fenomena otišli i nekoliko koraka dalje. Najčudnije od svega je to što sam saznao da su se vrlo brzo složili oko jedne nedvojbenosti: rat su zakuvali stranci, na čelu sa neizbežnom Amerikom. Mi smo nevini i naivni, samo smo izvršavali naredbe odozgo i pozivamo se, dakle, na komandnu odgovornost. Mi se, zapravo, volimo, dugo smo srećno živeli u braku, našu sreću zeznuo je neko sasvim treći. Bili smo zgodni, mladi i veseli, cvetalo je hiljadu cvetova, a onda se pojavila zla namiguša, posvađala nas i mi smo sada nesrećni, uništeni i poništeni, usamljeni i bolni, znamo da nas niko nikada neće voleti kao što smo mi voleli sebe.

I ja, koji sam tada sebe identifikovao kao prevodioca u međuetničkim razgovorima, moderatora koji ne dozvoljava da se krene u pravcu opasnih crvenih linija, odjednom se nađem skrajnut, infantilac koji ne razume jezik odraslih. Kao prevodilac koji je ostao bez posla jer su delegacije, recimo, srbijanske i češke privrede odjednom progovorile na kineskom, izvrsno se razumevajući. Mogao sam pretpostaviti da je taj razgovor tek šmira, unapred pripremljena priča da se predupredi nesporazum, ali sam se ubrzo uverio da nije tako.

Taj kod je univerzalan, dakle. On je prekograničan. On je uzrok i posledica trgovine stereotipima, najzastupljenije i najunosnije trgovine na našim prostorima. On je proporcionalno srazmeran nesreći u jednoj državi. On razrešava misteriju života i misteriju smrti. On nudi odgovore na sva pitanja. Kada govorite ovaj jezik, vi ste konstantno nadraženi, a kada nađete dobrog sagovornika, vi doživite orgazam.

OPASNA JE JEDNA KNJIGA

Ali, nisu najgori taksisti i nesrećni susretnici po administrativnim linijama, oni su tek pitoreskni sporedni likovi tragikomedije. Roboti elita. Sa pojedinačnim bravurama, koje vredi pribeležiti. Ako ste bili, a verovatno niste – i niste pogrešili što niste – na ovogodišnjoj centralnoj kulturnoj manifestaciji – Beogradskom sajmu knjiga, vi ste – čast izuzecima i izvinjenje zbog neumesne generalizacije – mogli da naiđete na samo jednu domaću knjigu, štampanu pod imenima raznih autora i drugačijim naslovima, tvrdo ukoričenu ili broširanu. Onu koja u različitim formama i kroz različite žanrove varira dosadnu mantru o sudbini naroda koji se našao na vetrometini nečastivih sila, onako naivan, nevin, slobodoljubiv i grešan u svojoj bezgrešnosti. Uz priloge i dokaze za tu mantru, koji se pokatkad prevode i sa drugih jezika. Tačno je da se knjige ne kupuju, ali te knjige ipak neko plaća.

Mnogo bolji trgovci stereotipima od „kulturnjaka” jesu mediji. Oni međutim svoj posao ne bi mogli da rade bez autoriteta kulture, koja daje potvrdu autentičnosti besmislenim medijskim prilozima. Primera je bezbroj, ali zadržimo se na ovim poststatusnim danima.

Dnevnik „Večernje novosti”, čije čitaoce baš zabole za kriminalnu privatizaciju lista, svoje sladostrasno uživanje zbog činjenice da Srbija nije dobila status kandidata prikazuje ne toliko kroz tekstove novinara (mada oni veoma dobro vladaju jezikom) već kroz kolumne kulturnih veličina/najboljih poznavalaca jezika i intervjue sa njima. Pogledajte samo broj od prošle nedelje: na trećoj stranici celostrani intervju sa tzv. književnikom Milovanom Danojlićem, sve sa fotografijom čoveka u crnom, sa francuskom kapom. „Patriotski pisac na privremenom radu u Francuskoj” (a zašto, pobogu, nije na „privremenom radu” u Rusiji ili Belorusiji) poručuje otprilike da je Evropa oduvek bila kučka prema Srbima, a da nam Rusija kontinuirano, vekovima, nudi topao zagrljaj iz kojeg mi bežimo. Lud narod, saopštava nam autoritet! I Mirjana Bobić Mojsilović, uspešna trgovkinja stereotipima, u svojoj redovnoj kolumni u Novostima, sladostrasno seiri nad izgubljenom kandidaturom…

Nisu Novosti i brojne novine slične njima jedini problem, problem je to što u zemlji i nema ništa drugoga osim raznih varijacija na zadatu temu. Na B92, danima najavljivan statusni program u petak uveče. Četiri stručnjaka u gostima i nadrkana voditeljka. Od stručnjaka samo jedan ima nešto da kaže u odbranu ponižavajućeg odnosa EU prema Srbiji, takoreći zavere. On veli: iza toga stoji Amerika. Tačno je da se novine ne prodaju, da prihodi televizija opadaju, ali neko plaća, i to debelo, kolumniste i stručnjake. Šta ćeš, znaju ljudi jezik!

U TUĐEM JEZIKU

A tu je, bogami, i večnik Dobrica Ćosić i njegova knjiga „U tuđem veku”, koja se preštampava kao onomad „Knjiga o Milutinu”. U pitanju su dnevničke zabeleške jednog starog čoveka duboko uverenog da na svetu, pardon u Srbijici, ima misiju, pa skoro i nadnaravne sposobnosti da promisli savremeni svet. Značajna knjiga za jezik. Jezička enciklopedija svih naših bedastoća, leksikon banalnosti i prostakluka. Sve što niste želeli da znate o Srbiji, saznaćete iz ove knjige. Ovu knjigu štancuje i ispod cene prodaje državno, javno preduzeće „Službeni glasnik”, na čijem čelu se nalazi visoki funkcioner Demokratske stranke Slobodan Gavrilović. Zašto država koja je tako čvrsto opredeljena za EU integracije ulaže pare svojih građana u ovu knjigu? (Ako je ovo i bio uspešan poslovni poduhvat, što me ne bi iznenadilo, treba reći da država nema prava da zarađuje na šundu, osim ako nije u pitanju porez na njega.) Zašto ovaj tvrđe ukoričeni Kurir, knjigu mržnje i anticivilizacijskih vrednosti, promoviše kao kapitalno, humanističko delo? Odgovor je jednostavan, i tu ne treba imati zablude: zato što im ne pada na pamet da uđemo u EU, zato što im je namera da se podrška evropskim integracijama spusti na tako nizak nivo da bi oni mogli da relaksirano napuste sadašnju politiku ne plašeći se da će se to odraziti na rezultate izbora. Ova knjiga ja samo simbolička karta te politike koja je dobila uzletni impuls odlukom Evropskog saveta da Srbiji prolongira kandidaturu.

Poruka Evropskog saveta je, opet, samo jedna u nizu identičnih poruka koje nam svakodnevno stižu sa svih strana, čim, onako mamurni, posle 20-godišnjeg pijančenja, otvorimo krmeljive oči. A to je poruka koju svaki nepoznavalac jezika prepoznaje: ovoj zemlji je potrebno dubinsko prestrukturiranje, ali to već deluje banalno reći. Uvek je pitanje odnosa kulture i politike – pitanje „šta je starije, kokoška ili jaje”. Ozbiljne intervencije na jeziku ne mogu biti izvršene bez impulsa odozgo. Istovremeno, teško da može iznići valjana politička elita na kulturnom đubrištu. Teško da će nas iko razumeti ako govorimo jezikom koji je odumro međ’ uljuđenim svetom.

Teško je preskočiti sopstvenu senku, praktično nemoguće. Neki su uspevali, ali su prethodno i hteli to da urade. Zemlja sveznajućih taksista i polupismenih akademika ostaće zemlja sveznajućih taksista i polupismenih akademika. Na istom su zadatku, a mogu i promeniti mesto – niko neće primetiti!

(Autonomija)