Deset godina od odlaska profesora Soldatovića, ne znam da li su dugo vreme, jer ono je relativno.

Trag dubok u sećanju na njega ne da se relativizovati, on je kao i sva druga suštinska bogatstva: sâm sebe oplemenjujući trajnošću svojom, ostaje da blista kao kristal u svakom okruženju.

U dugom hodniku Instituta za toksikologiju, Patološkog instituta Medicinskog fakulteta u Beogradu, bez detalja koji bi ga oplemenili, osim obilja svetlosti koja nadire na prozore, sresti profesora Soldatovića bilo je kao nabasati iznenada na izvor čiste sveže uvek dobrodošle vode za kojom žeđ prepoznamo tek u takvom susretanju. Bez nje se živi, ali se sa njom -utoljenom – razbuktavaju u đacima veći smisleniji potencijali !

U tom je koraku bilo sveprisutno dnevno bitisanje neinventivnih obaveza, neizbežnih, ali uvek i promišljanje i introspekcijski život, oličen u zadršci u pogledu upućenom i namenjenom drugome, ali nikada u potpunosti. Tim „samo svojim“ delom svesti je prof. Soldatović ispisivao stranice svih onih „volumena“ koji se ne stavljaju u oficijelni CV, a koji ostaju u ljudima.

Kada je otvorio vrata sale u kojoj sam tek zaustila odbranu svoje doktorske disertacije, obogatih se „diplomom“, onom drugom, važnijom, imajući na umu da on već godinama ne dolazi na odbrane ako nije u komisiji. Ona je bila potrebnija od one druge, stečene istoga dana, svetu mojih klimavih uverenja o tome šta je važno i za koje se vrednosti vredi boriti.

On je znao važnost svakog otrova u toksikologiji koju je predavao studentima, ali i onih otrova koji tu istu mladost lišavaju prave radosti saznanja, prave slobode da traže bez straha od greške, stručne oslonce bez komercijalizacija.

Dobrim je manirima i ponašanjem u kojem je snaga oličena u tihom a razorno moćnom argumentu, činio to. Brušen je taj argument bivao kao kristal u glavi koja uči i misli ceo život bez kalkulacija, iz potrebe i radosti zbog proširenja spoznaje i svesti.

Sportski su ga tereni u mladosti kao reprezentativca jugoslovenskog u odbojci spuštali u „arenu“ drugačijih borbi, kada bi „smoking“ odlagao za svoj misaoni, otmeni svet .

Usamljen odavno sve više, u uverenjima i htenjima i nadanjima za struku i društvo u celini, postao je sve privlačniji „tanatosu“, brzo se srodivši sa njim kao što to biva kada takve osobe izgube prostor za davanje većih doprinosa i dalje doživotno učenje kroz njih.

Nepomiren sa banalizacijom struke, odbijajući otrovnosti profitabilnosti kao glavnog kriterijumu u njoj, napisao je jednu posvetu u knjizi koju mi je poklonio, a koja je proizvela potrebu za ovim tekstom kao skromnim simbolom zahvalnosti.

„Lepo Vas je u teškim vremenima imati za prijatelja“, glasila je posveta.

Sve rolne diploma ispisanih nakon mnogo položenih ispita blêde pred ovakvom duhovnom obavezanošću na mnogo šta, sve do kraja naših postojanja. Ova se uramljuje u svest kojoj pomaže da ne posrne nikada savim.

Voleo je „Varijana“, lik iz filma „Varijanov rat“, koji spašava ugrožene živote u najezdi fašizma, ali zato što je tražio nakon te misije da ostane anoniman, kako bi delo ostalo da blista kroz živote spašenih, a ne kroz trijumf spasioca.

Rastao bi tako profesor u „oku posmatrača“ pružajući dokaze, namerno smišljene, o svojoj prosečnosti, i običnosti. Činjenicom da su rafiniraniji ljudski formati uvek skromni, okrenuti više neizvesnosti neznanja, pre nego se dičeći svetlošću već osvojenoga znanja, nije dozvoljavao da se manipuliše… Taj preteći mrak ne dopušta neskromnosti da se naseli i osili u osobi koja zna mnogo u meri u kojoj se to sme uporediti sa istinskom dubokom religioznošću.

Gotovo mangupski je sasecao opasne relativizacije potreba za znanjem i učenjem, kada je inače neznanje već uvek dominantno i sve veće u vizuri istraživača koji otklanja sloj po sloj njegov.

Zato je svako onaj ko bi dobio priču iskrenog ličnog osvrta na sopstvene domete njegove, dobio u stvari naklonost i kompliment od osobe koja je svojim zaslugama precizno definisanim, ma koliko ih sam relativizovao, uključen u Akademiju francuskih naučnika.

Sećam ga se sa posebnom ranjivošću u mesecu u kome nas je pre deset godina samo fizički napustio.

Lekcije knjiške se sve voljom daju naučiti, ali ona o stilu, načinu, osećanju za meru i pravi izraz, sažimaju se u osobama retkim, kroz generacije koje su mu prethodile u vaspitavanju ličnom, odgajanjem u porodici kakvu je imao i sam profesor.

Obogaćenog poleta za život u struci i nauci i uvećane snage za podnošenje banalizacija i vulgarizacija koja naša suptilna struka ne podnosi i ne bi trebalo da dopušta, u prijateljstvu i saradnji sa profesorom uzvišeno se oseća saradnik i učenik .

Suočavanje sa nesrazmerom zahvalnosti i poštovanja sa nesposobnošću dovoljno dobrog izraza o njemu, oprostio bi mi on i pre nego što sam poželela da ovo napišem u vidu skromnog simbola.

Pored njega se narastalo i ljudski i stručno, nekako otmeno i jedno i drugo !

Inventivno je priželjkivao i nastojao da se pobrine o svom postojećem biološkom nasledniku, ali mu se to nije dalo… kako to biva u životima onih koji imaju šta da daju.

Ostalo je bogato nasleđe velikom podmlatku struke koju je oplemenjeno prenosio profesor Danilo Soldatović.

Njegov prijatelj i saradnik
Njegoslava Mijatović