Slomljene kosti lobanje, to je epilog najnovijeg festivala demokratije koja je u Novom Sadu uspostavljena 2012. godine. Nikako niste mogli da promašite tu vest, ali evo kratke rekapitulacije – Novosađanin, student Milan Vujić, građanski i društveni aktivista, pretučen je prošlog vikenda na ulici, završio je u bolnici gde je operisan, da bi se na kraju preselio na kućni oporavak. Tamo ga je, umesto neophodnog mira, dočekao izliv mržnje i novih pretnji putem društvenih mreža. Policija je napadača uhapsila, ali ga je zaštitila ne objavljujući mu u prvom mahu čak ni inicijale. To naravno ne praktikuje kada hapsi one koji gađaju Vučićev plakat jajima, a čija imena su odmah javno dostupna. Elem, napadača je Milan prepoznao, znaju se od detinjstva, a na izborima za novosadski parlament imao je neke veze sa listom broj 7. 

Pre godinu dana, tačnije početkom juna, u dva odvojena incidenta napadnuta su fizički i pretučena trojica aktivista-studenata kojima je zajedničko da su se svojim javnim delovanjem zamerila vladajućoj stranci. Situacija je gotovo identična ovoj, razlika je u tome što Marko Đelević, Mihajlo Nikolić i Dejan Bagarić ne poznaju svoje napadače. Mala razlika je i u tome što je gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević ovoga puta reagovao. Jeste, trebalo mu je tri dana i reakcija mu je bila tipično naprednjački pasivno-agresivna, ali da ne cepidlačimo.

Ostalo je sve isto. Ćute svi. U prvom redu omladinski sisači budžeta poznatiji kao OPENS 2019 i EPK 2021, a ćute i studentske organizacije. Milan je deo omladine. Milan je student. Ali, Milan je predvodio proteste na njihovom samom početku u decembru 2018. godine i govorio na prvom. To se nije svidelo čak ni nekim drugim studentima s “ove strane” pa se povukao. Ostao je, ipak, dosledan u borbi protiv aktuelnog režima. Taj stav je očito dovoljan razlog da se prozvane organizacije ne oglase.

Kada je 2019. prošla iskreno smo, mada očigledno naivno, pomislili da OPENS više ne postoji. A oni se tri dana nakon napada oglasiše samoreklamerskim povodom – oni su, eto, brižni kakvi su bili od prvog dinara, ovaj, minuta svog osnivanja, obelodanili da su povodom obeležavanja Međunarodnog dana mladih iscrtali krugove na Štrandu kako bi se lakše održavala fizička distanca. VAU! Šta znam, meni se čini da bi bilo mnogo značajnije da su u okviru obeležavanja Međunarodnog dana mladih osudili NASILJE nad mladima, u ovom slučaju Milanom Vujićem. Zajedno sa sestrinskom EPK 2021.

Drugi akter koji je promašio poentu ovog događaja jeste narečena lista broj 7 – „Istina – Adaviera – Ivana Vujasin“. Ta stranka je u svom saopštenju osudila napad i od njega se distancirala. Pohvalno za novog aktera na političkoj sceni. Međutim, u maniru političkih “džombi”, ta stranka je istovremeno napala medije zbog povezivanja s ovim slučajem, zavapivši dramatično “Kome smeta stranka Istina?” Tražiće, kažu, i izvinjenje. Nismo primetili da je iko rekao da je Milana pretukla stranka Istina, već bezimeni čovek koji ima veze s njihovom listom pa im jedino preostaje da se dure na njega. On je, lomeći Milanu kosti lobanje zbog pisanja na Tviteru, povezao sebe, a posredno i stranku, s celim slučajem.

Pošto su početnici u javnom poslu, možda bi im dobro došao malecni besplatni savet: bolje je da to raspravite interno, a javnost samo obavestite o sankcijama koje će dotični snositi. Ako biste da pokažete da ste “novi”, zašto koristite jezik u saopštenju koji je stari i dobro nam poznat? Oni stariji slušaju ga od devedesetih, a ovi mlađi od 2012. godine. Jezik koji obesmišljava dijalog, koji ljude drugačijeg mišljenja predstavlja neprijateljima i koji, na kraju, uvek prouzrokuje nasilje. Valja vam ga, stoga, što pre promeniti.

Interesantno je i da je polgarmešter Vučević, osuđujući kobajagi napad na Vujića, ustvrdio da niko nije osudio napad na člana SNS-a, za koji nismo sigurni ni da se dogodio. Smetnuo je samo s uma da građani Srbije – utisak je – upravo zbog sistema koji je uspostavljen zahvaljujući dugogodišnjem verbalnom nasilju s najviših državnih instanci, nemaju više ni trunke empatije niti sažaljenja za članove te klike. Kako da one ljude koje “investitori” ostavljaju na ulici nakon što im sruše kuće, one koji trpe mobing i fizičko nasilje na radnom mestu ukoliko ne žele da budu članovi stranke, one kojima su nedostupni medicinska pomoć pa čak i hrana, jer nisu deo paralelnog naprednog sistema, imalo interesuje ako nekoga od Vučevićevih kolega zadesi zla sudbina.

Uostalom, ne reče li Milan da napadača poznaje još iz detinjstva? Taj podatak najbolje svedoči o podeljenosti društva. Jedan čovek je, s grupom poslušnika, uspeo da zatruje odnose do te mere da čak i oni koje poznajemo godinama više nemaju milosti ako se ne uklapate u njihov paralelni sistem. Brine samo što će nedostatak empatije kod običnih ljudi, zbog očigledne nemoći, sve lakše da se pretvara u mržnju. Zakonomernost je da se nasilje uvek vrati kao bumerang. Bezbroj je primera iz istorije da nema i ne može biti pravde za one koji pravdu zatiru. Da nema demokratije za neprijatelje demokratije. Da nema “drugog obraza”. Još ako se dignu “njihovi” koji godinama svakodnevno gutaju različita poniženja, onda će to stvarno biti kraj. I onima u Belorusiji je prekipelo…

(Autonomija, karikatura: STUPS)