Još jedni izbori za Skupštinu AP Vojvodine završeni su i još jednom građani kojima je bliska ideja njene autonomije nemaju čemu da se raduju. Dve nominalno „autonomaške“ liste zadržale su svoje pozicije, s tim da je SVM povećala broj poslanika, a opoziciona LSV smanjila. Okosnica vojvođanske vlasti koja je trajala više od decenije i nekadašnji koalicioni partner SVM i LSV – Demokratska stranka – bojkotovala je te izbore i u skladu sa tom odlukom ostala bez poslanika.

Cela kampanja protekla je standardno u zapećku parlamentarnih izbora, a po drugi put je izostala i prilika da se lokalni kandidati sučele u dva kruga borbe za poslanički mandat, jer su većinski izbori za polovinu parlamenta ukinuti pre dva izborna ciklusa i od tada se pokrajinski poslanici biraju po čistom proporcionalnom sistemu. Pokrajinska izborna komisija bila je opuštena kao i uvek, kasnili su i rezultati izlaznosti i preliminarni rezultati glasanja. Izbori su ponovljeni na 23 izborna mesta i na kraju dobismo konačno rezultate koje su sa nestrpljenjem verovatno čekali jedino članovi stranaka učesnica i njihove porodice.

Kao i u Republici, nakon najave SNS da je izlaznost 50,2, ispostavilo se da je baš tako isto bilo i u APV – 50,28. Najviše glasova uzela je, naravno, Srpska napredna stranka – 498.495. Pored njih, cenzus bi, da nije smanjen neposredno pred glasanje, prešli još samo SPS i SVM. Ovako, blagonaklonošću Jednog čoveka (ili možda strahu), cenzus je spušten i lestvicu su preskočili još poneki akteri – koalicija Lige i srodnih stranaka u „Vojvođanskom frontu“, POKS, Metla 2020 i radikali. Dakle, četiri nacionalističke liste vlasti, dve nacionalističke stranke opozicije, i „Vojvođanski front“. Jer, kada je u pitanju autonomija Vojvodine, SPS je više nego nacionalistička vlast.

SVM jeste apsolutni šampion jer je udvostručio broj svojih poslanika, ali to pre svega ima da zahvali nastupu s neprikosnovene pozicije vlasti i Orbanovim milionima. I autonomija APV od toga nema ništa. Sa druge strane, Liga je prošla ko bosa po trnju. Naravno, lako je posle bitke biti general, ali neke stvari bile su jasne i neku godinu ranije, iako očigledno nisu uzete u obzir u predizbornim kalkulacijama. Na primer, LSV je 2012. godine, pri tada još uvek kombinovanom izbornom sistemu, osvojila 111.397 glasova, a četiri godine kasnije, kada je uveden čist proporcionalni sistem, za listu LSV glasalo je 61.979 birača. Gotovo 50 odsto manje! Ove godine, u koaliciji pod nazivom „Vojvođanski front“ LSV je sa još nekoliko partija (DSHV, Vojvođanska partija, Crnogorska partija, Zajedno za Vojvodinu, Demokratski blok) uspela da osvoji svega 41.455 glasova. Dakle, za trećinu manje nego na prethodnim izborima.

Loše je prošla i na izborima u Novom Sadu, pa je očigledno da vratolomija nazvana „komunalna koalicija“ među biračima nije primljena tako kako su se funkcioneri LSV nadali. Objašnjenje njihovog lidera Nenada Čanka o tome kako je LSV prešla cenzus i ušla u xy lokalnih parlamenata samo je verbalna maska kojom se pokriva činjenica da najverovatnije ni u jednom, uključujući i novosadski, neće biti u vlasti. Valja podsetiti da je izbore u APV 2016. godine, kao i 2012. LSV ušla s pozicija vlasti, dok je 2020. to učinila sa pozicije vlasti u Novom Sadu, a opozicije u Republici i Pokrajini. Liga je, dakle, godinama u slobodnom padu, što nije dobra vest za građane Vojvodine, bez obzira da li su njeni glasači ili ne, jer je činjenica da jedino LSV o Vojvodini govori i mimo izbornih kampanja.

Čedomir Jovanović je u Vojvodini pokušao da se „prošvercuje“ preko manjinske liste, ali mu to nije pošlo za rukom. Nije uspeo da privuče čak ni razočarane ligaše ili birače DS koji nisu bili za bojkot. On zapravo godinama nije uspeo da u Vojvodini, u kojoj je potencijal građanski opredeljenih birača veći nego u ostatku Srbije, stekne svoje birače.

Koga briga za sve to, zapitaće se prosečni glasač i neće pogrešiti. U zemlji u kojoj ne postoji nijedna nezavisna institucija, autonomija jednog regiona, makar u njemu živela trećina stanovnika zemlje, ne interesuje očigledno ni njih. Ne interesuje ih jer akteri koji godinama drže tapiju na temu autonomije ne uspevaju da im objasne na plastičnom primeru zašto je ona dobra i neophodna. Ne uspevaju da objasne da je centralizacija jedna od najgorih pošasti koja uništava ovu državu i društvo. A nismo li se baš ovih dana uverili da ne može ministar u Beogradu, a pogotovo ne predsednik Republike, da se pita ima li dovoljno respiratora u Novom Pazaru ili nekom drugom gradu? Dok se to ne promeni, teško da će Vojvodina imati ikakve vajde od izbora.

Ono što je čeka s novom/starom vlašću najbolje ilustruje podatak da ni tri i po godine od donošenja Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, konkursi za službenike na položaju u pokrajinskoj administraciji još nisu raspisani. Direktno kršenje zakona nije strano onima koji preko svojih namesnika upravljaju Vojvodinom, te je očigledno da će se tako raditi i dalje.

Ako preživi predstojeću promenu aktuelnog Ustava, koji na njenoj teritoriji nije ni dobio natpolovičnu većinu, Vojvodina će možda dobiti još samo jednu šansu.

(Autonomija)