Ma koliko izbegavali teške reči i olake kvalifikacije, postoje situacije i fenomeni javnog života kad to jednostavno nije moguće, kad blage reči relativizuju ono što se zbog važnosti relativizovati ne sme. Jedan od tih fenomena je ponašanje SPC u danima borbe protiv pandemije Korona virusa.

Ono što se dešavalo oko (pojedinih?) hramova u “treću nedelju Časnog i Velikog posta (Krstopoklonu)” – terminologija SPC – jednostavno je skandalozno. U alarmantnoj fazi pandemije celi razumni svet ide drumom, a SPC – šumom. Reč je o ignorisanju teškog napora celokupnog društva da koliko-toliko smanji razmah pandemije, koja tamo gde se u početku zaraze nisu ozbiljno shvatali saveti medicinskih stručnjaka – Italija, Španija i još neke zemlje – kosi ljude i proizvodi paniku.

Nekidan su desetine vernika u redovima čekali na pričest ispred novosadske Saborne crkve. Poštovan je preporučeni razmak između njih, dosta ih je imalo zaštitne maske, ali sa stanovišta imperativne borbe protiv širenja epidemije – sve uzalud. Pričešćivali su se istom kašičicom iz iste čaše. I to samo dan nakon što je kažu Patrijarh naložio sveštenstvu da bogoslužbeni i parohijalni život prilagode odlukama Vlade Srbije donešenim po preporuci epidimiologa. Izlišno je govoriti kolike su šanse da se zaraza širi korišćenjem iste kašičice i čaše prilikom pričešća. Nakon toliko upozorenja to je valjda jasno i manje obrazovanom svetu, pa bi trebalo da je jasno i sveštenstvu. Valjda sem verskih kanona i prakse i nešto drugo uče u bogoslovskim školama i na fakultetima.

Kad je javnost upoznata kako se vršila pričest ne samo u Novom Sadu, prkosnim saopštenjem oglasio se Sinod SPC. U saopštenju crkvene vlade izbija gnev prema onima koji su obelodanili drastično nepoštovanje saveta medecinskih stručnjaka. Uzbunjivači javnosti svrstani su – po običaju – u “poznate anticrkvene i antisrpske krugove da bi u rezultatu njihovi i njima skloni mediji krenuli u orkestriranu klevetničku hajku protiv Srpske Pravoslavne Crkve”. Naglašavaju da se država ne bavi, niti može da se bavi, sadržajem i načinom vršenja liturgije i drugih crkvenih bogosluženja.

Uzoholena gospodo pod mantijama – to bi bilo u redu, da se radi o pitanju samo vašeg, a ne zdravlja svih građana. Vi koji ste kao živote posvetili bogoljublju i čovekoljublju, hrišćanstvu, zar ne mislite da u ovakvim okolnostima ne samo vernici zaslužuju vaše razumevanje ozbiljnosti situacije u kojoj se nalazi celi svet i stim u vezi prilagodite bogosluženje? Ili su vam važniji kanoni koji se – kaže Sinod pravdajući nerazumno ponašanje – primenjuju dve hiljade godina? Ako su vam važniji okamenjeni kanoni od živih i zdravih ljudi, hrišćanstvo ste zamenili farisejstvom.

Problem anahronizma koji se skupo plaća naravno nije samo u SPC i najvećim delom nedovoljno ne samo verski obrazovanim građanima. Stvar je mnogo ozbiljnija. U društvu(vima) nesklonom(nim) promenama, u društvu tavorenja – kakvo je srpsko – umesto prilagođavanju duhu vremena i modernizaciji beži se u mitomaniju u kojoj se uzdižu najrigidniji konzervativci i konzervativne institucije. Treba li podsećati da je SPC upravo takva? U konzervativnom ambijentu, čemu istrajno doprinosi, SPC se oseća kao bubreg u loju. Niti kome polaže račune za materijalne pogodnosti koje joj se daruju, niti je ko šta ozbiljno pita o pastoralnoj praksi. Od Miloševića – koji istine radi nije išao u Patrijaršiju na poklonjenje, eto nešto pozitivno i kod njega – do Vučića, nije bilo državnika koji nije metanisao pred mantijama. Tako je bezmalo sa svim političarima bilo da su na vlasti ili su opozicija.

Servilnost politike pred mantijama je hrana uzoholene SPC i razlog što se povodom skandaloznog pričešća u vremenu globalne pandemijske opasnosti od vlasti nije čula jedna jedina reč makar i blagog upozorenja na ozbiljnost situacije. S druge strane, uz nepotrebnu aroganciju vlast narod uteruje u preporuke epidimiologa čije stavove treba poštovati jer drugog izlaza iz ove sutuacije nema. Povodom spornog pričešća čini se najsuvisliji epidemiolog koji se dnevno pojavljuje u javnosti, Predrag Kon samo je u jednoj rečenici napomenuo da ne želi da komentariše značaj pričešća za hrišćane. Poslednjih dana uz njega na svakodnevnim konferencijama za štampu medicinskog tima ispred Klinike za infektivne bolesti prisustvuje i epidemiološkinja Ivana Milošević. Nisu problem upadljivo veliki, skoro vladičanski, krst i ogrlica s kojima ona istupa pred javnošću, valjda ističući svoja verska osećanja (mada u barem nominalno sekularnom društvu javni radnici i o tome treba da vode računa), već to što kao stručnjakinja u reprezentativnoj klinici reč nije rekla da je red – da su okolnosti takve – da se i verske zajednice prilagode razboritom ponašanju. A razumne reči i vernika stručnjaka u dominantno religioznom društvu itekako imaju težinu. Takvih reči povodom spornog pričešća od nje nije bilo, a dobro bi bilo da jeste. A niko od prisutnih novinara nije je, valjda kao vernicu, o tome ništa ni pitao.

Crkva koja i u kritičnim situacijama suprotno razumu demonstrira rigidni anahronizam nanoseći štetu društvu ne sramoti pred svetom samo sebe, nego i narod koji joj – apsurda li – odaje počasti iako trpi posledice njezinog, mora se reći, bezobraznog ponašanja.

(Autonomija)