Smiruje li se malo politička dramu u Crnoj Gori čiji povod je, znamo, usvajanje Zakona o slobodi veroispovesti? Ishod političkog rata između suverenističkih proevropskih ideja i prakse – koje uz sve slabosti zastupa tamošnja vlast – i ideologije „tradicionalne“ (čitaj srpske) Crne Gore, za dugo će odrediti sudbinu ove lepe i zanimljive zemlje.

Pobede li suverenisti, Crna Gora će ostati na teškom ali emancipatorskom putu; pobede li „tradicionalisti“ sva je prilika da će se ponovo sunovratiti u mrak i beznađe u šta ih je svojevremeno – takođe gomilanjem naroda na ulicama – uvalila Miloševićeva „antibirokratska revolucija“ pre nešto više od trideset godina.

Zagovornici „tradicionalne“ Crne Gore odavno su na vezi – nije velika tajna – sa beogradskim i moskovskim centralama koje svaka na svoj način i iz svojih razloga protiv Crne Gore vode – kako se to kaže – hibridni rat od kad je Crna Gora svoj brod usmerila najpre ka državnoj nezavisnosti (s čim se nikako ne mire kleronacionalisti u Srbiji) i evroatlanskim integracijama (s čim se ne miri Moskva). Te centrale smatraju da je u Crnoj Gori za sinhronu „njihovu stvar“ sada poslednji čas – ako Crna Gora pored članstva u NATO postane i članica EU, a prilično je odmakla na tom putu – „njihova stvar“ je izgubljena. Zato su mobilisale političke, crkvene, obaveštajno i propagandene resurse za svojevrsnu talibanizaciju Crne Gore (zgodan povod je navedeni Zakon), smatrajući to najefikasnijim načinom najpre rušenja suverenističke prozapadne vlasti, a potom – sasvim je izveso – i suvereniteta Crne Gore.

Neizvesno je kako će se igra sa vatrom u Crnoj Gori završiti. Kako god završi, jedno je sigurno – podjarivanjem talibanizacije Crne Gore Srbija dodatno talibanizuje sebe i od bliskih nam Crnogoraca, isto kao i od drugih naroda sa kojima smo doskora živeli zajedno, suludo pravi ako ne baš zagrižene neprijatelje onda sigurno za dugo ne ni odane prijatelje.

U kleronacionalističkoj mobilizaciji i homogenizaciji Srbije – i pored masovne propagande ne toliko naroda, koliko establišmenta gde je važno pokazati se jel’ da patritom svetosavcem – malo je toga, nažalost, što nije na strani crnogorskih „tradicionalista“ kojima vešto upravlja mitropolit Amfilohije Radović (treba li podsećati na njegov huškački pročetnički angažman tokom ratova kojima je razarana SFRJ). Suludu atmosferu proizvode političari – iz vlasti i najvećeg dela opozicije – i, uz časne izuzetke, skandalozni mediji. Ali i kod časnih izuzetaka, po sudu potpisnika ovih redova, vešto promakne implicitna proamfilohijevska podrška talibanizaciji susedne nam države (kultni „Utisak nedelje“ sa par priloga – „Čiji je ovo narod“ i „Svetac“; ko je gledao emisije zna o čemu je reč).

Ako na crnogorskom brvnu – recimo to tako – Amfilohije pobedi Mila, on i njegova struja u episkopatu postaće najmoćniji u SPC. U tom slučaju pored toga što će se loše pisati crnogorskom državnom suverenitetu i ideji evropske građanske države, loše će se pisati i ionako karikaturalnom sekularizmu i klimavom evropejstvu Srbije. Talibanizam i evropejstvo su nespojivi.

(Autonomija)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!