Komplikuje se sve to oko izmirenja u Islamskoj zajednici – a ima ih dve – i skoro do nekog rešenja nećemo stići, a činilo se da hoćemo.

Kada putnik pređe granicu između Srbije i BiH, negde odakle se naziru visovi Romanije, stoji velika tabla na kojoj lepo, stilizovanom ćirilicom stoji čudan natpis – “Teško Bogu sa nama ovakvima kakvi smo”. U ovoj poruci ima nečeg i šaljivog, ali i sasvim ozbiljnoga, na šta podseća i ovo oko pomirenja Islamske zajednice u Srbiji. To je postalo političko pitanje par excellence.

Efendija Adem Zilkić iz Beograda poručuje da u svemu ima neke tajne – on neće da problem bude u rukama Mustafe Cerića iz BiH, kao ni da se efendija Zukorlić oseća kao pobednik. Ima on primedbe i na M. Gormeza, visokog činovnika vlade u Istanbulu, koji u laičkoj državi vodi verske poslove. Naravno, Efendiji Zilkiću najviše smeta to što ga niko nije pitao o svemu. U načelu, on je u pravu, jer probleme treba da rešavaju sami muslimani u Srbiji, a ne laička država, jer – to je ovde najbitnije – mešanje države je i dovelo do podele, u vreme vlade Vojislava Koštunice. Kada zajednice verske nađu rešenje, država ima pravo da od njih traži samo jedno – da odrede svoj odnos prema državi. Ovde se problem komplikuje, jer u Srbiji postoji Zakon o crkvama i verskim zajednicama. Po tom Zakonu, postoji samo jedna Islamska zajednica, a ima ih dve, kao što imamo jednu, Srpsku, pravoslavnu crkvu, a ima ih više i u Srbiji i u Crnoj Gori.

Država se meša, a i verske zajednice se dobrano mešaju u poslove države. Tu je muka, a ne ni na strani Boga, ni na strani Turske. Još nema nacrta sporazuma i već se kaže i kada ga bude “još je podložan korekcijama”. Tako ne znamo ni kada će sporazum biti potpisan, ni gde. Ne znamo ni gde bi bilo sedište nove ujedinjene Islamske zajednice – da li u Novom Pazaru ili u Beogradu.

Sve se komplikuje, i potezi i država i zajednica su sve manje jasni u ovom momentu.
Problem je nastojao da reši visoki zvaničnik iz Srbije – Dragoljub Mićunović – za vreme posete Turskoj. On kaže da država ne treba da se meša, ali to baš ne ide tako. On kaže da sedište treba da bude u Beogradu, a ne u Sarajevu, recimo. Naši katolici imaju svoje duhovno sedište u Rimu, a SPC ima duhovno sedište, zvanično, u Peći na Kosovu, a administrativno u Beogradu.

I u Turskoj se načelno sa tim slažu, ali nije jasno kako država laičkog tipa može to da reši. To što se ovde država Turska na izvestan način meša, Mićunoviću su objasnili ovako – “Ne treba to shvatiti u smislu da Turska ima ambiciju da oživi svoj uticaj iz osmanskih vremena”. U laičkoj državi Turskoj je to rešeno – to je uvek u vlasti političke partije koja se ponaša kako zatreba oko izbora. I pred izbore. Stoga se nama čini da nije čudno što do rešenja neće skoro doći, a trebalo bi, i odavno je vreme za to. Jedino što nam se čini smislenim jeste da se muslimani vernici sami pitaju i to u nekoj vrsti “referenduma”. Tu je nova nevolja – ni u crkvi ni u drugoj verskoj zajednici nema pluralizma. Onaj ko je na vlasti, on odlučuje i on se dogovara sa političkim strukturama. Na Balkanu zakon nije zakon ako nije na “mojoj” strani.

Ovde nam – da ponovimo – nisu krivi ni Turci ni Bog već smo krivi mi sami sebi, jer smo kao država nedovršeni. I kao društvo smo nedovršeni u pravom smislu reči.

Problem će se još komplikovati barem do izbora na proleće, koje očekuju i u državi i u Crkvi i verskim zajednicama.

(Autonomija)