O nepatvorenom radikalu koji je odbacio masku hinjene uljuđenosti i vratio se radikalskoj ekstazi i o tome kako smo bezmalo svi mi ovde što umiveni nacionalisti, jel’ da demokrati, što neumiveni manji ili veći radikali.

Novi crnogorski Zakon o slobodi veroispovesti pored očekivane tamošnje reakcije i događanja, uz notorne kleronacionaliste isterao je na čistinu i sve mimikrijski maskirane političke i intelektualne aktere u Srbiji – da se vidi ko smo i šta smo bez maski. Usvajanje, kažu spornog zakona, izazvalo je bes i buku i shvaćeno je ne kao prilika da se ozbiljno insistira na zaštiti ugroženih nacionalnih i verskih prava Srba u Crnoj Gori (čega kao sporadične pojave možda ima), nego da se sveopštom mobilizacijom i kumuliranom energijom kleronacionalista instruiranih što srpskim, što ruskim tajnim službama u konačnici dezavuiše referendum o osamostaljenju Crne Gore, zaustavi njen put u EU i zapadni sistem vrednosti da bi je se vratilo u vazalni položaj Srbiji i Rusiji.

Kao svaki radikal umišljen u srpsko mesijanstvo – a zapravo u srpsku propast i sramotu – Vučić je u sveopštoj kleronacionalističkoj halabuci obećao srpskoj braći u Crnoj Gori u svemu jel’ da ugroženoj od antisrpskog podgoričkog režima, da će doći na Badnji dan na sever Crne Gore i provesti ga sa njima kako bi pokazao da razume njihove muke i kako bi im učvrstio nadu da ih majka Srbija – i posebno sveta SPC – ne zaboravljaju i ne ostavljaju na milost i nemilost antisrpskom režimu. Vučić obećao doći, pa porekao.

Šta li je njega – koji se, je li, ne boji nikoga i ničega, koji na svoja pleća preuzima sav teret koji pritvorna braća i belosvetski hoštapleri tovare na leđa srpskom narodu – navelo da promeni odluku i ne ode na paljenje badnjaka u Pljevlja? Jesu li na to uticale poznate blage reči Patrijarha, bez kojeg se u Srbiji ništa ne može odlučiti i suštinski važno uraditi? Skrušeno izašavši iz Patrijaršije posle, sa nestrpljenjem očekivanog sastanska sa Patrijarhom, Vučić nije davao izjave. Javnosti se obratio na specijalnoj konferenciju za štampu.

Potpuno zbacivši licemernu masku uljuđenosti i smirenosti promišljenog političara na konferenciji za štampu pred javnosti se pokazao u nepatvorenoj radikalskoj varijanti, njegovom prirodnom izdanju. Bes, insuinacije, podmetanja, laži, upiranje prstom u druge, podjarivanje najnižih strasti, podilaženje neukim i neprosvećenim biračima, lekcije međunarodnoj zajednici (belosvetski hohštapleri), lekcije novinskoj agenciji AP, američkoj ambasadorki u Podgorici, lekcije opoziciji u Srbiji koja bi rukovođena, jel’ da, spoljnim neprijateljima sasvim uništila Srbiju, što on neće dozvoliti; isticanje čudesa koje je za kratko vreme uradio u Srbiji (silni autoputevi, nebrojene strane investicije, čudesan finansijski oporavak iz haosa koji je nasledio od prethodne vlasti, enorman privredni rast, nikad veće plate i penzije…). Klasičan radikalski predizborni govor prepun lažnog patriotizma i glumatanja.

Spomenuo je sve za šta procenjuje da mu podiže predizborni rejting, samo nije kazao pravi razlog zašto ne ide u Pljevlja iako je, kaže, sve bilo dogovoreno. Doduše, rekao je da ne želi da izaziva dodatne tenzije i izaziva sukobe, ali je pravi razlog zašto neće u Crnu Goru ipak nešto drugo – u Crnu Goru se danas više ne može tek tako bahato ulaziti kao ranije. Uostalom, kao i na Kosovo. Ma koliko mala i demokratski još uvek nestabilizovana, Crna Gora je sada kud i kamo ozbiljnija država nego što ovdašnji umišljeni kleronacionalisti misle. Članica je UN, NATO pakta, daleko je odmakla ispred Srbije u evropskim integracijama. Na svojoj strani ima podršku demokratskog sveta koji teško da bi ostao pasivan ako bi u njoj došlo do – daleko bilo – ozbiljnih nemira, pogotovo ako bi u njih bila uključena Srbija.

Zna radikal Vučić da bi svako nepromišljeno mešanje Srbije u unutrašnje probleme Crne Gore Srbiju brzo stavilo pod restriktivne mere međunarodne zajednice uključivši sankcije, ukidanje bezviznog režima, blokiranje bankarskih računa i nekretnina vlastodršcima u inostranstvu. Srbiju bi to gurnulo u novi sunovrat, a ni od prethodnog s kraja prošlog veka još se nije oporavila.

A znaju li to silni patrioti, potpisnici isforsirane podrške SPC i srpskom narodu u Crnoj Gori – akademici, profesori uiverziteta, naučnici, umetnici, pisci, izdavači, lekari, novinari, sportisti, estradni zabavljači, društveni aktivisti – koji ne dovode u sumnjaju motive kleronacionalističke propagande usmerene protiv legitimnih zakonskih aktivnosti suverene Crne Gore koje su usklađene sa evropskim standardima? Ako nisu usklađene i ako u spornom zakonu ima bilo šta što degradira bilo čija verska i nacionalna osećanja, za to postoje ne samo crnogorske nego i međunarodne sudske instance koje se bave zaštitom ljudskih prava. E, al’ to se ovde ne uvažava, ovde je neprikosnoven sud SPC i izvikanih vodećih nacionalista.

Ne pada sneg da pokrije breg, nego da svaka zverka u Srbiji pokaže trag, da padnu sve prodemokratske i proevropske maske i onima na vlasti, i onima koji vlasti oponiraju, bilo da su u političkim strankama ili su nestranačke ličnosti. Sa ovakvim tragovima i ovakvim maskama Srbija neće rešiti ni jedan problem, ni unutrašnji, ni u odnosima sa susedima sa kojima smo u zavadi, niti će bilo gde zaštititi prava Srba koja su negde zaista ugrožena. Još manje će rešiti kosovski problem bez čijeg će rešenja Srbija ostati bara mrtvaja u kojoj nema normalnog života, pa se iz nje masovno beži.

(Autonomija)