Pored nerešenog kosovskog problema naopako nastala Republika Srpska naopako podržavana iz Beograda i Kremlja, drugi je vodenički kamen oko vrata Srbije. Bez razumnog rešenja oba Miloševićeva nasleđa nema demokratske Srbije. Ni trajne stabilnosti i mira u regionu.

Po opasnosti za državu (za BiH pre svega, ali ne samo za nju), po proizvođenju haosa, ugrožavanju mira i prizivanju zla – po zadrtosti radi zadovoljavanja bolesnog ega – danas je Milorad Dodik verovatno najsličniji Slobodanu Miloševiću. I jedan i drugi su političko zlo po sebi, ali su kao ličnosti po mnogo čemu različiti. Milošević je bio beskrupulozni autokrata opčinjen voljom za moći po svaku cenu, hladan, bezosećajan (ljude je tretirao kao potrošni materijal kojim je bezočno manipulisao), klonio se javnosti i egzibicionističkog cirkusiranja. Drugi je sušta suprotnost – kao svaki frustrirani provincijalac željan je javne pažnje, sklon vašarskom šibicarenju i najgorem kiču, iznad svega opčinjen zgrtanju kapitala po svaku cenu.

Destruktivni potencijal Miloševića bio je mnogostruko veći od Dodikovog – pod svoje je stavio (kao doduše i Dodik sada) medije, nacionalne institucije, privredne i finansijske resurse, kulturu, sport, estradu. Širenjem nacionalističke histerije i političkog haosa („antibirokratska revolucija“) u početku svog uspona pridobio je veliku naklonost i Srpske pravoslavne crkve, ali ju je zbog kraha ratne politike kasnije izgubio. Demagogijom da brani opstanak SFRJ pridobio je naklonost i ondašnjeg vojnog vrha i onog šta je posle nacionalističke oluje od JNA ostalo. Lažima o drugim republikama i narodima i širenjem straha srpskog naroda zloupotrebom starih trauma, nametnuo se Srbima u regionu što će ovi – neko više, neko manje – strašno platiti. I još plaćaju.

Ukratko, Milošević je bio bezočni falsifikator i manipulator koji se sa kritičarima surovo obračunavao ne prezajući ni od naručenih ubistava. Destruktivni potencijal Dodika, provincijalne kopije falsifikatora Miloševića, na sreću mnogo je manji. Sveden je na RS (koju je doveo do balkanske varijante Severne Koreje), na BiH gde bez posledica divlja – i na Srbiju, svoju i skrbnicu paradržave kojom davi BiH.

Uprkos teatralnom vojno-policijskom paradiranju i naoružavanju, na raspolaganju mu je mnogo manja vojna moć od one kojom je u razaranje SFRJ krenuo Milošević. Ako bi – daleko bilo – kojom nesrećom u BiH došlo do novog oružanog sukoba, što nije isključeno ako se tamo političari (pre svih Dodik ali i plitkoumni političari iz Beograda i Moskve koji ga zbog vlastitih interesa podržavaju) ne prizovu pameti – iz nje bi u Srbiju bežalo mnogostruko više Srba nego u kolonama Srba iz Hrvatske tokom „oluje“.

Provincijalna kopija falsifikatora Miloševića, Dodik i njegovi beogradski skrbnici o tome ne brinu (brinu o svojim bankovnim računima i nekretninama). Sluđuju narod da bi u slučaju novog oružanog sukoba Srbija priskočila RS u pomoć. Mogućnosti za to sada su nemerljivo manje od svojevremene podrške Miloševića Karadžiću i Mladiću plaćene totalnom destrukcijom Srbije tokom razaranja BiH devedesetih.

Misle li šarlatani i kleptomani na vlasti sa obe strane Drine o tome dok je vreme, ili su za njih kao i za Miloševića obični ljudi samo potrošni materijal koji ne zavređuje pažnju. Njima su važni vlast, moć, laži i naravno kapitali. Nakon svega kroz šta smo prošli tragično je da sluđeni narod olako veruje i poklanja poverenje raznim spodobama, pa plaća strašnu cenu. I to ne jednom, nego ko zna koliko puta.

(Autonomija)