Pisac Dragan Velikić kaže da smo zaboravili kako izgleda normalan život jer smo “pod hipnozom i pod stalnom anestezijom”, a da se od skandala beži tako što se proizvode novi. Ljudi koji mogu da menjaju nešto, odlaze svakodnevno, „danak u krvi“ je u Srbiji dobrovoljan, dodaje. Kaže da smo se sami preporučili za deponiju, jer se kod nas ljudi ne uče da misle. Ljudi su u apatiji, ali konstatuje da to ne može da traje, „jer su ovi sve gori i gori“. Iako je „fast fud“ prisutan u književnosti, ne plaši se za vrednu literaturu.

Velikić je dobitnik Evropske nagrade za književnost „Vilenica“. Govoreći u Pressingu o „Vilenici“, kaže da ona postoji 35 godina i da,  kada se pogleda lista laureata, vidi se da nijedan autor tu nije slučajno. Zaista ima renome, zovu je „mali Nobel“, pa i ovogodišnji nobelovci, Olga Tokarčuk i Peter Handke, su svojevremo dobili tu nagradu, od naših autora David Albahari, Miodrag Pavlović, navodi pisac. Ističe da je žiri u međunarodnom sastavu i zaista respektabilan i dodaje da mu je to, posle dve NIN-ove nagrade, sledeća najvažnija.

Ministar kulture Vladan Vukosavljević mu, kaže, nije čestitao na nagradi, i dodaje da to nije ni očekivao. Kaže da nema nikakav nesporazum s ministrom, nego da jednostavno ne očekuje „od osobe koja je prošle godine odbila“ da mu dozvoli da o trošku ministarstva ode na sajam u Moskvu, da predstavi svoju knjigu, jedinu objavljenu iz Srbije te godine u Rusiji. Tih dana su bili neki moji intervjui, ja sam prosto govorio ono što vidim o našoj situaciji i onda je on rekao da ja ne mogu, sa tim stavovima, da predstavljam srpsku književnost, naveo je Velikić.

Govoreći o situaciji u zemlji, pisac ocenjuje da je „Monti Pajton je zastareo u odnosu na ono što mi imamo kao stvarnost“, ilustrujući to primerom železničke stanice u Prokopu. Prokop je postaja, to nije stanica, postaje imaju svi veliki gradovi, ali postoji i ono što se zove centar, kaže. „Na liniji 36 piše Prokop – Železnička stanica, mi imamo liniju koja povezuje stanicu koja ne postoji sa stanicom koja još nije izgrađena, to su ti nonsensi“.

Zaboravili smo normalnost života, onaj ko ima prilike da putuje, on vidi, ko nije putovao, on zaista nema predstavu kako živi neki svet u nekim zemljama, navodi Velikić. „Zaboravili smo kako izgleda normalan život zato što smo pod hipnozom. To je anestezija, vi ste stalno u anesteziji, stalno su strahovi“.

Velikić navodi da se u Srbiji od skandala beži tako što se proizvodi novi skandal. Kao primer naveo je paljenje Vesićeve knjige i dodao je da su „to nebitne stvari kojima se samo skreće pažnja“ sa nekih drugih stvari i onda „više „nije ni bitno“ što onih 200 mučenika kidišu na svog kolegu“ koji je stradao u Namenskoj u Lučanima. Zato je važno, kaže, da se stalno stvari teraju na čistac, podsećajući da Savamala nije završena priča.

Vlast ima „vojsku“ onih koji glasaju, stabilan broj, koji će biti sve stabilniji ako se stvari ne budu menjale, a ljudi koji mogu da menjaju nešto odlaze svakodnevno, kaže gost Pressinga.

S druge strane, pita – zašto sprečiti nekoga ko ima 20, 25 godina i „ne želi da živi u močvari u kojoj smo mi“, podvlačeći da ljudi iz pojedinih delova Beograda provedu trećinu dana u prevozu. „A oni koji odluče da ostanu, oni treba da se bore, oni treba da menjaju, a ne da vegetiraju“.

Velikić kaže da, nasuprot tome, u Srbiji postoji jedna kasta „koja ne samo što lepo živi, nego i otima“.

Smatra da smo zadržali ropski mentalitet, jer su se retki periodi kad smo hvatali „pravac normalnosti“ prekidali. „Ja imam svoje viđenje da smo se mi sami preporučili za deponiju. Deponija uvek mora da postoji. I u Evropi postoji neki obod gde se namiruju računi“, kaže pisac dodajući da tu misli na Srbiju, ali i na BiH, dok su se ostale zemlje uredile, stale pod određene standarde, kao što je slučaj sa Bugarskom i Rumunijom.

Ne samo da smo na poziciji takvoj, gledajući geopolitički, kaže Velikić, nego smo i sami tome doprineli, jer kod nas se ljudi ne uče da misle, ne razvijaju taj kapacitet da mogu nešto da zaključe, da ne preuzimaju ili navijaju…

„Imate to spinovanje i stalno imate proizvodnju nekakvih slučajeva, i stalno imate zapravo pokušaj da se ućutka i ono što diže glavu, a ta glava će se dizati sve više i više“, ocenjuje.

Upitan o knjizi Gorana Vesića, kaže da bi je prelistao, a možda i napiše prikaz.

Srbiju je uporedio sa poljanom, koja nema granice, jer sve jeste ali ne mora da bude. Govoreći o vlasti, kaže da je koncipirana po principu „kumovi, braća, očevi“. Ovo sada nije pitanje hrabrosti, nego zdravog razuma – „da vidim kako je to naša vlast koncipirana drugačije nego kao mafijaška grupa“, dodao je.

„Ja sam patriota, oni, mislim ova ekipa, oni su nama zgadili ono osećanje – ne bih da budem patetičan… Naravno da volim svoju zemlju, ali ti sad kad kažeš da voliš svoju zemlju, pa ne možeš ti da voliš svoju zemlju u javnosti više od Vulina. Kada Vulin kaže da voli svoju zemlju Srbiju, pa ja ne želim da je volim… Naravno da neću da upadnem u tu zamku, ali znate, u tome je problem“, kaže.

Na pitanje da li su građani odustali od borbe, kaže da ne misli tako, ali da je dobar deo ljudi hibernisan, u apatiji, i dodaje da su zato  važne šetnje (protesti subotom). „Ali ne može to da traje, jer ovi postaju sve gori i gori… I prethodna je vlast imala sisteme i korupciju. Ali, sa naprednjacima na odgovorna mesta došli su ljudi koji samo znaju da kradu. On ne može nešto da napravi“, podvlači gost N1, navodeći da SNS prosto nema kadar.

I pita zašto bi danas mlad čovek zavisio od nekih Jutki, ističući to kako je mnogo teže u manjim sredinama nego u Beogradu i Novom Sadu.

Upitan o Sajmu knjiga i „raznolikosti“ ponude na njemu, kaže da je „fast fud“ prisutan svuda pa i u književnosti, i da je globalna pojava da veliki mediji pokušavaju da „poture i da stvore svoju verziju klasike“.

Fakat je da vi danas procentualno, u tom broju knjiga i literature, onog što je vredno – mnogo je manje nego pre 20 godina jer nikad nije bilo lakše i jeftinije objaviti knjigu, kaže Velikić. Svako to može, ne samo to, već i da nađe nekog da to hvali, dodaje.

Kaže da, uprkos tome, nema strah kad je u pitanju vredna, prava literatura.

(Autonomija/N1)