Pod imenom Aleksandra Vučića je u vazda režimskoj “Politici” objavljen nekakav tekst “Elita i plebs”, nad kojim se sada iščuđava cela druga, treća, peta ili deseta Srbija. Sutra ili prekosutra Aleksandar će Vučić ponovo nešto lupiti, izvaliti, slagati, podmetnuti, podvajati, huškati, sadistički se iživljavati, to jest ponovo će uzeti bućkalo u ruke, staviti durbaka na mamac i druga, treća, pedeseta ili stopedeseta Srbija će bez greške pohitati sa dna, tamo iz mulja u koji je gurnuta, iziritirana zvukom bućkala, pojesti durbaka i upecati se na udicu. Da parafraziramo pisca: beskrajni krug i u njemu – ništa.

Ko nije razumeo šta nam je došlo na vlast odmah 2012. godine ili je politički idiot ili je naprosto korumpiran. Ko pamti duže od durbaka, seća se – međutim – i korifeja i korifejki “druge Srbije” koji su tandem Nikolić-Vučić upoređivali, ovaj, khm – i sa Šarlom de Golom! Jer su se, eto, naljutili na “žute”.

Taj odvratni nadimak ušao je u široku upotrebu pre valjda više od deset godina, iako je jako čudno da baš nikoga i dalje ne asocira na ono na šta bi morao: na Jevreje koje su nacisti terali da nose žutu Davidovu zvezdu, kako bi bili obeleženi, a potom likvidirani. Uz izvinjenje zbog ovog preteranog i možda neukusnog poređenje, ali ono što će uslediti nakon 2012. godine predstavljalo je – a i danas predstavlja – pravi pravcati pogrom nad Demokratskom strankom. Sem protiv onih koji su na vreme promenili dresove ili su se na vreme “učipili”. A taj se specijalni rat organizovao u potpunom mraku, bez zrna otpora a kamoli solidarnosti – punih pet godina. Koliko je ljudskih života tada upropašteno, možda ćemo jednog dana saznati. Možda ćemo moći i proveriti da li je tačna informacija da je najmanje 60 odsto članova Glavnog odbora DS-a bilo u različitim vrstama zatvorskih i kućnih pritvora. Možda će mediji nekada i odlučiti da objave kako su nekima od njih životi doslovno uništeni: oni hodaju kao senke od ljudi, i sebi i porodicama nepovratno i teški i preteški, i možda se više nikada neće uspeti “zakrpiti”. Malo, gotovo niti jedan proces protiv “žutih lopova” nikada nije okončan. Jer cilj i nije bila nekakva “pravda”, cilj je bio specijalni rat. Ljude i danas, sedam godina nakon kontrarevolucije, drže u sudskim procesima, kao pod nekakvom giljotinom. Konačni cilj je da se Demokratska stranka i sve što podseća na nju zatre do temelja. Gotovo kao onomad, krajem 19. veka, kada su tadašnji radikali organizovali nešto što su zvali “Veliki narodni odisaj” protiv tadašnjih pravih naprednjaka, sa ubistvima, paljenjima, silovanjima, nabijanjima na kolac…, da bi se zatrlo seme obrisima tadašnjeg pokušaja formiranja moderne i proevropske Srbije.

Vučić kao najmanji zajednički sadržalac srbijanskog društva

Ovo je, dakle, istorijski kontinuitet, a ne nekakav izolovani, incidentni period, koji će proći tako što ćemo zažmuriti i kad otvorimo oči – neman će nestati. Neće, jer neman nije izronila ni iz čega, već iz samih dubina srbijanskog društva. Da se razumemo, nisu to nekakve marginalne dubine, pre bi se moglo reći da je Aleksandar Vučić – o, užasa! – najmanji zajednički sadržalac celokupnog društva. Što je, na kraju krajeva, logično, jer se na istorijski kontinuitet radikalizma u Srbiji naslonio period devedesetih, iz kog je Srbija izašla ne samo kao postratno, nego kao postgenocidno društvo, društvo sa najvećim brojem ratnih zločinaca po kvadratnom metru. Što je takođe logično, jer je u ime Srbije počinjeno ubedljivo najviše zločina, pošto je Srbija bila agresor na jugoslovenskom prostoru.

Društvo koje više od 30 godina živi u dominantno nacionalističkoj ideologiji, društvo koje je iscrpljeno ratovima koje je organizovalo i masovno podržalo, društvo iz kojeg su se iselile stotine i stotine hiljada ljudi – jeste društvo koje nema veliku šansu. I mnogo jača društva od ovoga bi teško podnela toliko arčenje materijalnih a naročito ljudskih resursa. I to nije nikakvo opravdanje, već notorni fakat. Kao što je fakat da su nacionalizam, najprostačkiji populizam, neprestani konflikti i iseljavanje stanovništva jedan od temelja politike aktuelnog režima. Neko je možda iznenađen zbog toga?

Ipak, bez obzira na te objektivne faktore, zapanjuje količina buke i besa koji dominiraju na sve strane. S jedne strane je populistička buka koju proizvodi Vučićev režim i sav taj ordinarni šljam uz njega. Ta buka oduvek je podsećala i podseća na fašizam. S druge – ove “naše” strane – je, međutim, bes a bes je odraz nemoći. S “naše” strane je odbrambena reakcija, a s njihove rušilačka akcija. Mi smo u inferiornom položaju u koji su nas gurnuli, ali smo i bez “ispaljenog metka”, gotovo ćutke, ubijeni u pojam, pristali na marginu. Pristali smo da budemo marginalna ostrva u arhipelagu ludila. Pristali smo da budemo baloni na Tviteru i da tamo organizujemo “debate” koje zapravo podsećaju na kolektivne terapije. Branimo se umesto da napadamo, reagujemo umesto da osmišljavamo kreativnu akciju, mrtvi smo ozbiljni , kiseli i zabrinuti, umesto da ih gađamo humorom… Igramo njihovu igru na njihovom terenu, unapred osuđeni na debakl.

Dobro, jasno je da ljudi koji dele vrednosti građanskog društva nisu skloni pripadanju kolektivu, jasno je da na taj način teško možemo da se mobilišemo, jer nam je ideja ovaca i tora strana. Ali, zar je moguće da su svi zaboravili koje su greške pravljene u borbi protiv Miloševića devedesetih godina prošlog veka? Ili, još bolje, koje su sve dobre stvari urađene? Zar je moguće da, recimo, danas ne postoji jedna čvrsta medijska asocijacija, jedna koalicija nevladinih organizacija, jedna opoziciona družina koja deli vrednosti građanskog društva i zagovara evroatlantske integracije? Zar je moguće da se niko ne seća da su na protestima u Beogradu 1996/97. i kasnije demonstranti, između ostalih, u rukama nosili zastave SAD, Velike Britanije, Ferarija i NATO pakta?

Vučićoliki „naši“

Teško je poverovati u toliki zaborav. No, šta bi onda mogao biti razlog za takvu vrstu inferiornosti i infantilnosti? Možda su se ljudi, mi stariji, koji već više od 30 godina slušamo jednu te istu nacifašističku priču, jednostavno umorili. Što bi rekli mudri ljudi, nismo svi od istog štofa pravljeni, ne možemo svi da podnesemo teror i teška iskušenja na jednak način: neko se prelomi, neko pukne na dvoje, neko na troje, nekog pod svoje uzme depresija, neko se pretvori u čudovište, neki su se “prodali”, a neki su pobegli odavde glavom bez obzira… Ali, budimo iskreni, neki su prešli u zonu intelektualne lenjosti, u kojoj im Vučić dođe kao zgodan izgovor za sve sopstvene promašaje, nedovršenosti, komplekse, lični očaj… Na neki perverzan način, oni su tako postali žrtve stokholmskog sindroma, oni su zavoleli Vučića, oni se svaki dan nerviraju zbog njegovih izjava i izjava njegovih egzekutora, oni gunđaju, brondaju, viču, urlaju, tvituju, prave selfije… Samo jednu stvar izbegavaju – da urade bilo šta suvislo! Oni su, kao u nekakvom pervertiranom rimejku Kjubrikovog filma – prestali da brinu i zavoleli Vučića.

I ne samo da su ga zavoleli, već je taj deo “naših” preuzeo i njegov rečnik i njegove manire, njegov sadizam, njegovu patologiju, njegovu monstruoznost… Ovde razum, dakle, ne stanuje. Samo buka fašista i bes talaca. Stanje u društvu gotovo da podseća na početak devedesetih, kada je čoveku, kao komad hleba, trebalo zrno razuma koje se moglo naći tada u veoma retkim medijima. I danas kao i tada, bilo šta da izgovorite pozivajući se na razum, udariće na vas s jedne strane fašisti, a s druge ovi vučićoliki “naši”. Kao da smo upali u “Let iznad kukavičjeg gnezda”.

Da li je takvima uopšte moguće prići? Nema tu previše razloga za optimizam. Jer, onaj ko se usudi da javno prozbori razumne stvari, da “apeluje” na svest, dobiće po nosu i svrstaće ga u tabor. “Slušajte, pričam pre neki dan sa komšinicom i kažem joj: Dobro, Vojvodina je srpska jer u njoj ima najviše Srba, to razumem. Ali, šta ćemo onda s Kosovom? Kojeg naroda tamo najviše ima? I od tada komšinica više ne priča sa mnom”, prepričao je jedan stari Sremac svoju muku. Siroma’ se pozvao na razum. I izopštilo ga o’ma.

Ovo je, dakle, vreme stokholmskog sindroma. Pojedini su, na perverzan način, zavoleli svoga otmičara, iako misle da ga strastveno mrze. Samo o njemu pričaju, samo se njime bave. Zlobnici bi rekli da je to zgodan način da se ne baviš sobom. Ako pitaš: u redu, o tom otmičaru smo sve znali i u trenu kad je uzurpirao vlast. Šta smo onda poduzeli od tog trenutka do danas da bismo barem pokušali pripremiti teren za borbu, jer s druge strane je neman koja je spremna doslovno na sve? Šta smo uradili da bismo, umesto u svoj pupak i svoju sujetu i svoje donacije, bili zagledani i oko sebe, da bismo malo promislili kako da se odbranimo, ujedinimo, “zbijemo redove”… Nismo uradili gotovo pa ništa, sem što smo nasedali i nasedamo na bućkalo i durbaka.

Ukoliko pokušate da bacite kamen u tu močvaru, dobićete odmah veslom po glavi. Manje-više što će veslo stići od režimskih tabadžija, prosto je fascinantno kakve će vas optužbe snaći sa “naše” strane. A fascinantno je jer su i rečnik i metodi potpuno isti kao Vučićevi pa će vam kazati da ste “plaćenici”, “udbaši”, “špijuni”, da vam je cilj da preotmete vlast predsedniku kućnog saveta, da ste – brate mili – notorni “izdajnici”! I oni su, dakle, impresionirani udbom i teorijama zavere, kao i navodni predmet njihove mržnje, Aleksandar Vučić. Zavist, zloba u očima, grč na licu… – u to se sve više pretvara druga, peta i pedeseta Srbija… Pretvara se u Aleksandra Vučića! U takvoj kulturi nasilja pojedinac mora da uloži ogroman, natčovečanski napor da i sam ne postane nasilan, da ne zamrzi ljude, da oseća empatiju, da se ne pretvori u krvoločnu životinju, da se – na kraju krajeva – pogleda u ogledalo bez osećaja mučnine u stomaku.

(Autonomija, naslovna fotografija: Beta)