Ne zna se šta je mračnije u Vučić-naprednjačkoj kleronacionalističkoj mafijaškoj Srbiji, svedenoj na prokletu avliju. Treba imati dobar stomak, pa sve opačine režima pratiti i ostati pri zdravoj pameti. Ne malo razumnih građana misli da je besmisleno pratiti nepresušnu provalu gadosti režima (i sterilnost opozicije), pa u beznađu pribegavaju, čini im se, jedinom spasonosnom rešenju – unutrašnjem egzilu, ćutnji i socijalnom mrtvilu. Oni mlađi i vispreniji, oni koji prepoznaju maligni karakter sistema u kojem živimo bezmalo tridesetak godina, unutrašnji egzil smatraju naivnom iluzijom o ličnom spasenju, pa biraju spoljni egzil. I u pravu su: opačine režima i koruptivno-mafijaškog sistema, sva je prilika, vode u nove katastrofe koje će dohvatiti svakoga ko je nadohvat ruke. Iskustvo razaranja bivše nam države tome nas neumoljivo uči.

U krešendu jugoslovenske krize, čiju je dinamiku, intenzitet (uključujući i ratnu politiku) diktirao srpski nacionalizam, mnogi razumni građani izabrali su unutrašnji, a ne mali broj skeptičnijih građana – izabrao je spoljni egzil. Onima koji su tada pribegli unutrašnjem egzilu, naivno se nadajući kakvom-takvom hepiendu, ratna katasrtofa brzo je pokazala koliko su bili naivni u proceni varvarskog potencijala razgoropađenog kleronacionalizma.

Čime nas je sve poslednjih nekoliko dana zasuo režim i njegova mašinerija, koja stalno širi represivna zakonska ovlašćenja?

Skandal-majstor Ivica Dačić, pored otvorenih provokativnih frontova prema Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji, Kosovu, Albaniji, na uličarski način otvorio je mrzilački front i prema Bugarskoj (“slušaj, Bojko…”). Miloševićevog đaka iznerviralo je to što se bugarski predsednik usudio da kaže svoj stav o problemu Kosova, koji se ne podudara sa mantrom srpskih nacionalista (Kosovo je srce Srbije).

Opozicionari su otkrili neviđenu blamažu Vučićevog valjda najpouzdanijeg poslušnika – ministar unutrašnjih poslova i potpredsednik Vlade Nebojša Stefanović izgleda nije završio fakultet, a na Megatrendu je (a gde bi drugde) stekao zvanja mastera i, štaviše, doktora nauka. Sad su se i vajni ministar i čitava SNS bulumenta sa propagandnom mašinerijom upregli da bruku neviđenih razmera zabašure, da zamene teze (Vučić u autorskom tekstu u režimskoj Politici), ne bi li skandal – kao i svi prethodni što kadrovski, što koruptivno-finansijski ogromnih razmera – što pre pao u zaborav. Propagandna mašinerija će već uobičajeno iscenirati kakvu histeričnu krizu za zblanuti mase, kako bi skandal Stefanovića skrajnuli iz fokusa javnosti.

U Sarajevu je neki dan održan samit Procesa saradnje jugoistočne Evrope (SEECP) bez predstavnika Kosova i Albanije. Predsedavajući Predsedništva BiH Dodik je, podržavajući u svemu zvanični Beograd, pozvao predstavnike Kosova saglasno okamenjenoj srpskoj mantri “Kosovo je srce Srbije”, što je izazvalo bojkot predstavnika Kosova i Albanije ovom – da je sreće trebalo bi za sve – više nego važnom skupu. Srpski nacionalistički političari, koji nepogrešivo uvek rade u korist štete Srbije, ali ne i svoje lične, likovali su jer je na skupu premijerka A. Brnabić jelda očitala lekciju predsedniku Albanije I. Meti, koji se drznuo da predstavnike domaćina pozove na razumno priznavanje realnosti pozicije Kosova kao nezavisne države. Je li teško pogoditi ko od ovog jalovog inaćenja i glumatanja patriotizma ima najveće štete?

Civilizovani svet svake godine obeležava godišnjicu genocida u Srebrenici. A u Srbiji – izuzev časnih NVO i pojedinaca koji istrajavaju u borbi za ljudska prava, za suočavanje sa po Srbe strašnom i mračnom nedavnom ratnom prošlošću – ne muk, nego bedno negiranje dokazanih činjenica. Što bi pristojan svet rekao – kud će nam duša! Dokazani zločini se guraju u zaborav, oni koje nije moguće prećutati relativizuju se, a u svemu smo mi najveći paćenici i mučenici. Od ozbiljnijeg moralnog prosvetljenja, nasušno potrebnog Srbiji, još uvek nema takoreći ni traga. Ono malo časnih pokušaja da se Srbija suoči sa mračnom prošlošću – uključujući i genocid u Srebrenici – ometaju bande kleronacionalista pod kontrolom režima.

Svakodnevnih gadosti, što na državnom, što na lokalnom nivou, je previše, i daleko bi nas odvelo nabrajanje.

Ima li izlaza iz srpske proklete avlije? Ima, pokazuju ga građani koji nisu izabrali ni unutrašnji, ni spoljni egzil, koji su izabrali javni angažman, a ne socijalno mrtvilo i ćutnju. Ti koji ne ćute pred zlom u kojem smo, koje nam po gradovima Srbije okuplja i predstavlja neumorni Guta i njegov Novi optimizam, pravi su patrioti i nacionalni heroji a ne kreatori, planeri i izvršioci zločina koji su za dugo osramotili srpsko ime.

(Autonomija, foto: Beta)