Prelazak u dijasporu je, sasvim sigurno, za svakog od onih koji su postali „dijaspora“, drugačije iskustvo, koje sa sobom iznese specifičan splet okolnosti, ideja, emocija i predstava o životu u Srbiji i van Srbije. I mada su ta iskustva različita i zavise od milion krupnih detalja koji učine svaki od prelazaka u dijasporu zasebnim slučajem, čini se da ih jedna stvar definitivno spaja – osećaj za neverovatnost nekih apsurdnih događaja i okolnosti u Srbiji odjednom postaje nekako dvostruko jači. Ovde mislim na onaj momenat kada se pročita neka vest zbog koje se i ateisti prekrste, pa vas zaposedne misao o nenormalnosti te vesti – e, taj momenat, taj osećaj i taj šok, gledani iz dijaspore nekako postaju duplo snažniji. „Da li je ovo moguće, kada će to ludilo da prestane?“ Valjda, posmatrana iz daleka, Srbija u tim momentima izgleda kao još apsurdnije i zagonetnije mesto na mapi sveta. „Kako im ovo još uvek prolazi? Šta rade ti ljudi? Dokle?“ Pretpostavljam da taj dupliran osećaj za sramotu dolazi sa distancom u odnosu na aktere i događaje, ali i sa prilikom da se, makar i na kratko, dožive drugačiji uslovi života koji imaju malo ili nikakve veze s onim što je prethodilo prelasku u dijasporu.
Na primer, vest da je gospođa koja je za televizijske ekipe priznala da je na skup podrške Jutki (glava Brusa, prim. aut.) došla zbog kore ‘leba i jer su joj rekli da tako mora, dobila otkaz na poslu za koji nije primala ni trideset hiljada dinara. Ali, vest nije bila potpuna – usledila je informacija da se gospođa koju je proslavilo iskreno i prostodušno jednominutno odgovaranje na pitanja novinara, sama odlučila na odlazak iz firme u kojoj je radila 18 godina – „Odlučila sam da dobrovoljno odem. Biću na birou za zapošljavanje do decembra i onda ću da primam penziju pokojnog muža. Nemojte više da me zovete. Ostavite me na miru.” Prve dve rečenice njene izjave o dobrovoljnom odlasku možda bi i stavile tačku na slučaj, da telefonski razgovor koji je vodila sa novinarima nije završila sa dve rečenice koje mozda kriju tajnu – “Nemojte više da me zovete. Ostavite me na miru.“. Još jednom, jedna žena koja se bori za koru ‘leba, nije mogla da sakrije istinu, koja bi mogla biti mnogo strašnija od one kakvom ju je predstavila u javnosti. Ovo naprosto nije način na koji komunicira neko ko nema šta da sakrije od sagovornika.
S druge strane, nije nikakva nova vest to da nam mapiranje problema svima ide od ruke već jako dugo, te da smo svi debelo zakazali u pronalasku potencijalnih rešenja za apsurdne situacije u koje nas vlast u zemlji postavlja već toliko dugo. Naime, lako je biti pametan u Srbiji, ako se pamet meri mogućnošću da prepoznamo probleme, apsurde i haos – ovoga ima u tolikoj meri da bi bilo neverovatno da postoji još jedna osoba koja ne prepoznaje da je Srbija postala, kako bi to često napisao Bojan Pajtić, annus mundi. Tako da, svi smo dokazali pamet – ne i sposobnost, barem ne u dovoljnoj meri, da budemo pametniji od ovih koji ispadoše sposobni, čim su životi miliona ljudi već tolike godine u njihovim rukama, bez da su uradili jednu jedinu pozitivnu stvar za građane Srbije – ne za sebe, ne za unutrašnje, regionalne i međunarodne stvari – već za građane Srbije. Ništa. Nula.
Najveća je odgovornost (ne za ono što se događa, već za ono što se još uvek ne događa, a trebalo bi) naravno na opoziciji i građanima koji se ne mire sa tim da je ovakav život najbolje što u Srbiji može da se očekuje. Niko nije zaslužio da bude prinuđen da životarenje u nekakavom provizorijumu pre-evropske demokratije nasilno okačenom o diktaturu na balkanski način samo zato što su vremenske, istorijske, političke i druge okolnosti, u kombinaciji sa surovim, banalnim, praznim, neinspirativnim ličnostima u ulogama političara, neminovno odredile dobar deo okolnosti njegovog života. Zbog toga će težina odgovornosti za sve što će se u budućnosti dešavati (ili ne), biti sve veća, ako govorimo o politički organizovanim građanima Srbije, koji su kao i u svim vremenima, a naročito danas u Srbiji, ozbiljna manjina.
(Autonomija; foto: Beta)