Prošli vikend nam je doneo, kada su protesti u pitanju, više događaja i uzbuđenja nego svih ovih meseci unazad. Mirne i nenasilne šetnje građana ulicama Beograda najedanput su se pretvorile u pravi državni puč, gde se jurišalo na zgradu predsedništva, i to dok je u njoj AV držao konferenciju za štampu.

Nakon višesatne opsade, AV je uspeo da pobegne, a onda su se demonstranti preselili isped zgrade policijske stanice “29. novembar”, jer su to nalazi više uhapšenih demonstranata koji su noć pre provalili u RTS. Zahtev demonstranata je bio da se uhapšeni moraju pustititi na slobodu, a rok za njihovo oslobađanje postavljen je za ponedeljak 18. mart, i to do 15h. A sve je počelo upadom demonstranata u RTS i tako je najavljena nova fazu protesta, tačnije njegova radikalizacija, što i nije, kada se malo razmisli, neočekivano, jer protesti su morali ili zadobiti neki drugu dimenziju i sadržaj ili bi se pak sami od sebe ugasili.

Vlast je očigledno išla na taktiku zamaranja protivnika, to jest pretpostavljala je da će se demonstranti, u nekom trenutku, sami početi osipati i razilaziti, jer neće više videti smisao u „pukom“ šetanju i demonstriranju na ulici. Upad u zgradu RTS-a je protestima dao novu snagu, kao i nadu da se ovaj režim može naterati na defanzivu, jer posle ovoga vlast se ne može praviti blesava i svoditi politički život samo na svoje rijaliti-programe već mora uzeti u obzir i realnu snagu, kao i bes građana koji već mesecima demonstriraju na ulici.

U subotu uveče je građansko nezadovoljstvo, zbog upornog omalovažavanja protesta od strane režima, doživelo svoju konkretizaciju u vidu upada u zgradu RTS-a, gde je zatraženo, od strane demonstranata, da RTS konačno i objavi nešto sa demonstracija koje se dešavaju svake subote u Beogradu, ali i u drugim gradovima… Ako građani moraju da upadnu u zgradu RTS-a kako bi podsetili direktora Dragana Bujoševića (&Co) da je to nacionalna televizija i javni servis građana gde oni imaju prava da kažu šta misle o današnnjoj vlasti – onda to mnogo govori o stanju ovog javnog tv servisa.

No, nakon višesatnog odbijanja demonstranata da napuste zgradu dok se ne ispuni njihov zahtev o nastupu na TV Dnevniku, žandarmerija ih je silom izbacila iz zgrade, a potom stala na ulaz kako demonstranti ne bi ponovo mogli da uđu. RTS je, dok su demonstranti bili u zgradi, preko Pinka prenosio konferenciju za štampu ministra unutrašnjeg Nebojše Stefanovića, koji je demonstrante nazvao nasilnicima, a njihov čin upada u zgradu RTS-a okarakterisao kao vandalski… Direktor RTS-a Dragan Bujošević je kasnije, iz studija samog RTS-a, manje-više ponovio reči osude koje je izgovorio ministar Stefanović i tako dokazao da on sam, kao i javni servis u kome je direktor, podržava samo vlast dok nezadovoljne građane smatra nasilnicima i vandalima. Nažalost, RTS je još jednom pokazao, kao onomad devedesetih godina prošlog veka, da nije servis građana već da je sluga vlasti, što opet, daje građanima za pravo da traže mogućnost da se čuje i njihov glas na tv programu javnog servisa… No, direktor Bujošević je izjavio da su demonstracije, nakon upada protestanata u zgradu RTS-a, izgubile legitimitet, što je još jedan šamar građanima od vlasti kojoj se očigledno priklonio i sam Bujošević.

Subotnji događaji, u zgradi RTS-a i ispred nje, dokazali su koliko se vlast nalazi u nemogućoj i paradoksalnoj situaciji u kojoj je prisiljena da stalno bira između dva zla: činjenja i ne-činjenja. Ukoliko aktivira silu i tako odreaguje na mirne demonstracije, onda ispada gruba i netolerantna prema legitimnom pravu građana da izraze svoje mišljenje, a ukoliko ne reaguje na proteste, onda ispada slaba u sopstvenim, ali i očima svojih glasača. Upravo zbog ove paradoksalne pozicije, vlast „cinculira“ između, za nju, dva zla i pokušava da nađe neku meru, međutim samo ispada trapava i smešna.

Ali, sinoć se režim očigledno i konačno opredelio za represiju kao moguće rešenje krize u koju su sami upali… I bilo je samo pitanje vremena kada će se odlučiti da iskoriste svoje „pravo“ na fizičku prisilu, to jeste kada će poslati policiju na građane, i tako ozvaničiti svoju netrpeljivost prema učesnicima demonstracija. Međutim, svestan je režim da nasilje može samo prouzrokovati novo nasilje i da im se politika fizičke prinude i torture nad građanima može lako obiti o glavu. Verovatno sada AV i kompanija žale što nisu dopustili nekome od opozicionih lidera ili pak organizatora protesta da se pojavi na Dnevniku RTS i tako pokažu dobru volju i velikodušnost prema političkim protivnicima, ali i prema javnosti i građanima.

No, i tu se krije jadac… Demonstranti bi, onda, verovatno tražili sve više medijskog prostora, što režim naprosto ne može da dozvoli jer tu se i krije njihova moć – bez premoći u medijima oni su izgubljen slučaj i znaju da bi njihova famozna dominacija bila zbrisana bukvalno preko noći.

Konferencija za štampu koju je AV održao, u nedelju, u Predsedništvu još je jedan dokaz paradoksalne pozicije današnje vlasti… Dok demonstranti ispred predsedništva traže njegovu ostavku, AV vodi monologe u kojima optužuje opoziciju za nasilje, naziva pojedine opozicione lidere fašistima i tajkunima. I da se ispred predsedništva okupi pet miliona ljudi, AV bi i dalje bulaznio o par stotina “neistomišljenika” zavedenih od strane opozicionih “kriminalaca” – naprosto, on ne može da odustane od politike laži i iluzija. Mislim da je sada vreme da prekinemo ovu paradoksalnu i paranormalnu situaciju u kojoj postoje jedna izmišljena zemlja zasnovana na AV-ovskim maštarijama i izmišljotinama i jedna druga zemlja u kojoj žive osiromašeni građani dovedeni do krajnjih granica egzistencije.

Zato su građani čekali da AV izađe iz predsedništva i suoči sa njima jer on je pravi i jedini uzrok njihovog besa i ogorčenja. Šta god da se desi, AV-e, jasno je da te realnost pobedila i da te čeka ispred vrata, kao i građani ove zemlje. Diktatore, comedia finita est!

(Autonomija; foto: Beta)