Analizu rada vojvođanskih lokalnih samouprava Nezavisno društvo novinara Vojvodine je sprovelo u dva navrata, za dve prethodne godine, 2012. i 2013. Žužana Serenčeš, politička i medijska analitičarka, u opširnom ali izuzetno interesantnom istraživanju koje je pred vama, ukazuje na glavne tendencije u opštinama i gradovima Vojvodine na kraju 2013. godine, navodeći niz plastičnih i živopisnih ali i zabrinjavajućih primera iz političkog, ekonomskog i društvenog života.

Tekst koji je nastao kroz analizu rezultata rada tima NDNV-ovih novinara-istraživača (na našem sajtu možete pročitati 45 istraživačkih tekstova o svakoj lokalnoj samoupravi ponaosob) i analizu ankete sprovedene među predstavnicima lokalnih vlasti – objavljujemo u nastavcima.

Posrnula privreda

Uprkos horskih predizbornih obećanja praktično svih političkih aktera da će po zauzimanju vladajućih pozicija na lokalu dovesti nove investicije i omogućiti otvaranje novih radnih mesta, to se – osim retkih izuzetaka pokazane preduzimljivosti, uglavnom u nekoliko opština Srema – nije dogodilo. Dominantna je, dakle, slika posrnule privrede, stagnacije i visoke nezaposlenosti žitelja vojvođanskih opština i gradova. U pojedinim sredinama stopa nezaposlenosti beleži čak i dramatične razmere. Primera radi, u Opovu ona iznosi 52 odsto, u Sremskim Karlovcima tek procenat i po manje od toga, u Čoki 45,60%, Novom Bečeju 40,60%, a stopa nezaposlenosti između 30 i 40 procenata (među ukupno 26 opština koje su precizirale stopu nezaposlenosti) beleži se u Šidu, Kovinu, Rumi i Sečnju.

O razmerama ekonomskog mrtvila svedoči i poduži sumoran spisak lokalnih sredina u kojima u poslednjih godinu dana nije uopšte bilo direktnih investicija (recimo Irig, Novi Kneževac, Čoka, Kanjiža, Kikinda, Zrenjanin, Senta, Srbobran, Kovin, Sremski Karlovci, Žitište, Bačka Palanka, Mali Iđoš, Opovo, Vrbas, Sombor, Šid, Sečanj, Temerin…) I za „stanje duha” može biti ilustrativno, recimo, svedočenje jednog od opštinskih čelnika u Temerinu: „Možemo biti malo subjektivniji i reći da smo u godini smanjenja prihodne strane budžeta uspeli da održimo sve vitalne funkcije lokalne samouprave, u kriznim vremenima, to je samo po sebi veliki uspeh”.

Simptomatična je i tužna ekonomska slika iz većih gradova ili (nekadašnjih) industrijskih centara. Tako je prošla godina bila jedna od najtežih u istoriji somborske privrede koja je gotovo u celini u restruktuiranju, štrajkovi su se smenjivali kao na traci, a te “scene” zaobišle su praktično samo javni sektor. Gotovo da nije bilo privatnog preduzeća iz koga se nije čuo “vapaj” neplaćenih, a u poslednje dve godine Sombor nije dočekao ni jednu ozbiljnu investiciju. U Vrbasu je u planu budžeta za prošlu godinu bilo predviđeno ukupno 15 kapitalnih projekata, koji su ostali ili nezapočeti, ili nezavršeni, a u opštini Srbobran je tokom prošle godine na berzi poslova tamošnje filijale NSZ ponuđeno osam radnih mesta i to na određeno. U Subotici, koja je u ranijem periodu uspevala da privuče nekoliko dobrih investicija (lane recimo realizovana direktna investicija kompanije Gordon od 20 miliona evra), prošla godina bila je politički najturbulentnija od uvođenja višestranačkog sistema, pa je to u najvećoj meri i doprinelo činjenici da u tom periodu u gradu niti bude započet novi, niti završen neki stari kapitalni projekat, a u usvojenom budžetu za 2014. godinu ne postoji stavka koja se odnosi na dalje opremanje Industrijske zone u Malom Bajmoku. Pančevci strahuju od moguće „socijalne bombe”, čekaju sudbinu NIS-ove Rafinerije, HIP Petrohemije koja je u restruktuiranju i Azotare čija je privatizacija prekinuta – fabrika koje su su nekad pravile veći promet nego cela Crna Gora, a čija budućnost je sada potpuno neizvesna, a novih investicija za sada nema. U Kuli, iako se nekoliko koalicija smenilo na vlasti na talasu obećanja o velikom zaokretu, broj nezaposlenih je nastavio da raste i nakon što su gotovo sve tamošnje fabrike odavno zatvorile svoje kapije a sve pretvoreno u „braunfild“ potencijal kapaciteta od čak 30.000 kvadratnih metara, spremnih po principu „ključ u ruke“ za pokretanje proizvodnje, uz pripremljenu industrijsku zonu od 85 hektara – samo što očekivanja nisu ispunjena, a sve ostalo na tome da je jedna italijanska kompanija uplatila početkom prošle godine depozit od 20 odsto za zemljište vredno 6 miliona dinara i ishodovala lokacijsku dozvolu, dok radovi na izgradnji novog pogona planirani najkasnije na proleće 2012. godine – do danas nisu počeli. U Novom Sadu proteklu godinu karakteriše nedostatak kapitalnih investicija, što vlast pravda komplikovanijim procedurama javnih nabavki koje su stupile na snagu sredinom godine („neki se nisu najbolje snašli”), dok uprava daleko najvećeg grada u Vojvodini (pozivajući se na podatke VIP Fonda – Fonda za podršku investicija u Vojvodini!) uspeva da se pohvali direktnim investicijama tokom prošle godine svega od oko pet miliona evra…

Među retkim pozitivnim izuzecima po privrednom zamahu i dolasku većeg broja i značajnijih novih investicija nalazi se prvenstveno nekoliko opština iz Srema (Stara Pazova, Sremska Mitrovica, Inđija, Pećinci), uz još nekoliko sredina u kojima se takođe krenulo uzlaznom linijom, ili se barem najavljuju novi investitori.

U Staru Pazovu su investitori već došli u velikom broju, ovde je oko 5,6 odsto od ukupnog broja stanovnika nezaposleno, a prema rečima lokalnih čelnika, užurbano se radi na tome da se procenat još smanji. Koliko će aktuelna vlast odgovoriti na taj izazov, znaće se, između ostalog, kada Gorenje potvrdi najave o povećanju proizvodnje i zapošljavanju novih radnika. Kompanija Delez, za čiji distributivni centar je još u aprilu postavljen kamen temeljac, zaposlenje 750 radnika najavljuje za kraj godine, dok preduzeće Kvatro hauses paneli fabrički pogon gradi u Golubincima (posao za 200 ljudi). Među najbitnije strane investicije ubrajaju se i pogoni Skanije i Milšpeda, a kako najavljuju u opštini, dogovoreno je i javno-privatno partnerstvo sa jednom nemačko-austrijskom kompanijom i vrednost ovog posla trebalo bi da bude preko 35 miliona evra.

Inđija je, takođe, već ranije pokazala da ume da privuče investitore. Prošlog proleća otvorena je fabrika za proizvodnju vodenih pumpi Grundfos, zaposlila je 149 radnika, uz najavu dupliranja tog broja do kraja ove godine. Najavljeno je i da će u fabrici grejača za automobilska sedišta IGV posao dobiti još 330 radnika, otvoren je i pogon kiparske kompanije Kostas A Zacharia, i najavljeno zaposlenje više od 100 ljudi. Osim toga, indonežanska kompanija Indofud kupila je zemljište u severoistočnoj radnoj zoni na kojem će početi izgradnju postrojenja veličine 25 hiljada kvadrata i gde bi posao trebalo da nađe oko 200 radnika, u toku je izgradnja Tehnološkog parka.

Sremska Mitrovica, sa aspekta investicija i privrede, još uvek kaska za opštinama poput Inđije i Stare Pazove, pa čak i Pećinaca, ali se naziru bolja vremena. Najavljen je oporavak i ulaganje u farmu goveda u ponovo prodatom preduzeću Mačva, vlast tvrdi da je postignut dogovor o kupovini nekadašnjeg giganta klanične industrije Mitros, a Sremska mlekara takođe čeka novog vlasnika. Ove dve privatizacije bi, ako budu realizovane, trebalo da donesu oko 500 radnih mesta, a isto toliko doneće dolazak svetskog dobavljača delova za automobile, Kuper Standard, čija se fabrika gradi, a investicija je vredna oko 35 miliona evra. Pominju se i tri nova investitora koji su dobili građevinske dozvole. Izgradnju novih pogona trebalo bi uskoro da počne italijanska Lames grupa, koja proizvodi podizače za stakla na automobilima, trenutno ima 80 radnika i radi u zakupljenoj hali, a prema najavama, u njihovom poslovnom prostoru će raditi 226 radnika. Nemački Bauhemik, proizvođač građevinskog lepka, koji je zemljište kupio pre skoro dve i po godine, tražio je dozvolu za gradnju pogona, a libanska kompanija VVT, koja uskoro završava garni hotel u Sremskoj Mitrovici, kupila je dva hektara građevinskog zemljišta i dobila dozvolu za izgradnju pogona za preradu drveta.

Opština Pećinci je i ranije već bila destinacija koja je privlačila pažnju investitora, kao i protekle, što znači da je u toku realizacija investicije američke kompanije Cummins, švajcarske kompanije Sika, nemačke Dr Oetker, kao i australijske kompanije Doka, a sve u ukupnoj vrednosti, kako navode u opštini, od 50 miliona evra. Besumnje najvažnija je investicija je ipak ona iz nemačke kompanije Bosch, čija bi vrednost u narednih nekoliko godina trebalo da iznosi 71 milion evra i oko 620 novih radnih mesta. U Pećincima je, inače, prošle jeseni raspuštena lokalna skupština, a opštinom do martovskih izbora 2014. upravlja Privremeni organ, iz kojeg su poručili da je „najveći uspeh svakako to što uspevaju da obezbede uslove za nastavak realizacije najveće investicije u Srbiji, investicije nemačke kompanije Boš”. Međutim, iako je ova fabrika trebalo već da počne da radi, to se do danas nije dogodilo. Ni predsednik Privremenog organa nije mogao da precizno kaže šta se dešava: „Fabrika je, koliko sam informisan, u probnom radu i očekuje se zvaničan početak rada, ali za sva unutrašnja pitanja morate se obratiti predstavnicima Kompanije Boš“.

Među opštinama u kojima se u privrednom smislu krenulo uzlaznom linijom i gde se najavljuju nove investicije su i Odžaci, gde je u poslednje dve-tri godine pokrenuta privreda koja je bila zapala u totalnu depresiju, a najeksponiranija investicija bila je svakako ona iz kanadske fabrike za proizvodnju sedišta za automobile Magna siting, a i industrijski gigant Hipol u poslednje tri poslovne godine povratio je deo „stare slave” i na putu je da ponovo postane vodeći hemijski kompleks na ovim prostorima. U Beočinu su prošle jeseni tamošnja kompanija Lafarž i preduzeće Agrogrnja potpisali ugovor o prenosu vlasništva nad građevinskim zemljištem u zoni Beočin biznis parka, u svrhu investicionog ulaganja za izgradnju pogona. U okviru beočinskog Lafaržovog Biznis parka trenutno posluju tri investitora, a dolaskom i četvrtog, ukupno će biti obezbeđeno 350 novih radnih mesta. Dobijena je i donacija USAID-a za izradu glavnog projekta za infrastrukturno opremanje Nove industrijske zone, odobrena na osnovu javno-privatnog partnerstva sa Lafaržom. U Vršcu se, opet, hvale da je u saradnji sa županijama koje se graniče sa Srbijom iz susedne Rumunije u ostvarivanju IPA projekata u ovu južnobanatsku opštinu uloženo više od deset miliona evra, najavljuje se početak izgradnje biznis inkubatora, centra u kojem treba da počne posao na desetine malih i srednjih preduzeća, a u industrijsko-tehnološkom parku, placeve su kupile strane kompanije za otvaranje pogona u oblasti farmaceutike. Apatin, koji se, inače, hvali da je „prvi napravio javno-privatno partnerstvo u Srbiji oko izgradnje pijace, i to pre sedam godina” spada među one sredine u kojima se sanjaju veliki projekti, a sada se tvrdi da za izgradnju tamošnje luke „imaju zainteresovane investitore iz Švajcarske i Francuske”, kao što još neke od opština najavljuju i sanjaju – makar i manje investicije.

U kreiranju dobrog lokalnog poslovnog ambijenta, privlačenju investicija i pokušajima da razviju lokalnu ekonomiju i smanje broj nezaposlenih – po agilnosti i predusretljivosti, uslovima, pogodnostima, ali i efektima – razlike su prisutne gotovo od opštine do opštine, često i veoma značajne. S jedne strane, recimo, Somboru nije mnogo pomoglo što ima sertifikat „Povoljno poslovno okruženje”, sa druge strane je recimo Inđija sa svojom već poznatom predusretljivošću, pogodnostima i brzinom sređivanja dokumenata za investirore proteklih godina dovela stotine miliona evra investicija, dok je u Kuli katalog sa ponudama ogromnih površina za braunfild i grinfild investicije ipak zasad završio neslavno… Brojne su i opštine koje su uvele različite stimulativne mere, od uslova za plaćanje naknada pod povoljnim uslovima – sve do potpunog oslobađanja od komunalne takse za investicije – a efekti su ipak različiti. U Sremskoj Mitrovici je, recimo, formiran tim u lokalnoj samoupravi koji je zadužen za pružanje pomoći investitorima u prikupljanju dokumentacije, Kanjiža ima svoj poseban sajt posvećen privlačenju investicija, opština Odžaci se na svom veb sajtu potrudila da korak po korak objasni proces prolaska kroz birokratski aparat, sa tačnim opisom koji dokument se nabavlja kod koje institucije, Vrbas planira uvođenje jedinstvenog šaltera za izdavanje građevinskih dozvola investitorima…

Evidentne su i značajne razlike oblasti kulture pisanja projekata, ali i po osposobljenosti i kapacitetima lokalnih administracija. Ima čak opština (recimo Irig) gde je taj posao u velikoj meri prepušten nevladinim organizacijama, dok su sa druge strane neke pravi šampioni u kreiranju projekata. Vodeća je, recimo, u toj oblasti, ali i po broju napisanih lokalnih strateških dokumenata i nadalje opština Novi Bečej, gde je Kancelarija za lokalni ekonomski razvoj samo tokom prošle na konkursima učestvovala sa 89 projekata. Posebne kancelarije za pisanje projekata, inače, ima preko polovine vojvođanskih opština. Među 40 lokalnih samouprava (koje su prosledile svoje odgovore na upitnik) u 25 postoje posebne kancelarije za pisanje projekata. Takođe, u ovih 40 upitnika, čak je 19 uprava odgovorilo da iz opštinske kase lane nisu izdvojili ni dinar subvencija za nova radna mesta, a među njima su (recimo Čoka, Opovo, Ruma, Kovin) i one koje imaju izrazito visoku stopu nezaposlenosti.

Poljoprivreda kao potencijal

Mada u daleko najvećem broju (36 od 45) vojvođanskih opština u ukupnoj njihovoj površini poljoprivredne imaju udela sa preko tri četvrtine i mada u značajnom broju ovih sredina veliki broj stanovnika živi od poljoprivrede, ukupna slika ipak govori o tome da se mnoge opštine, i pored privredne stagnacije, visoke nezaposlenosti i izostanka novih proizvodnih investicija još uvek nedovoljno oslanjaju na svoje potencijale u oblasti poljoprivrede, ili da one u podsticanju ove razvojne mogućnosti čine spore i skromne korake.

Za razliku od, recimo, Sente ili Novog Bečeja, koje su u proteklih godinu dana ipak formirale svoje poljoprivredne fondove, to recimo nije ni nadalje učinjeno u Čoki, opštini koja ima problem sa velikom nezaposlenošću i siromaštvom, propalom privredom i sve dužim spiskovima socijalno ugroženog stanovništva, a koja raspolaže sa oko 4,6 hiljada hektara obradivih površina koje se izdaju u zakup te je, posmatrano iz tog ugla, poljoprivreda dominantna grana privrede. Uprkos ranijeg obećanja čelnika ove opštine o formiranju lokalnog Fonda za razvoj poljoprivrede, naime, on još uvek nije osnovan, a opština podržava rad udruženja poljoprivrednika i obezbeđuje im sredstva iz budžeta kao i svakom drugom udruženju, ali s obzirom na finansijsku situaciju sredstva nisu velika. Poljoprivrednici su, takođe, prepušteni sebi i u Sečnju, gde se veći deo stanovništva i danas se bavi poljoprivredom, a da opština istovremeno nema agrarni budžet, a nema ni podsticaja za poljoprivrednike pojedinačno. Sav novac koji se sakupi od izdavanja državnog zemljišta, naime, raspoređuje se prema godišnjem programu zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta za komasaciju, dobrovoljnog grupisanja parcela, odvodnjavanje i navodnjavanje, obeležavanje parcela, uređenje atarskih puteva, poljočuvarsku službu ili kontrolu kvaliteta zemljišta. U Žitištu, opet, nema lokalnog plana za razvoj poljoprivrede, a iz budžeta se okvirno za ovu oblast izdvaja ukupno oko 20 odsto budžeta opštine, ako je suditi prema podacima dobijenim iz opštinske uprave. Naime, ove godine je iz Fonda za razvoj poljoprivrede izdvojeno 40 miliona dinara.

Poljoprivrednici u Žitištu najpoznatiji su po proizvodnji suncokreta, lucerke, žita, pasulja i drugih kultura i pored toga što se ne navodnjava više od pet odsto obradivog zemljišta, pa često nastaju velike štete od podzemnih voda ili suša. I pored toga, opština nema inovativnih planova za razvoj poljoprivrede, a često trpi milionske štete od suše, kao što je to bio slučaj u 2012. godini. Poljoprivreda je, čini se, neopravdano zapostavljena i u Subotici, imajući u vidu da je sa skoro 80 hiljada hektara, koliko ima u svom ataru, među gradovima u kojima je ova grana privrede najviše zastupljena. Istina, pri lokalnoj samoupravi je formiran Fond za razvoj poljoprivrede, koji je od 2004. godine dao ovdašnjim poljoprivrednicima 2,5 miliona evra, ali je reč o kreditima, dok su direktne nepovratne investicije i podsticanje proizvodnje u potpunosti izostali, što izaziva revolt među poljoprivrednim proizvođačima okupljenim u više udruženja. Oni su nedavno i zapretili drastičnim merama ukoliko se ovakav odnos lokalne samouprave prema njima nastavi.

I među onim opštinama koje su formirale svoje lokalne fondove za razvoj poljoprivrede ili koje imaju ambicioznije planove u ovoj grani uočljive su razlike, bilo po obimu budžetskog izdvajanja u ovoj oblasti, tako i po realizaciji ovih stavki i u pogledu podsticaja poljoprivrednicima. Recimo, iako je u Novom Bečeju bilo planirano da oko 10 miliona bude dodeljeno Fondu za razvoj poljoprivrede – realizovana je samo desetina iznosa tih sredstava. U Inđiji se nadaju da će ova privredna grana biti jedan od pokretača budućeg privrednog razvoja, planovi su veliki, ali su ulaganja u poljoprivredu i dalje mala (0,67% godišnjeg budžeta). Sa druge strane, u Sremskoj Mitrovici je lokalni budžet za poljoprivredu u 2013. godini udesetostručen u odnosu na 2010. Opština izdaje u zakup oko 4.000 hektara zemljišta, a na licitacijama je cena zakupa po hektaru dostizala i do 60-70 hiljada dinara. Sredstva od zakupa koriste se za infrastrukturu, poljoprivrednu proizvodnju, subvencije za nabavku opreme i osiguranje useva. Posebno pozitivna iskustva zabeležena su u Bačkoj Topoli, koja se (sa budžetskim izdvajanjem za poljoprivredu koji premašuje 20 procenata) zbog velikog broja zemljoradnika ali i stočara trudi da na lokalu doprinese razvoju ove privredne grane. Naime, osnivanjem lokalnog Fonda za poljoprivredu Bačka Topola nudi bespovratna sredstva na konkursima i među prvim je lokalnim samoupravama koje su osnovale ovakav finansijski instrument. Fond je fleksibilan, pa tako svaki poljoprivrednik može da nađe za sebe odgovarajući konkurs i tako da unapredi proizvodne kapacitete svog gazdinstva. Osnovni prihodi koji čine ovaj Fond su prihodi od zakupa poljoprivrednog zemljišta. Na godišnjem nivou ovaj iznos je približno 80 miliona dinara, a među objavljenim konkursima su i ekološki projekti, odnosno unapređenje zaštite okoline u poljoprivredi. Pozitivna iskustva u podsticanju poljoprivrednika, mada sa mnogo manjim lokalnim budžetom, beleže i u Bačkom Petrovcu: „Subvencionisali smo poljoprivrednicima kamatnu stopu za kredite i omogućili da se komercijalne kamate banaka ipak umanje, da to bude zaista atraktivno za naše poljoprivrednike i samo putem tih subvencionisanih kredita redovno se plasira i preko 20 miliona dinara”.

Prema podacima dobijenim iz lokalnih uprava, po budžetskim izdvajanjima za poljoprivredu gledano po procentualnom učešću ovih sredstava u ukupnom budžetu, inače, najveći deo lokalnih javnih sredstava (69,28%) izdvaja se u Plandištu, dok Čoka, Kula i Nova Crnja uopšte nemaju svoje agrarne budžete. Među dve trećine lokalnih samouprava (30 koje su precizirale ove odgovore) u 13 se za razvoj poljoprivrede izdvaja do tri odsto lokalnog budžeta, u 11 opština između tri i šest odsto, a iznad deset odsto ukupnog budžeta za poljoprivredu se izdvaja u sedam opština (Bač, Bačka Topola, Bački Petrovac, Opovo, Plandište, Senta i Srbobran).

U oslanjanju na poljoprivredne razvojne potencijale u pojedinim sredinama su u podsticajima i unapređivanja ove oblasti uočljivi i primeri inovativnog pristupa, mada su oni relativno retki. Recimo, u opštini Bač je prijavljeno 2.200 individualnih poljoprivrednih gazdinstava, što poljoprivredu neminovno stavlja na vrh liste prioriteta (za razvoj poljoprivrede je u 2013. godini izdvojeno više od 23 procenta budžeta), a podrška lokalne samouprave sleduje i Centru za organsku proizvodnju “Zdravo organiko” iz Selenče koja u sezoni zapošljava i po nekoliko stotina radnika. Zahvaljujući radu tamošnje Kancelarije za lokalni ekonomski razvoj, austrijska Agencija za razvoj odobrila je ovoj opštini Bač projekat kojim se podstiče razvoj organske proizvodnje, koji podrazumeva opremanje sušare za voće i povrće, obuku onih koji će se baviti organskom proizvodnjom i brendirati svoje proizvode. Novosadska uprava takođe se hvali svojim podsticajnim merama za razvoj organske i kontrolisane poljoprivredne proizvodnje i sertifikacije proizvoda sa geografskim poreklom, a u Novom Bečeju su se okrenuli obuci mladih poljoprivrednih proizvođača, sa probnim programom razvoja preduzetništva u poljoprivrednim inkubatorima za mlade. Inovativan pristup zabeležen je u Inđiji, gde je lokalna samouprava formirala bazu poljoprivrednih proizvođača sa izrađenim softverom i podacima o gazdinstvima, kao i sistemom sms obaveštavanja poljoprivrednika o aktuelnostima, subvencijama i podsticajima. Radi se na oporavku zadrugarstva, povećanju zaposlenosti u ovoj oblasti, uvođenju alternativnih izvora energije u poljoprivredu, kao i izgradnji novih kapaciteta za preradu po standardima Evropske unije.

Od izdavanja državnog poljoprivrednog zemljišta u zakup opštine uspevaju da donekle prihoduju i pune lokalne agrarne fondove, ali je izdavanje u zakup bio u jednom broju sredina i predmet nezadovoljstava ili sumnji da su se od zakupa najviše okoristili povlašćeni, ili „veliki”, na uštrb malih poljoprivrednih proizvođača, a ponegde je čak bilo i optužbi za neregularnosti i malverzacije, kao što je to recimo bilo u Baču, gde su ovakvi događaji i podstakli i na kraju doveli do prekomponovanja lokalne vlasti.

Poljoprivrednici iz Vrbasa, recimo, nezadovoljni su jer se, prema njihovoj oceni, lokalna samouprava, bez obzira ko je na vlasti, ponaša kao advokat tajkuna. Sumnje u neregularnosti počele su sredinom prošle godine, još „u vreme” bivše vlasti (koja je na jesenjim izborima promenjena) prilikom tzv. „nadele“ oranica vlasnicima stočnih fondova i zalivnih sistema prema pravu prečeg zakupa. Ogorčeni zbog ignorisanja njihovih sumnji u ispravnost dokumentacije o zalivnom sistemu na osnovu kojeg je kompanija Karneks podnela zahtev za pravo prečeg zakupa na gotovo 1.000 hektara oranica u Bačkom Dobrom Polju, grupa poljoprivrednika iz ovog sela obratila se nadležnoj poljoprivrednoj inspekciji. Tokom tri inspekcijska obilaska, utvrđeno je da zalivni sistem, pa i osnovanost zahteva kompanije u većinskom vlasništvu MK grupe pokriva manje od polovine tražene površine. Ovim su delimično potvrdili sumnje da nadležna opštinska komisija oranice u „nadeli“ velikim zakupcima deli bez provere, verujući im na reč kada je u pitanju broj grla stoke i ispravnost zalivnih sistema, a plan za izdavanje oranica koalicije na čelu sa DS je ostao bez saglasnosti nadležnog ministarstva. Nakon izbora i konstituisanja nove vlasti, na čelu sa SNS, koja je paorima obećavala u kampanji ispravljanje grešaka prethodnika na vlasti i fer podelu, poljoprivrednici tvrde da je plan i bivše i aktuelne koalicije – suštinski isti. Inače, od nešto više od 7.306 hektara državnih oranica u Vrbasu, površina koju veliki zakupci, prvenstveno mesna industrija Karneks i PP Sava Kovačević, dobijaju prema pravu prečeg zakupa – raste iz godine u godinu.

U pokušaju da se pomogne manjim poljoprivrednim proizvođačima, u Adi je promovisan novi sistem izdavanja zemljišta u zakup, sa ciljem da im se obezbedi što više mogućnosti, budući da su cene zemljišta za kupovinu dosta skočile. Novi ađanski sistem predviđa smanjenje granice koliko zemlje poljoprivrednici maksimalno mogu da uzmu u zakup sa 100 na 50 hektara, što će omogućiti većem broju poljoprivrednika da dobije zemlju u zakup. Takođe, opredelili su se i da državna zemlja bude drugačije isparcelisana, pa je povećan broj manjih placeva veličine izmedju 5 i 20 hektara. Takvih parcela sada ima 140, za razliku od prethodnih godina kada su placevi bili površine od 20 do 160 hektara, kada su manja poljoprivredna gazdinstva ostajala bez državne zemlje, jer nisu bila u mogućnosti da uplate ni početnih 20 odsto učešća, a kamoli da licitiraju na površine te veličine.

Infrastruktura u besparici

I nadalje se u iznenađujuće velikom broju vojvođanskih lokalnih samouprava i čitavim naseljima žitelji suočavaju sa osnovnim infrastrukturnim problemima. U ovom domenu krilatica „ima plana – nema para”, karakteristična je praktično za sve lokalne uprave, što znači ujedno i da, uz retke izuzetke, predizborna obećanja o unapređenju lokalne infrastrukture uglavnom nisu ispunjena, ili se u tome ozbiljno kasni. Lokalne uprave najčešće ističu da su njihove budžetske mogućnosti za ove uglavnom zahtevne investicije nedovoljne i u razrešavanju osnovnih infrastrukturnih problema većinom nade polažu u konkurse Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine, ili fondove ministarstava. Ilustrativan je, recimo, primer Nove Crnje, gde, osim problema i sa elektrodistributivnom mrežom, fekalna kanalizacija nedostaje u svim naseljima, pa opština konkuriše kod ministarstava, pokrajinskih sekretarijata, fondova, kako bi obezbedila sredstva, ali samo kanalizacija u Srpskoj Crnji trebalo bi da košta 600 miliona dinara, dok je prošlogodišnji budžet predvideo je 5 miliona, a po 200 miliona u naredne dve godine, što će biti gotovo nemoguće. Prošlogodišnje iskustvo pokazalo je i da je i Pokrajinski fond za kapitalna ulaganja imao ozbiljnih problema sa prilivom sredstava, kao i da su, očigledno, lokalne nade u odnosu na republične izvore bile prevelike, dok su sredstva iz samodoprinosa manje-više svuda presahnula.

Ostalo je tako da i dalje veliki broj opština u Vojvodini, ili čitavih njihovih naselja nema izgrađenu kanalizaciju: Ada i Mol su tek sa 30 odsto pokriveni kanalizacijom, u opštini Bač naselja Vajska i Bođani su u planu tek za ovu godinu, u opštini Bačka Palanka većina mesnih zajednica još uvek čeka fekalnu kanalizaciju, u Sečnju je ogroman problem sa podzemnim vodama i izlivanjem septičkih jama, u Temerinu je potpuno izostao nastavak izgradnje kanalizacije, u Beočinu ona još uvek nedostaje u jednom delu naselja, nije završena ni u Novom Kneževcu, Žablju, u titelskoj opštini Lok i Gardinovci nemaju kanalizaciju, u Žitištu problem nepostojanja kanalizacije godinama pokušava da se reši, ali se nije daleko odmaklo… Ozbiljne infrastrukturne probleme ima čak i grad kao što je Subotica, gde je i dalje polovina grada – posebno njegov severni deo – i dalje bez vodovoda i kanalizacije, a uglavnom je reč o višedecenijskim stambenim blokovima koji nikada nisu do kraja legalizovani, što koči izradu planske dokumentacije i radove, a da se ne govori o tome da je od 720 kilometara saobraćajnica u gradu svega 440 kilometara asfaltirano…

Sa nedostatkom zdrave pijaće vode, odnosno prisusustvom arsena, suočavaju se građani Bačkog Petrovca, rešenje se i nadalje traži, a nade polažu u IPA fondove. Gotovo nijedno selo na teritoriji Sombora nema ispravnu vodu za piće, pa su stanovnici naseljenih mesta prinuđeni da kupuju flaširanu vodu ili se snabdevaju iz cisterne koja jednom dnevno stiže u selo. Problem sa sadržajem arsena u vodi većim od dozvoljene vrednosti prvo je isplivao u Kljajićevu, a kasnije je korišćenje vode iz seoskih vodovoda redom zabranjeno u Svetozaru Miletiću, Čonoplji, Gakovu, Kolutu, Doroslovu, Staparu, Kolutu, Riđici, Aleksa Šantiću, Bačkom Monoštoru. Snabdevanje cisternom je zasad jedino i najviše što ovim selima lokalna vlast može da ponudi, jer radovi na izgradnji fabrike vode ne teku planiranim tempom, pa su danas radovi na magistralnom vodovodu stigli jedino do “izlaza” iz Sombora.

Najdramatičnije probleme sa nedostatkom pijaće vode i prisustvom arsena ima grad Zrenjanin, jer se najveća lokalna investicija – izgradnja fabrike vode, nije pomakla sa mrtve tačke. Prema nekim procenama, građani Zrenjanina dnevno troše 20.000 evra za kupovinu vode u flašama, a nedavno su se odlučili i za protest, zahtevajući hitno rešavanje problema pijaće vode u tom gradu u kojem je voda iz gradskog vodovoda zabranjena za piće već 10 godina! Naime, odbornici Skupštine grada usvojili su zaključak o obustavi daljih aktivnosti na izgradnji fabrike, na osnovu ugovora potpisanog još 2012. godine sa nemačkom firmom Vasertehnik (VTI), a posao provere biće poveren spoljnom revizoru. Kao osnovna prepreka izgradnji fabrike vode više od godinu dana bila je državna garancija, koja je dobijena sredinom prošle godine, a zatim su se pojavile i informacije o tome da investitor navodno nije uspeo da iz vode, tokom probnog perioda, eliminiše prekomernu količinu arsena i bora, da će fabrika koštati znatno više od ugovorenih 26 miliona evra, kao i o raznim pritiscima. Ceo posao sa Vasertehnikom u poslednjih godinu i po dana, primećuju mnogi posmatrači, prati velika misterija, ima i opozicionih mišljenja da se iza pokušaja opstrukcije izgradnje fabrike vode „krije interes neformalnih grupa”, a sve je više i priča o eventualnom raskidu ugovora, koji javnost nije ni videla i da bi onda cela priča sa zrenjaninskom fabrikom vode mogla da završi i na sudu, iako gradonačelnik kaže da „u partnerskim odnosima sud predstavlja poslednje mesto na kojem se donosi odluka”.

Mada se infrastrukturne boljke vojvođanskih samouprava ovde ni izbliza ne iscrpljuju, moguće je zapaziti i da su u pojedinim sredinama tokom prošle godine ipak učinjeni i neki pozitivni pomaci, doduše uz pomoć sa strane. Recimo, jedno od predizbornih obećanja – infrastrukturno opremanje ulica u opštini Stara Pazova velikim delom je ispunjeno, asfaltiran je dobar broj puteva i saobraćajnica, rekonstruisan put prema Batajnici, izvesna je gradnja petlje kod Nove Pazove prema Banovcima, počeli su da se izrađuju i projekti za izgradnju kanalizacije. Treba dodati da se dobar deo ovih radova realizuje zahvaljujući svesrdnoj pomoći sa republičkog nivoa. U Titelu je, opet, puštena u rad vodovodna mreža između Titela, Gardinovaca i Loka, duga 30 kilometara, koja se svrstava u red kapitalnih investicija. Sredstva su obezbedili Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine i opština Titel, a o značaju investicije govori podatak da je ona srazmerna trećini novca kojim je lokalna samouprava raspolagala tokom 2013. godine. Čelnici Bele Crkve takođe su zadovoljni brojem i značajem započetih i realizovanih projekata, a među njima je izgradnja gasovodne mreže u Beloj Crkvi i svim naseljenim mestima, izgradnja kanalizacione mreže u Kruščici, početak rekonstrukcije lokalnog puta Bela Crkva-Kusić. U Beočinu su, opet, zadovoljni donacijom USAID-a za izradu glavnog projekta za infrastrukturno opremanje nove industrijske zone u vrednosti od 70.000 američkih dolara, a sredstva su odobrena na osnovu javno-privatnog partnerstva sa Lafaržom, kompanijom koja je i inače glavna ekonomska uzdanica ove opštine.

U brojnim vojvođanskim sredinama (osim podizanja svesti o značaju zaštite životne sredine, recimo kroz izgradnju regionalnih deponija) uočljivo je i sve veće okretanje obnovljivim izvorima energije. U Beočinu je tako prošle godine položen kamen temeljac za izgradnju prve solarne elektrane u Vojvodini, u koju će biti uloženo 1,5 miliona evra, sa kapacitetom od jednog megavata, a investitor je slovačka kompanija Prima enerdži. U Plandištu je prošle godine zvanično započeta izgradnja prvog vetroparka u Vojvodini, a u izgradnju vetrogeneratora ušla je naftna kompanija NIS sa privatnim investitorom, kompanijom Energovind, pa će nadomak Plandišta biti izgrađena 34 vetrogeneraciona uređaja, skupa će koštati oko 160 miliona evra. I u Alibunaru bi uskoro trebalo da počne izgradnja vetroparka, a među ulagačima je i belgijska kompanija “Elektravinds”, jedan od evropskih lidera u proizvodnji energije iz obnovljivih izvora. Kako je ranije najavljeno iz pokrajinske vlade, Belgijanci imaju nameru da u Alibunaru grade vetropark kapaciteta 48,3 megavata. U Odžacima bi, takođe, trebalo da stigne zelena energana: moderan energetski poduhvat pominje se na teritoriji sela Karavukovo, pa bi na deset hektara trebalo da nikne solarna elektrana, Elektrovojvodina i Elektromreža dale su pozitivno mišljenje za pripajanje solarne elektrane na električnu mrežu, a protokolom, koji je potpisan sa vojvođanskom vlašću, predviđa se da češka kompanija Grin enerdži zakupi zemljište na najmanje 25 godina. I neke druge opštine (Kovačica, Kanjiža, Novi Bečej, Kovin) svoje lokalne energetske planove i ambicije zasnivaju na obnovljivim izvorima energije.

Iako se u odnosu na kapitalne infrastrukturne investicije radi o daleko manjim i simboličnim ulaganjima, može se ipak uočiti i napor, posebno nekih manjih lokalnih samouprava sa ograničenim budžetskim mogućnostima, da u svojim sredinama ulažu u tehničku modernizaciju, recimo u sisteme video-nadzora (primera radi Temerin, Čoka, Bačka Palanka). Posebno se u tom pogledu izdvaja slučaj Žablja, koji nema ni 30 hiljada žitelja, a gde su obezbeđena sredstva za postavljanje pet lokacija za besplatan pristup internetu, pored već dva urađena, a potom i za sprovođenje video nadzora u osnovnim školama u Žablju i Čurugu, sa čime ne mogu da se pohvale ni mnoge daleko veće lokalne samouprave u Vojvodini. Besumnje među inovativne i primere dobre prakse spada i primer iz Stare Pazove. Naime, među prvima u Srbiji, Pazovčani planiraju da zamene kompletnu uličnu rasvetu LED sijalicama, a projektovana godišnja ušteda po urađenoj Studiji opravdanosti je na nivou izgradnje dva nova vrtića i rekonstrukcije nekoliko saobraćajnica.

Nastaviće se

(Autonomija)