Za sistem nevidljivi, pripadnici LGBT zajednice koji su žrtve nasilja u partnerskom odnosu ne mogu da se požale svojim najbližima ukoliko nisu autovani, što, u stvari, odgovara nasilniku, kaže za podkast “Reaguj!” pripadnica LGBT zajednice Jovana Jovanović.

Nasilje u porodici, prema Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, jeste akt fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog nasilja učinioca prema licu sa kojim se on nalazi, između ostalog, u sadašnjem ili ranijem bračnom ili vanbračnom ili partnerskom odnosu.

Ipak, vanbračnom zajednicom u Srbiji se, prema Porodičnom zakonu, smatra isključivo trajnija zajednica života žene i muškarca, a ne i istopolnih partnera. Tako je i sa brakom. Kako piše u Zakonu, brak je uređena zajednica života žene i muškarca.

Ovo pitanje bi trebalo biti rešeno Zakonom o istopolnim zajednicama, čija je finalna verzija nacrta završena. Sada ostaje da Vlada ovaj nacrt i odobri.

S druge strane, usvajanje ovog najvažnijeg pravnog akta za LGBT+ zajednicu u Srbiji poljuljano je početkom maja, kada je predsednik Aleksandar Vučić izjavio da ga neće potpisati ako ga parlament usvoji, jer, kako je tada rekao, Ustav upućuje na Porodični zakon koji brak definiše kao zakonom uređenu zajednicu muškarca i žene.

Ali, Zakon o istopolnim zajednicama nije predmet Porodičnog zakona, jer nije reč o braku, već zajednici, te nema ni usvajanja dece – a upravo ovo budi najveći otpor javnosti.

Kada je u pitanju nasilni obrazac u partnerskim odnosima – on se ne razlikuje nužno u odnosu na heteroseksualne parove, jer se radi o poziciji moći gde jedan partner koristi nasilje da bi postigao kontrolu, dok se drugi partner/partnerka nalazi u poziciji žrtve i osobe kojoj je potrebna pomoć da izađe iz takvog nasilnog odnosa.

Kako objašnjava Jovana Jovanović, pripadnica LGBT zajednice, nasilje najčešće počinje tako što vas predator, odnosno onaj ko zlostavlja izdvoji od prijatelja i porodice. Drugim rečima – izoluje vas tako da nemate kome da se požalite.

“Što je najgore, LGBT osobe koje nisu autovane svojoj porodici ne mogu da se obrate za pomoć i tu nema ništa gore od toga kad nemaš podršku svoje porodice. Ti ako živiš sa partnerom ili partnerkom, vi se posvađate, ti možeš da se vratiš svojoj porodici. Ako nemaš tu opciju, tu nastaje skroz drugi problem. Finasijska nezavisnost je takođe problem sa kojim se LGBT osobe suočavaju jer je mnogo teže naći posao ako ste prirpadnik LGBT zajednice”, kaže Jovanović.

Problem ide i dalje. Vedrana Mirković, psihološkinja i doskorašnja koodinatorka savetovališta u grupi “Izađi”, objašnjava da, čak i kada se osoba autuje porodici, ona često nema njenu podršku. Mirković objašnjava da je pitanje i do koje mere LGBT osobe prepoznaju da i u istopolnim zajednicama takođe može da se dešava nasilje.

“Ovo naročito važi kada su u pitanju suptilniji oblici nasilja, kao što su ekonomsko nasilje ili raznorazne vrste kontrola, u smislu emocionalne ucene. Te stvari mogu mnogo lakše da se racionalizuju i svedu na to šta zapravo znači biti dobar partner”, kaže Mirković.

Prema rečima Nikole Planojevića iz organizacije “Da se zna!”, žrtve nasilja u istopolnim partnerstima imaju ista prava kao i žrtve iz heteroseksualnih partnerstava.

“Imaju pravo da ih državne institucije zaštite, da im policija pruži adekvatnu zaštitu, da slučajevi budu procesuirani na sudovima, imaju pravo na zaštitu od nasilnika. Međutim, znamo da ni u heteroseksualnim odnosima žrtve često ne dobijaju adekvatnu zaštitu”, kaže Planojević.

Pritom, partnersko nasilje se teže prepoznaje, a zaposleni u institucijama neretko imaju predrasude, zbog čega dolazi do neadekvatnog reagovanja, dodaje Planojević.

“Često se desi da policija, tužilaštvo ili ko god da je u tim procesima uključen, ne raspoznaje baš najbolje ko je tu žrtva, a ko nasilnik. Imaju određenu vrstu predrasuda i nije im najjasnije na koji način nasilje može da se vrši – jer, postoji taj neki patrijarhalni pristup, u tome da su uglavnom muškarci nasilnici, a žene žrtve”, kaže sagovornik podkasta “Reaguj!”.

Zapravo, jedan od glavnih problema kada je nasilje u parnerskom odnosu u pitanju je da ljudi nemaju poverenja u institucije, navodi Jovana Jovanović.

“Naravno i mnogi drugi ljudi nemaju poverenja u institucije, naročito kad je reč o nasilju u heteroseksualnim vezama. U takvim vezama žrtva i dalje nema poverenja da prijavi nasilje, da ode u bolnicu ili u policiju. Kada se radi o pripadnicima LGBT zajednice, sve je mnogo izraženije, jer samim tim što vi morate da odete u policiju da prijavite tako nešto, i da se susretnete sa problemom da vam neko ne veruje, pored toga vi morate i da se autujete, ali i da autojete tu drugu osobu koja vas zlostavlja”, kaže Jovanović.

Međutim, situacija nije nerešiva, a pomoć se za sada može tražiti u nevladinom sektoru, samo je potrebno da se problem prepozna.

“Način da se to prevaziđe je da se požalite udruženjima, nevladinim organizacijama kao što su „Da se zna“, „Prajd info centar“, koje mogu da vas upute, da vam pomognu, da vas posavetuju šta da radite. Međutim, mnoge osobe koje su žrtve nisu ni svesne da su žrtve nasilja dok ne dođe neki prelomni momenat. Nekada čak osobe nakon izlaska iz veze shvate da su bile žrtve zlostavljanja”, priča Jovana Jovanović.

(Podkast Reaguj!, naslovna fotografija: Pixabay)

Ovaj članak je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ovog članka isključiva je odgovornost podkasta Reaguj! i ne odražava nužno stavove Evropske unije ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.