Šetnja Novosađana kojom su odali počast nastradalima u Beogradu i kod Mladenovca bio je jedan od najtužnih skupova koje su ulice ovog grada podnele.

Osim transparenta na čelu kolone, druge parole se nisu isticale. Tiha šetnja bila je dokaz empatije na čije postojanje nas velike tragedije podsete. Ljudi su hodali jer su osećali potrebu da ranu kolektivne traume makar malo vidaju spoznajom da nisu sami u bolu. Prirodno, ljudski.

Poruka organizatora je bila da „sve mora da stane“. Ne znam za to, onda će vlast reći da bi „oni Srbija da stane“, pa ćemo opet da vijamo sopstveni rep u političkom predsoblju. Sve, možda, mora da stane, ali ništa stati neće. Dokaza za to je bilo i u svakom metru koji je kolona prešla od Trga slobode do mosta. Zapravo, na svakom metru pored kolone.

Ljudi su živeli. Srednjoškolke su mahale okupljenima, ne znajući i ne mareći da su ljudi tu, u stvari, zbog tuđe smrti i zbog njihove budućnosti. Ali to je razumljivo, u pitanju su godine koje nikog ništa ne pitaju. Šta reći o onima koji su nasilno kolima želeli da prođu kroz ljude raštrkane po ulici, po svaku cenu, jer njihovo vreme je najvrednije, a snaga motora velika.

Živelo se na terasama i prozorima. Išlo se ka centru, gde se za postament spomenika lepio sveže rastopljeni vosak. Kupovala se hrana, na brzinu. Na Bulevaru Mihajla Pupina, dok je kolona tiho prolazila, bila je organizovana izložba. Većina ljudi izašla je napolje, držeći čaše vina ili se držeći za njih. Sa nekima verovatno delimo uverenja, pitanje je da li delimo i svetove?

Ništa nije stalo. Oni koji su šetali u koloni verovatno su osetili neku vrstu povezanosti, valjanog razloga da na kratko ne budu izloženi svakodnevnoj dozi režiranog ludila. Šetanje uz kolonu dalo je pogled na grad koji retko kad ima vremena da zastane.

Čak i kad su saučešnici u osećanju nepravde, besmisla i permanentne „sistemske zakazanosti“ stigli na most, konstrukciju savijenu kao kičma ovog naroda, život je nastavio nekim svojim tokom. Na keju su bili prolaznici, pecaroš je zabacivao udicu, pudlica je trčkarala, mupovci u civilu mogli su na kilometar da se rasaznaju.

Pogledi su bili upereni ka mostu, čekajući da cveće sleti na Dunav. I onda je krenulo da pada. Začuđujuće je koliko jasno se čuje udarac biljke o vodu. Rekli biste da će biti tiho, ali nije. Cveće o reku, grumen zemlje o sanduk. Ista praznina i ista težina.

Svaka latica bila je snažnija, teža i značajnija od „dopobedonosnih“ parola koje su se na kraju mogle čuti. Svakom dobronamernom čoveku jasno je šta je potrebno da se menja i šta više ne sme da se ponovi. Svakom dobronamernom čoveku je isto tako jasno da, uprkos svemu, zlo ume da postoji i mimo svega, a da utiče na sve.

Ipak, tu kod mosta, mogli ste da svedočite pogledu punom simbolike. Dok su građani prkosili armiranom usponu, ispod njihovih nogu i betonskog mosta, na keju, sedelo je dvoje mladih, dvoje, najverovatnije, srednjoškolaca. Bili su obgrljeni, progutali su jedno drugo zagrljajima. I ljubili su se. Iznad njih je bio most, ispod nogu reka, a u pogledu vreme sa sata Petrovaradinske tvrđave. Pred njima je život.

U tužnom danu, u događaju inspirisanim samim užasom, to je bio momenat nade. Onda je cveće počelo da pada i na njih. Ljudi su ga spuštali ka Dunavu, ali je vetar koji se tu motao imao drugačije namere. Crvene ruže, bele kale, cveće iz Dunavskog parka, dobilo je tako svoj potpuni smisao. Bilo je to cveće za mlade.

Dunav je nastavio da teče u svojoj nestalnosti, sa svojim virovima i širinama, podsećajući da ništa nije i ništa neće stati.  

(021)