Kod nas se, kao i ponegde u svetu, ciklično ponavlja agresivno zbunjivanje građana lažnim argumentima antivakcinaša. Oni su se posebno razmahali ovih dana, uporedo sa razmišljanjima kako da se poveća obuhvat vakcinacijom. Razmotrimo njihove neistine.

Vakcinacija je obavezna samo u nedemokratskim društvima. Neke zapadne zemlje imaju isti broj obaveznih vakcina kao i mi, po 11 (Italija, Francuska, valonska Belgija), a neke ih daleko nadmašuju, recimo SAD.

Uvodi se prisilna vakcinacija. Ona je u mnogim civilizovanim sredinama obavezna, a prisilna bi bila kada bi ljudi bili hvatani po ulicama, kao zečevi, i ubadani primenom grubog fizičkog nasilja.

Ne može se nametati neispitano medicinsko sredstvo. Upravo zato što se daju zdravim osobama, odobrenju primene vakcina prethode rigorozne bezbednosne provere. Sve vakcine protiv kovida 19 uspešno su podvrgnute tom postupku. Posebno je danas apsurdno izražavati navedene sumnje, budući da je u svetu dato preko tri milijarde ovih vakcina.

Hiljade ljudi su pomrle od vakcine. Nisu umrle od, nego posle vakcinacije. Reč je o američkom sistemu VAERS kojim se prikupljaju podaci o svim vakcinisanim licima. Moguće je da bi bio isti broj umrlih i da se, umesto vakcinacije, statistika vodi o pijenju kamilice. Dešava se, jednostavno, da ljudi umiru, a pozornost bi izazvalo jedino umiranje preko očekivanja.

Jedan lekar (!?) je utvrdio da vakcinacija protiv kovida 19 dovodi do steriliteta i drugih nevolja. U svetu postoji možda 20 miliona lekara, pa je razumljivo da neki od njih izgube sposobnost kritičnog razmišljanja. Ali, ne odnosi li se to i na pristalice takvih čudaka, uz ignorisanje celokupne naučne javnosti?

Pacijent ima pravo da slobodno odlučuje o svom životu i zdravlju. Tačno je da tako piše u čl. 15 Zakona o pravima pacijenta, ali se zaboravlja nastavak iste relenice: „… osim u slučajevima kada to direktno ugrožava život i zdravlje drugih lica“.

Neophodan je pismeni pristanak pacijenta. To se odnosi na „invazivne dijagnostičke i terapijske medicinske postupke“ (čl. 16 istog zakona), a vakcinacija je preventivna mera.

Odluka treba da je „u skladu sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije“ (čl. 33 Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti). Prvo, reč je o nezgrapnoj formulaciji, jer se misli na opšti stav SZO, a ne na čekanje da stigne neka pisana preporuka. Ko se razume u problem, svestan je da bi, na poslati upit, iz Ženeve stigao odgovor da pozdravljaju svaku meru za koju se proceni da koristi opštem cilju. Drugo, u slučaju opasnosti poput ove, Vlada na predlog ministra zdravlja može „odrediti odgovarajuće mere“, dakle, i vakcinaciju (čl. 6 istog zakona). Treće, još jednostavnije je primeniti čl. 52, po kojem u vanrednoj situaciji, a ona traje već 16 meseci, ministar zdravlja može sam da naredi vanrednu vakcinaciju.

Ustav ne dozvoljava kršenje ljudskih prava. Ona „mogu zakonom biti ograničena“ (čl. 20 Ustava RS). Ustavni sud je 2017. odlučio da je obavezna vakcinacija dece upravo takav primer.

Evropski sud za ljudska prava je linija odsudne odbrane. Taj sud je 6. aprila ove godine podržao opravdanost obavezne vakcinacije.

(Nova.rs)