Sećate se, nije tako davno bilo, kada je ministar prosvete – Šarčević govorio o prednostima nastave na dajinu. Video ministar kako to Kinezi rade, pa pomislio: zašto ne bi i mi? U kombinaciji sa digitalizacijom, koju vlada Srbije, sa Anom Brnabić na čelu, sprovodi gde god da stigne, nastava na daljinu uvedena je kao privremeno rešenje u vreme krize sa koronavirusom. Kako to izgleda?

Pa, nastavnici rade sa đacima putem različitih platformi na internetu koje su predviđene za držanje časa na daljinu ili pak preko društvenih mreža – Viber se pokazao dosta dobro, preko e-maila i sl. I na ovaj način se, koliko-toliko, kompenzuje izgubljeno školsko gradivo i đaci su u mogućnosti da, uz pomoć nastavnika, dobijaju materijale koji su im neophodni, postavljaju pitanja i komuniciraju sa svojim predmetnim nastavnicima. Problem, naravno, imaju đaci koji nemaju tehničkih mogućnosti da učestvuju u nastavi na daljinu, a to se pokušava rešiti tako što će im se neophodan materijal za učenje dostaviti na drugi način. I, eto, to, za sada, nekako funkcioniše, barem što se tiče rada sa učenicima, ali zato je koordinacija na relaciji ministarstvo-škola-administracija-nastavnici pokazala sve mane našeg školskog sistema.

Radim u dve škole i na sopstvenoj koži sam osetio „toplog zeca“, to jeste set odluka i mera koje su sprovođene u roku od – odmah i sad! Da vas ne davim sada konkretnim odlukama i preporukama koje smo dobijali svakoga dana uz konstantne izmene i dopune, ali poenta je u tome da više vremena provodimo odgovarajući na to šta od nas traži ministarstvo & ostala administracija, nego što se posvećujemo radu sa učenicima. Dakle, važnije su bile pripreme, nedeljni planovi i programi, statistike i izveštaji, elektronski dnevnici i sl. nego konkretan rad sa učenicima i, barem prvih dana, mnogi nastavnici su bili na rubu izdržljivosti jer nije bilo jasno šta se tačno traži od njih i na koji će način to sprovoditi. Direktori škola, nažalost se nisu pokazali kao deo rešenja već su samo doprinosili, i onako velikoj, konfuziji prosleđujući nam odluke i preporuke ministarstva, često bez ikakvog dodatanog objašnjenja, uz komentar: obavezno!

Izdržali smo ovaj prvi udar i nastava na daljinu se sada odvija nekako, više zahvaljujući prisebnosti nastavnika i spremnosti učenika da se prilagode novonastaloj situaciji, a dokle će to ići i kako – saznaćemo u budućnosti. No, ono što je sada isplivalo na površinu jesu problemi koje ima školski sistem sa sopstvenom administracijom, a to je ova kriza sa koronavirusom isterala na čistac, mada je to bilo prilično jasno i pre ove zdravstvene katastrofe. Ukoliko se školski sistem ne rastereti, počevši od ministarstva prosvete pa do lokalnih organa, od prekobrojne administracije, onda će se ovaj sistem sigurno raspasti uz bolno ispaštanje onih koji su najmanje krivi za ovu situaciju: nastavnici i đaci. Škole ne postoje kako bi zadovoljile apetite prevelike administracije i opravdale njihovo parazitiranje, već da bi obrazovala i vaspitavala decu i to mora biti aksiom za svaki budući rad.

Problemi našeg školstva nisu od juče i oni se ne odnose samo na prekobrojnu administraciju, ali su se ovi problemi pokazali u punom „sjaju“ i dovedeni su do parksizma upravo u krizno vreme koronavirusa. Da li će ih rešiti ovo sadašnje ministarstvo prosvete? Sigurno neće jer je nekompetentno i nesposobno i kao takvo predstavlja samo još jedan problem, a nikako rešenje. Međutim, i da je naše ministarstvo prosvete najbolje na svetu, kao i da ima najkvalitetnije kadrove, opet ono ne bi moglo da učini mnogo sa obzirom na sopstveno okruženje – a tu mislim, pre svega, na vladu Srbije, kao i na vladara koji sve zna, za sve se pita. U ovoj vanrednoj situaciji, koju je i proglasio AV, može se jasno videti koliko je naše društvo pod presijom autoritarizma i koliko naša sudbina zavisi od „dobre“ volje diktatora. On može sutra da proglasi policijski čas u trajanju od 24 sata, a pod opravdanjem da se brine za naše zdravlje; može da nas pozatvara sve u karantin i natera na višednevnu glad ne bi li nas „spasao“ od koronavirusa; može i da nas više nikada ne pusti napolje. Može ova „vlast na daljinu“ šta hoće i odgovara joj ovo stanje jer sada sprovodi mere koje joj, u normalnijim okolnostima, ne bi smele ni da padnu na pamet. Ali, da li razmišlja ova vlast, sa AV-om na čelu, šta će uraditi kada kriza prođe?

Vlast teško podnosi krize i, uglavnom, gubi svoju moć kada se stanje u društvu i državi normalizuje. Dobro, Srbija je specifična jer mi živimo u krizi već tri decenije, ali to ne znači da su njeni građani spremni, nakon svega što su preživeli i što će tek da dožive, da i dalje podržavaju AV-ovski režim. Znam, nisu svi uz AV-a, ali on uspešno manipuliše sa svima nama i sopstvene glasače predstavlja kao većinsku Srbiju. AV-ovska zabrinutost za građane u doba koronavirusa nije ništa drugo do predizborna kampanja i sve što on čini jeste pokušaj da smanji udar na vlast, koji će biti neizbežan, kada ova kriza prođe. Pokušava AV da postane „otac nacije“, kao onomad Slobodan Milošević, pa nas grdi, deli nam savete, naređuje nam, tuguje pred kamerama, besni&jedi se…

Ali slaba vajda od toga ukoliko Srbija iz ove krize izađe desetkovana, gladna, iscrpljena, a tako će sigurno biti ukoliko ovo zlo potraje još par meseci. Šta će biti kada se ova vlast na daljinu nađe u bliskom susretu sa građanima koji će tražiti objašnjenje? Po svemu sudeći mnogi će AV-ovci završiti u „karantinu“ i tamo će provesti neko vreme dok se društvena klima ne promeni i država ne uredi. Živi bili pa videli.

(Autonomija, foto: Pixabay)