Zašto AV prezire „građansko društvo“, čak i ne krije taj prezir, već ga stalno ističe kao važnu agendu svog političkog delovanja? Ambivalentnost AV-ovske politike ogleda se u manjim i većim oscilacijama ne-simpatije u odnosu prema građanskom društvu, civilnom sektoru ili NVO-u. AV voli da kombinuje „neposlušnost“ prema građanskom društvu sa odanošću „pravim vrednostima“ narodskog bića ili onoga što se ponekada pretvara u borbu „elita“ građanskog sloja sa neposrednim predstavnicima narodne volje.

Kao klasičan primer(ak) autoritarne ličnosti, koja ne trpi kritike i suprotna mišljenja od sopstvenog diskursa, AV ne voli demokratiju i njene vrednosti jer ona/one narušavaju neupitnost vođine volje, što po sebi nije dobro – ako se propituje odluka Firera time se pod sumnju stavlja i njegova volja (firerum) koja je ne-odgovorna drugima i koja polaže računa samo sama sebi. No, demokratija je zgodan dekor za prekrivanje autoritarne prirode kako AV-a kao vođe, tako i celog sistema koji, u suštini, funkcioniše u skladu sa AV-ovskim odlukama. Zato je neophodno održati iluziju demokratije i slobode pričom o građanskim pravima&ostalim čudesima dok se u principu ili pak u realnom životu te iste slobode i prava gaze – big time.

A kakav je iluzionista demokratije AV je dokazao već mnogo puta, varajući pri tome ne samo građane ove nesrećne zemlje već i „strani faktor“ koji, još uvek, uspeva da održi na svojoj strani igrajući na obe strane: i Istočnu (Rusija, Kina) i Zapadnu (EU, SAD). Najsvežiji primer AV-ovske iluziniostičke politike jeste njegovo obraćanje povodom „non pejpera“ slovenačkog premijera Janeza Janše… Pokazujući svoje novoizabrano „vilibrantovsko“ lice AV se postavio kao političar koji suvereno sprovodi politiku mira&poverenja između nekadašnjih jugoslovenskih republika, a današnjih nezavisno-nacionalnih država. Ali ono što najviše ometa njegovu pomirljivu politiku saradnje i dobrosusedskih odnosa nisu „Janše“ koje bi da prave neke novo-stare granice, već najveći remetilački faktor jeste upravo građansko društvo. Poslušajmo kako to formuliše sam AV govoreći o non-pejperovskom položaju Republike Srpske: „Znate li ko je skočio najviše? Nisu nacionalisti nego oni iz građanskog društva, ali ne zbog ujedinjenja Kosova i Albanije. Zabolelo ih je što je neko spomenuo Republiku Srpsku. Kad komadate Srbiju sa Zapada, onda je to u redu, onda to nije ‘granice nepromenjive’, a kada neko pominje nešto drugo onda ne može da ne biste dobili vi Srbi po nosu ponovo“ (Vučić za B92).

AV-ovsko „cinculiranje“ između pastoralnog naci-romantizma koji prezire demokratiju kao izum „slabih&apstraktnih“ volja i demokratije koju forsiraju „metiljavci“ iz redova građanskog društva – predstavlja, makar i delimično, objašnjenje njegove faustovsko-manihejske politike. No, ovde nije stvar u tome da vi ili on nađete neki smisao ili povezanost između suprotstavljenih stavova koji dele narod&građansko društvo, ne, naprotiv, održavanje negativnog naboja suprotnosti je za AV-a ono što on forsira u svim svojim vidovima&oblicima političkog delovanja. On ne želi da vi bilo šta povežete ukoliko vam lično nije aludirao ili otvoreno ukazo šta treba, a šta ne povezati u celinu… Zato AV i kada je na vlasti predstavlja sebe kao žrtvu „građanske osvete“ ili pizme onih „elitnih slojeva“ koji bi da ga unište i ponovo na vlast postave Miškoviće, Šolake & ostale Đilase.

U ovom konkretnom slučaju non pejperskog određenja Republike Srpske kao budućnosno upućene prema Srbiji, dešava se ono što AV i priželjkuje – „demokratsko“ rešenje problema uz iste rezultate koji su i izazvali rat u BiH, a opet, sa druge strane, ovaj predlog dolazi, pa makar i u vidu non pejpera, od premijera najdemokratskije ex jugoslovenske republike – Slovenije koja je, kao takva i respektibilan član EU – kojom će i da predsedava ove godine. Neka demokratija odradi svoje, a onda će AV trijumfalno konstatovati da se on tokom cele svoje političke karijere zalagao upravo za ostvareni cilj – prisajedinjenje svih srBskih zemalja, ponekada prisiljen i da se krije pod maskom demokrate&mirotvorca, ali sada se izborio za „demokratsko pravo“ da svojim narodom vlada kako želi. Onaj čuveni cinizam kako u demokratiji i bogataši imaju pravo da spavaju ispod mosta, ovde je dobio punu afirmaciju i smisao. Čak i oksimoronska povezanost ili suprotstavljenost građanskog društva&naroda, koju je razradio AV, zadobija svoju afirmaciju i priznanje dalekovidosti i vizionarstva njegove politike. Ma koliko vam ovo zvučalo nemoguće i potpuno blesavo, možemo zaključiti: AV je dokazao da je oduvek bio dosledan i da je sprovodio jedinstveno-koherentnu politiku, doduše različitim sredstvima, a cilj opravdava sredstva…

Problem je u tome što će u ovim „novonastalim“ okolnostima AV vrlo brzo odbaciti svoju demokratsku masku i postati ono što u suštini i jeste – autoritarni političar koji teži stvaranju totalitarnog društva! Ako mislite da preterujem ili da se AV tek sad „na put sprema“, onda vas moram podsetiti da on vlada već deset godina i da su mnogi segmenti totalitarnosti već impelementirani u naše društvo, stvar je samo u tome kada će nam se u potpunosti razotkriti ili pak neće, što opet znači da ćemo proći kao ona žaba koju se skuvali sistemom polaganog zagrevanja vode. Bilo kako bilo, mi- građani i svi koji se tako osećaju nemamo više šta da čekamo niti čemu da se nadamo. Što pre shvatimo da su pastoralni političari tipa AV naš najveći problem, stvorićemo šanse i za ostvarenje bolje, solidarnije i pravednije države gde nam razni avovci neće raditi o glavi, već će im se suditi kao neprijateljima građanskog društva.

(Autonomija, foto: Pixabay)