AV je voleo da se poziva na Maksa Vebera, nemačkog mislioca koji je ostavio neizbrisiv trag u društveno-polit-ekonomskoj teoriji, tvrdeći da on poziv političara prihvata savesno i odgovorno.

Imao je AV, dok je bio „veberovac“, planove za velike reforme, naročito na ekonomskom polju i tu mu je, verovatno, Veber mogao biti inspiracija jer ovaj govori o asketskom razvoju kapitalizma kroz prizmu protestanske etike, kako bi se prvobitna akumulacija kapitala sačuvala i kasnije nadograđivala ad infinitum.

Pozivao je AV građane da se prirpreme za reforme gde će biti i stezanja kaiša, to jest štednje, kako bi nam bilo bolje za „dve do tri, najviše pet godina“. Ali satiskfakciju, zbog najavljenih mera uštede, građani bi imali u sudskim procesima koji bi bili pokrenuti protiv velikih tajkuna koji su, u sprezi sa „žutim“ političarima, ojadili građane i doveli ih u težak socijalno-ekonomski položaj.

Krenuo je AV silovito, u mandarinski mirnoj pozi „a la Merkel“, sa spojenim vrhovima prstiju obe ruke koje simbolizuju moć ali i odlučnost, obećavajući da će proterati „prodavce golubova i zelenaše iz hrama oca svojega“ i izgraditi zemlju prosperiteta koja će ubrzo pristupiti, tako reformisana, i EU.

Tresla se gora, rodio se miš… Nakon osam godina zamajavanja Srbija se nalazi na rubu očaja i to, ama baš, na svim planovima koji govore o parametrima (ne)razvoja jedne zemlje – počevši od onih ekonomskih, pa preko socijalnih, političkih, kulturnih itd.

Niti je neko od tih prozvanih tajkuna stradao, sem Miškovića koji je oslobođen odgovornosti, niti je došlo do toliko obećanog razvoje zemlje, naprotiv – zakopali smo se još dublje.

Sada, kada je AV potrošio sve svoje „velike priče“ i kada je i poslednjem SNS-ovskom botu jasno da od reformi neće biti ništa, on okreće ćurak naopako i svoju veber-merkelovštinu transformiše u ono što je i svo vreme stajalo iza maske predanog trudbenika svekolikih reformi: autoritarizam sa putinovski naglašenim izrugivanjem demokratskih vrednosti.

Nije ni čudo što sada AV „počinje“ da kopira Putina i na konferenciji za štampu više ne stoji sa spojenim vrhovima prstiju nego sedi za stolom (kao Putin) i traži da mu se donese „obična“ stolica, a ne da on povlašćeno sedi na kožnoj fotelji (pogađate, opet putinovski gaf).

Kako se to AV glajhšaltovao i tako, najedanput, prebacio na putinovski manir vladanja zanemarujući svoje „veberovske korene“? Pa valjda je i sam AV shvatio da od Vebera nema leba, to jest, i on je razumeo da njegova (AV-ovska) protestanska harizma slabo prolazi u Srbiji i da mu je bolje da se drži dobre stare „ruske škole“.

A i gde bi se to AV mogao identifikovati sa Veberom sem što je pokušao da rauberski izigra i ono malo postulata koje je pokupio od ovog nemačkog mislioca? Maks Veber, u svom čuvenom govoru o pozivu političara, napomnje da, u suštini, postoje dve vrste političara ili pak dve vrste etičkog kreda kojeg oni zastupaju: etika ubeđenja (uverenja) i etika odgovornosti. Etika uverenja podrazumeva delovanje političara koji zastupa svoje ubeđenje po svaku cenu, ne odstupajući nikada od svoje ideologije, dok etika odgovornosti podrazumeva prilagođavanje realnim okolnostima jer političar je dužan da odgovori na njih.

Političar je taj koji ima odgovornost da odgovori na poziv građana koji mu daju svoje poverenje kako bi nešto uradio za njih, ne zbog svog ideološko-političkog ubeđenja, već zbog lične odgovornosti prema građanima.

Političar, dakle, odgovara na poziv, ali je, istovremeno, i odgovoran za ono što čini. Prema kome je odgovoran? Pa, prema samim građanima, a ne prvenstveno prema samom sebi kako to vole da istaknu današnji libero-zastupnici tržišne politike, tzv. profesionalni političari, mada, tako nešto, po difoltu i ne postoji.

E,sad, vi pronađite AV-a u ovim veberovskim određenjima… Nema ga, jer on naprosto nigde i ne spada u ovim kategorizacijama. Niti AV ima neka čvrsta ideološka uverenja, barem ih nism videli do sada, niti se smatra iole odgovornim za svoju politiku, naprotiv, za svoje promašaje i loše poteze uvek optužuje druge: opozicione političare, tajkune, strano-neprajteljske sile, pa i same građane koji ne razumeju njegove vizije i „dobre“ namere.

Zar je onda čudno što je AV otresao veberovštinu sa sebe i prihvatio putinizam kao, ako ništa drugo, manir sopstvenog ponašanja i odnosa sa javnošću?

Dobro, sada će neko reći da je taj putinizam, u stvari, celo vreme i bio prisutan u AV-ovskoj politici, samo što ga je vešto krio iza zapadno-racionoalne veberovštine. Da, i verovatno ste i u pravu. Sada se AV, kao neki junak romana Dostojevskog ili pak kao i sam pisac, odriče pretvornog Zapada i okreće majci svih naroda, božanskom narodu kojem je sam bog dao pečat izabranog – narodu slavenskom kojeg, opet, Rusija vodi u „svetao dan“. Rosija je roždestvena – kako je to govorio Crnjanski kroz usta jednog od Isakoviča iz romana Seobe.

I tako, Srbija sa AV-om na čelu, ponovo srlja u novu propast, putinovski nadahnuta da se još jedanput vine u ambis iz kojeg ga ni Rusija neće moći da izvuče – ako je i sama „Rosija“ ne gura u taj isti ambis.

Daleko od toga da smatram da je Zapad (EU i USA) bio i jeste blagonaklon prema nama, kao i da sam daleko od iluzija da će nas Zapad spasiti propasti kojoj sami stremimo, ali ipak tamo se nalaze osnove racionalnosti koja teži demokratiji i vladavini prava kojoj se Putin, danas, otvoreno i cinično smeje smatrajući da su ove Zapadne tekovine nešto što narušava „zdravo“ biće ruskog naroda koji,opet, voli autoritarne vladare kao što je on i mrzi sve što dolazi sa zapadne strane.

A mi, građani, moraćemo na kraju, da izaberemo kuda ćemo da idemo – da li na istok ili na zapad – bez obzira da li će, i kolik dugo, AV da stoji sa spojenim prstima ruku ili pak sedi za stolom na običnoj tvrdoj stolici.

(Autonomija)