Poslovična nesloga srpske opozicije, koja je na delu poslednjih tridesetak godina, postala je već legendarna ili se može pomatrati kao deo folklora ili je pak nepisano pravilo ponašanja političkih organizacija koje se bore za vlast. No, bez obzira na višedecenijsko iskustvo, stvarno izaziva indignaciju ponašanje nekih istaknutih „boraca“ za demokratiju.

Postavlja se jedno prosto i ljudsko pitanje: Zašto? Zar vam je stvarno toliko stalo do vlasti i privilegija? A o odnosu prema građanima koji su vas podržavali i da ne pričamo – njih ste žrtvovali kao koletaralnu štetu sopstvenih političkih ambicija.

Prodefilovalo je preko naše političke scene dosta ovih lažnih opozicionara, a pojedinci&pojedinke su to shvatili kao svoju „profesionalnu“ ulogu pa se igraju opozicije svakoj vlasti po potrebi – koliko gazda da, ali da ne bude ispod „cenzusa“, to jeste da ostanemo u parlamentu. Evo, na primer Nenad Čanak, ili pak Čedomir Jovanović… Ali, kada govorimo o ovim lažnim opozicionarima, ipak uzimamo u obzir njihov politički staž kao i njihovu višegodišnju izloženost ili pak kontaminiranost svekolikim gadostima ovdašnje balkansko-politikantske klike.

Ali šta reći za ove mlade ljude iz pokreta Jedan od pet miliona? Šta se to desilo delu rukovodstva pa da naprasito odustane od bojkota, čiji su oni najglasniji zagovornici bili, i da donesu odluku da će ipak izaći na izbore navodeći za to neke sasvim besmislene i trivijalne razloge? Imali to veze sa „sindromom“ Radovana III?

Naš Radovan III, kada se iskombinuje sa esencijalno-moderno-političkim likom Ričarda III, postaje okrutna politikanska mašina koja gazi sve pred sobom.

Zašto mi to trpimo i zašto ih ne pošaljemo na smetlište istorije – to je pitanje za našu unesrećenu i pocepanu građansku svest koja nije u stanju da se izvuče iz šoka uzrokovanog anhilacijskom politikom polit-ekonomskih „elita“. Štokholmski sindrom, koji drži našu građansku svest u melanholičnom i bezvoljnom stanju, blokira svaku mogućnost promene, pre svega u našim glavama, a onda i na terenu.

Zato nas akteri iz kruga dvojke i uspevaju ubediti da bolje ne zaslužujemo jer smo sami krivi zbog toga – što je tipičan primer ponašanja istraumatizovane osobe koja, umesto da okrivi svog mučitelja, optužuje samu sebe za sve nevolje koje joj se dešavaju. To je i razlog zbog kojeg još uvek tavorimo u ovoj čamotinji, to jeste prepuštamo svoje sudbine političarima koji nas redovno razočaraju, ali se mi, opet, mirimo sa činjenicom da je to tako i da ne može bolje.

Ako sve ovo navedeno nije dovoljan razlog za bojkot predstojećih izbora, onda nam stvarno nema spasa. Izlazak na izbore znači da smo opet pristali na prevaru. Znam da ni ovi politički bojkotaši kao što su Đilas ili Boško Obradović ne ulivaju neko poverenje, ali i za njih ovo može biti dobra lekcija: Sutra možemo i vas da bojkotujemo! Ovo je sada ispit za našu građansku zrelost.

(Autonomija)