Drug Tito bi vam sada rekao: Ne priznajem sud „Blica”, samo sud svoje partije – poručio nam je kratko Vladimir Đukanović, poslanik SNS, na pitanje da li će podneti ostavku u parlamentu zbog svog odlaska na nezakonite izbore u istočnoj Ukrajini. Đukanović i Branislav Blažić, takođe poslanik SNS, „posmatrali” su početkom novembra izbore koje su organizovali ruski separatisti, zbog čega je Ukrajina žestoko protestovala.
(Blic, 6.1.2014)
Svojevrsna „titomanija“, koja je zavladala u strukturama vlasti Srbije zadobija svoje groteskne, da ne kažem karikaturalne forme, što se može zaključiti iz gore navedenog urnebesno-burlesknog kvazi-citata Titovog „drskog“ odgovora na suđenju – dok je Tito bio ilegalac – kada je izjavio da on priznaje samo sud svoje Komunističke partije. Dovoditi u vezu značaj Titove „istorijske“ izjave pred sudom i režimom protiv kojeg se borio i ovaj jeftini marketing poslanika SNS-a ima smisla koliko i dovoditi u vezu recimo Titov „proces“ i odbijanje priznavanja Haškog tribunala Vojislava Šešelja. Znači, nema smisla niti bilo kakvog osnova sem praznog interesa i to iz prizemno-politikantskih i sitno-partijskih razloga. Ili je, možda, poslanik SNS-a (SNS-ovac) samo činodejstvovao po instrukcijama koje je dobio iz stranke, a tiče se orkestriranog ponavljanja onoga što je AV rekao… Da, i AV je spomenuo Tita… Ne znam da li je Aca ikada video Tita (kao Balašević u svojoj čuvenoj pesmi ili pak „mali Pinki“), ali mu očigledno odgovara da se poziva na ovu istorijsku ličnost i pridruži se čitavoj plejadi novijih vojskovođa i političara koji su „voleli Tita“ ili su barem želeli (makar i podsvesno) da budu kao on (Franjo Tuđman ili Slobodan Milošević, na primer).
Premijer Srbije Aleksandar Vučić i šef diplomatije Ivica Dačić sve češće u javnim nastupima pominju lidera nekadašnje SFRJ Josipa Broza Tita, piše Danas. Tako je Vučić nedavno napravio paralelu između ugleda države na međunarodnoj sceni sa onim iz vremena Titove Jugoslavije, a Dačić je na kongresu Socijalističke partije Srbije, kada je aklamacijom ponovo izabran za predsednika SPS, prizvao u sećanje reči doživotnog predsednika SFRJ konstatujući da „sa ovakvom opozicijom vlast nema razloga za brigu“.
(Danas, 26.12. 2014)
Šta se to iza brda valja? Šta znače ovi “titoizmi” SPS-ovaca i SNS-ovaca? Dobro, Ivica Dačić nije nikada imao problem sa tim da se uporedi sa Titom jer on u svojoj stranci, pa samim tim i u sebi samom, vidi ideološke veze sa politikom KPJ i maršalom Titom na čelu. Setite se nekadašnjih predizbornih plakata SPS-a, gde je Ivica bio prikazan kao kombinacija Tita-mladog ilegalca i James Dina, a gde se jasno emotivno aludiralo na “dobra-stara” vremena. Nekako se čini da se Ivica teže nosi sa nasleđem svog nekadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića nego sa istorijsko-političkim legatom Josipa Broza Tita… Kažu psiholozi da nakon duže vremenske distance postajemo skloni da ulepšavamo prošlost i da idealizujemo ličnosti u našem sećanju i može se reći da upravo prisustvujemo jednoj takvoj reminiscenciji i sublimaciji bivših događaja i aktera tih zbivanja. Naravno, ne rade nesvesno na sopstvenoj titoizaciji Aca i Ivica već su za to instruisani od strane svojih savetnika za politički marketing koji su procenili da bi to bilo dobro za sam imidž dotičnih, jer je takav društveno-politički trenutak. Osobito je ova titoizacija bitna za Ivicu jer njegov politički uticaj bledi i topi se pored premijerovog kolosalnog lika, a za to je poprilično kriv i sam Ivica jer je dopustio da ga Aca gurne na medijsko-političku marginu. No, zašto Aca igra na kartu “Tito i ja” kada je već toliko popularan međ’ srpskim življem? Pa verovatno je to, osim već spomenutih propagandno-političkih razloga, zbog toga što je Aci još samo Tito, kao mitološka slika i pra- lik, ostao da upotpuni mozaik mito-nesvesne papazjanije prosečno-građanke svesti u Srbiji. Ako se Aca uspešno etablira u građanskoj podsvesti kao onaj koji je naslednik Maršala, onda će i njegova vlast postati još čvršća, a armija glasača veća. Da se razumemo, ove i ovakve predstave i podsvesni arhetipovi mogu više da utiču na potencijalne glasače, kada dođe vreme za to, nego priče o investicijama i ekonomskom boljitku, jer čovek nije samo svesno-racionalno biće, a u Srbiji je stanje podsvesno ili češće nesvesno izraženo kao karakteristika kod eksponenata našeg političkog bića. A ima još jedan razlog ovog Acinog potitovljavanja, a odnosi se na potiskivanje SPS iz domena vlasti… Ovo je samo pretpostavka, ali nešto mi se čini da je sada Aca spreman da skloni “loš balast” koji mu je nosila SPS-ovština i da koristeći Ivicinu “prvobitnu akumulaciju titoizma” bezbolno odstrani svog političkog partnera iz vlasti. Mislite da se varam? Moguće, ali uskoro ćemo videti…
Bez obzira na razloge koje AV ima pozivajući se na lik i delo Josipa Broza Tita, interesantno je njegov (AV-ov) ideološko-politički razvoj propustiti kroz istorijski katalizator upravo u odnosu prema Titu. Kako je Aca od Šešeljevog đaka i jednog od “higijeničara” Titovog groba dospeo do podražavaoca samog Tita? To je pitanje za sve nas. Aca očigledno nema nikakav moralno-politički problem da sebe stavi i u ulogu Tita, kao što nema ništa protiv da ga porede i sa Zoranom Đinđićem, ali kako građani tolerišu ove njegovo ideološke vratolomije? Svi podaci govore da ga građani “tolerišu” bolje nego ikada i da im se baš sviđa takav kakav je… Koliko to govori o Aci, a koliko o nama (građanima), prosudite sami. Mislim da su ove dve pojave: Acin titoizam i građanska “nepodnopšljiva lakoća sećanja”, uzročno posledične i da naprosto ne idu jedna bez druge. Niti bi Aca mogao da izigrava Tita da mu to ne prolazi u javnosti, niti bi Srbi (kao i ostali građani Srbije – ustavna odrednica) tako šenili od sreće kada im se Aca “ukaže” kao Maršal, da su građani iole svesniji ne samo istorijskih okolnosti nego i trenutne situacije u zemlji, a i u svetu. AV “preko Tita” uvodi tiraniju i jednoumlje u naše društvo, a većina građana to oduševljeno pozdravlja. Pa ljudi moji, prošlo je malo više od decenije kako smo se rešili jednog tiranina, a Srbija je već spremna za novog totalitarnog vlastodršca. Da li je to “bekstvo od slobode? Ili samo strah od neizvesne budućnosti? Šta god da je, crno nam se piše…
Na kraju bih samo još reč-dve o samom Titu… Porediti Tita i AV-a ili Dačića isto je što porediti ondašnju Jugoslaviju (SFRJ) sa današnjom Srbijom, a što će reći da tu postoje ogromne civilizacijske razlike. Titova Jugoslavija je bila država koju današnja Srbija može samo da sanja i to u bilo kome aspektu. Ja se stvarno ne mogu dosetiti ničeg što bi predstavljao boljitak u tzv. modernoj Srbiji naspram “zastarele” Jugoslavije. Nismo napredovali, naprotiv pali smo ispod standarda Titove Jugoslavije ma kakva ona “nepravedna” bila i ma koliko “ugožavala” građanske slobode. Ovo je danas demokratija? Za ovo smo se borili? Ma ‘ajte molim vas…
(Autonomija)