Nakon što je Saša Ilić dobio NIN-ovu nagradu, za svoj roman Pas i kontrabas, podigla se kuka i motika, to jest grupa pisaca, među kojima je i ničim izazvani “pisac” Emir Kusturica, koja je poslala pismo adresirano stručnom žiriju NIN-ove godišnje nagrade, javnosti a bogami i svojim izdavačima – od kojih su tražili da njihova dela više ne šalju na konkurs za ovu prestižnu nagradu.

Zaključak tog pisma jeste da je stručni žiri “nestručan i nemoralan”, pa samim time nije ni kompetentan da bira roman godine. Ivan Milenković, član žirija, primetio je tim povodom da, s obzirom da ih potpisnici protestnog pisma smatraju nekompetentnima, bi bilo dobro da pisac Vladimir Tabašević, na primer, vrati nagradu i novce koji idu uz nju jer je Milenković i prošle godine bio član žirija kada je i dotični pisac dobio NIN-ovu nagradu. Osvrćući se na poruke uvređeih pisaca, Milenković je ocenio da je kod nas to “deo folklora” i da je uvek bilo onih koji se osećaju poniženo i uvređeno jer njihov roman nije dobio nagradu ili pak nije uvršten među najbolje po odabiru NIN-ovog žirija.

Pisci, kao i glumci, su svet sujetan jer svoje pisanje smatraju vrednim pažnje i čitanja i onda kada napišu loš roman, priču ili pesmu, pa ih često nerviraju i ocene stručnih i kompetentnih ljudi ukoliko im ovi nisu skloni ili ih pak žestoko kritikuju. Evo, na primer, Vladimir Arsenić alias Čempa, naš Zrenjaninac, čuven je po svom oštrom kritičkom peru koje često više izgleda kao skalpel, dok su njegove kritike svojevrsni časovi anatomije – pogotovo za književna dela kojima Arsenić prilazi sa negativno-kritičkim nabojem. Sećam se da je nekom, tek izašlom romanu Vuka Draškovića nahvalio opremu i izgled ili pak kožni povez, što je na kraju i izveo kao jedino vredno kod ovog romana dok ostatak, to jeste onaj najvažniji – literarno-književni deo , i ne vredi uzimati u obzir. Ali Arsenićeve kritike su itekako relaventne i u našem književnom svetu, a bogami i šire, i njegovo pero se poštuje i ceni i onda kada “loše ocene” deli.

No, ukoliko je pisac pravi umetnik i priznaje sud drugih, a naročito kompetentnih ljudi, onda će umeti i da se, barem delimično, složi sa opravdanim kritikama kako bi pospešio svoje delo i učinio ga boljim i kvalitetnijim. Čuven je primer Jovana Jovanovića Zmaja kojem je književni kritičar zamerio da previše vremena provodi po kafanama i da se to odražava na njegovu poeziju. Mudri Zmaj je odlučio da posluša kritičara jer je i sam uvideo da ono što je napisao u kafani, često pod dejstvom alkohola, nije ujednačenog kvaliteta i da je bolje da poeziju piše trezan, ma koliko mu “dobrih” ideja donosio alkohol.

“Srpska književnost je u krizi dobrih 30 godina, ako ne i više, veliki broj godina unazad pisci su izbegavali sadašnjost, krili su se iza nerelevantnih tema, sad imamo neverovatan broj mladih hrabrih pisaca spremnih da se suoče sa sadašnjošću, po svemu sudeći to je razlog zašto srpska književnost počinje da izlazi iz krize”. (Ivan Milenković, izvor N1) Ovakav stav Ivana Milenkovića, gore spomenutog člana žirija, uliva poverenje iz prostog razloga što razotkriva istinu koja se tako dugo izbegavala i to ne samo u svetu književnosti kod nas.

Suočavanje sa sadašnjošću, i to ne važi samo za književnike ili pisce, treba biti naša mantra sa kojom ćemo konačno uhvatiti i vezu sa modernim, da ne kažem normalnim, svetom. Bežanje u “herojsku” prošlost Prvog svetskog rata ili pak bitke na Kosovu znači da na taj način žmurimo pred sadašnjošću i realnošću i pokušavamo biti nešto što je prevaziđeno i odavno deplasirano – deo mita o stvaranju naroda-nacije ili pak države. To su priče za XIX vek, jer danas nema mesta raznim Nibelunzima, Arturima ili Lazarima… Naracija se promenila, diskurs je drugačiji, vremena su iščašena – kako to Hamlet reče, ali ova iščašnuća se više odnose na promene i naslućivanje nečeg novog i drugačijeg, a manje na neku vremensku iščašenost ili pak na onu mentalno-psihološku, ako bi o Hamletovom stanju svesti govorili.

Živeti u sadašnjosti ne znači samo pratiti moderne trendove, već pre svega biti u žiži događanja, stajati na mestu gde sadašnjost prolazi i pokušati je razumeti koliko god je to moguće; živeti u sadašnjosti znači i biti u svetu sa svetom, a ne bežati od njega ili pak čekati da taj svet svrati i u naš sokak. Dobro, dođe taj svet i kada ga ne želiš ili ne zoveš, napadne te iza leđa ili te dočeka negde iza ćoška (filozof Haideger je napisao o tome dosta – svet ne možete izbeći, ali vas može zateći nespremne i “napasti” vas tako da vam taj isti svet deluje zastrašujuće) i zato je bolje svet osluškivati i gledati otvorenih očiju (a i širokog srca), pokušati ga razumeti, a ne u startu ga odbaciti kao stranost, kao nešto što se ne slaže sa našim načinom života.

Sada će neko verovatno primetiti da čovek može imati i svoj svet i da mu drugi ili tuđi i ne treba. Stari Grci su imali sjajan odgovor na ovakve primedbe; oni su tvrdili da je svet jedan, a da svoje svetove imaju samo idiotes – kako su oni nazivali one koji hoće da se izdvoje, koji ne žele da učestvuju. Možeš imati svoj pogled na svet, ali ne možeš negirati njegovo postojanje ili pak ne želeti da on utiče na tebe. Uputno je čitati i Konstantinovićevu Filozofiju palanke jer je tu on prikazao od kojeg je značaja sam pojam sveta i kako se on sukobljava sa provincijalnim shvatanjima. Svet jako smeta provincijalcima i palančanima jer ih ugrožava njegova svetskost: veličina, daljina, dubina, smisao…

Palančani više vole da žive u svom svetu i ne mare mnogo za ono što se događa po “belom svetu”. Sve, tematski gledano, veze sa Srbijom su više nego važne jer mi smo dobar primer palanačke izolacije koju smo, uglavnom, sami sebi nametnuli. Živeti u sadašnjosti i u svetu predstavljao bi veliki zaokret u našem načinu gledanja stvarnosti i zato su mi reči Ivana Milenkovića, povodom stanja u književnosti kod nas, zazvučale mudro, probitačno i kao da nam otvaraju nove mogućnosti. Kakve? E, to ćemo morati da otkrijemo sami.

(Autonomija)