U listu Politika pročitao sam tekst koji već i naslovom „Nasilnički zakon“ ukazuje na loše posledice koje može proizvesti Predlog zakona o zaštiti od nasilja u porodici. Pisac ovog teksta više je zabrinut za naše etablirane društvene vrednosti nego za kvalitet samog zakona, što u suštini nije ništa loše da same ove vrednosti nisu sumnjivog kvaliteta.

Naime, ne može ovdašnja palanačko-konzervativna svest da podnese bilo kakve promene koje bi se ticale mešanja države u svetinju porodične institucije, što opet ne bi bilo loše da iza ove brige ne stoje loše namere i želja za očuvanjem autoritarnog modela vladanja. U našem društvu preovladava stav da ovakve zakone gura EU koja želi da nam upropasti naš zdravo-porodični model, a koji je pak kod nas očuvan dugovekovnom tradicijom. Nije bitno toliko zaštiti žene i decu od muža/oca nasilnika koliko je važno sačuvati našu porodičnu tradiciju gde je pater familias još uvek neprikosnovena ličnost i vrednost koja se ne sme dovesti u pitanje. A još kada čujemo „strašna“ iskustva tih tzv. zapadnih demokratije gde muškarac više ne sme da pisne, a gde žene kolo vode i pitaju se o svemu – tu se onda presavija tabak i kaže se odlučno NE tim i takvim lošim proevropskim novotarijama.

A ako nekako i uspete, koliko-toliko, ubediti jednu takvu domicilnu osobu, koja se drži „pravih vrednosti”, da je neophodno zaštiti slabije od nasilnika u porodici onda sleduje obavezan deo na temu: a kako će se onda zaštiti muškarci od nasilja žena ili pak nezahvalne dece? Šta će muž kada na njega žena izvrši „pravno maltretiranje“ i nepravedno ga optuži za nasilje koje nije ni učinio ili je pak to samo delimično uradio kako bi videle komšije ko u kući čizme, a ko suknju nosi (“Kada kokoš bude zoru najavljivala onda će i meni žena odlučivati” – čest komentar pater familiasa). Ili šta će nesrećni otac kada ga dete nepravedno optuži da ga otac maltretira, a u stvari mu ćale nije hteo da kupi nove patike ili je nezahvalni sin tražio veći džeparac? Ili ga kćerka optuži za fizičko zlostavljanje, a tata joj samo preventivno zveknuo šamar jer je zabrinut za budućnost svog deteta?

Teške dileme, ali samo u glavi već spomenutog palanačko-konzervativnog malograđanina koji se sablažnjava i šokira nad podatkom da je u Srbiji svaka treća žena bila žrtva neke vrste porodičnog nasilja, a da su najčešći nasilnici upravo muževi/očevi koji iz raznoraznih razloga maltretiraju svoje supruge ili decu, jer znaju da država neće da poduzme ništa ili pak jako malo kako bi zaštitila žrtvu nasilja. Ne kažem da određene pravne dileme mogu da postoje u vezi sa zakonom o zaštiti od nasilja u porodici i da će u praksi biti slučajeva zloupotrebe ovog zakona, ali ne može se a priori polaziti od verovatnih izuzetaka u praksi, a opet slučajeva koji će sigurno biti kap u moru u odnosu na ogromnu količinu nasilja koje u Srbiji trpe žene i deca u porodici.

Kako ja znam da će biti slučajeva nasilja? Pa osvrnite se malo oko sebe. Razmislite o tome da li ste i vi sami bili svedok ili pak i žrtva neke vrste nasilja u porodici. Ubeđen sam da je u Srbiji, a i šire na brdovitom Balkanu, retko ko prošao bez nasilnog drila u porodici, a ovo je nasilje, budimo iskreni, u velikoj većini slučajeva prouzrokovano od strane muževa/očeva, to jeste od strane najvećeg autoriteta u krugu porodice. Slika oca-autoriteta onda se prenosi i na viđenje političkog vladara koji, prema ovdašnjim aršinima, mora da bude i nasilan, jer je „batina iz raja izašla“ i jer su „i medveda batinom naučili da igra“. A kada bi razbili ovu utvrđenu autoritarnu matricu, u kojoj se ocu mora tolerisati „višak“ nasilja, jer on “zna šta je najbolje za porodicu”, onda bi nam se i pogled na političke autoritete sigurno promenio. Ako sve polazi od porodice, onda se moramo upitati zašto ovom zemljom, u velikom broju slučajeva, vladaju autoritarni tipovi. Da li mi to nesvesno projektujemo sopstvenu sliku oca kao arhi-nasilnika i na političare koje biramo? Ako niste, obavezno se konsultujte sa psihoanalitičkom literaturom Sigmunda Frojda – on je o ovom problemu raspravljao još pre stotinu godina.

Spomenuti pisac teksta „Nasilnički zakon“ piše kako „mediji nastavljaju da nas svakodnevno ciljano bombarduju dramatičnim pričama, a ‘eksperti’ objašnjavaju da navodno svaka treća žena u Srbiji trpi neku vrstu porodičnog nasilja!?”. Ovde narator verovatno želi da ukaže odakle su isprovocirane ove tendencije ka promeni zakona i uvođenje nepotrebnih, štaviše štetnih novotarija. A odmah u nastavku pisac rešava dilemu “izvora” i jasno piše: “Uveliko stiže moda iz ‘liberalnih’ zapadnih zakonodavstava po kojoj je muškarac uvek po definiciji nasilnik – u Švedskoj žena koja dobrovoljno provede noć s muškarcem ako se sledećeg dana pokaje zbog toga, može da ode u policiju i da ga prijavi za silovanje. Teret dokaza da silovanja nije bilo uvek je na njemu.” Eto ti ga sad. Znači liberalno-zapadno zakonodavstva i njihovi modni trendovi i hirovi su pravi razlog što i ove naše domaće žabe žele da se potkuju. Kao hoćemo i mi da budemo zapad i Evropa, pa izmišljamo nove zakone umesto da se držimo tradiranih normi. Pa da li vi vidite šta žene tamo po zapadu rade? To je strašno.

No, nije ovo ništa naspram sledećeg slučaja koji nam navodi narator kao istinit događaj i strašan primer kakve sve posledice može da prouzrokuje budući zakon: “Evo istinitog slučaja: otac čija se ćerka viđa sa narkomanom zabrani joj da izađe i da ode da se vidi sa njim. Ona odbije poslušnost i krene napolje. On joj nakon dokazivanja, pričanja i svađe lupi šamar i zaustavi je da ne ode. Nakon toga, ona ga prijavi policiji, koja dođe i zajedno sa centrom za socijalni rad automatski je kao oblik hitne mere odvede iz porodice u alternativni smeštaj. Čovek je očajan, a ćerka adolescent srećna što mu tera inat i što može da se viđa sa problematičnim dečkom.” Da li vam je sada jasno šta se sve može izroditi iz ovog neprirodnog zakona?

I tako… Ima toga još, ali ako želite da se bavite ovim tekstom, vi ga sami čitajte i analizirajte. Ja mogu samo da zaključim: ako ovako neki saradnik nekakvog Instituta misli i piše, i to u nekakvom kao uglednom dnevnom listu – onda teško nama, teško nama i opet teško nama.

(Autonomija)