Desetog maja 1933. godine nacisti su izvršili tzv. holokaust nad knjigama. Desetine hiljada knjiga spaljene su na lomači, a glavni akteri ovog zločina bili su nemački studenti ili, bolje rečeno, studenti – mladi nacisti. Tog dana gorele su knjige „nepodobnih“ autora, a nepodobnim ih je proglasila sama nacistička partija koja je odlučila da iz nemačke literature izbaci sve one pisce koji ne odgovaraju njihovoj viziji „autentično-nemačkih“ autora.

Nemačko poreklo je bilo ključan faktor za ostanak u kvalifikacijama onoga što su nacisti nazivali pravom nemačkom književnošću, ali bilo je tu i autora, kao što je to bio Tomas Man, koji nisu odgovarali nacističkim „cenzorima“ jer su bili kritični prema Hitleru i njegovim jurišnicima. Glajhšaltovani (i nemački filozof Haideger je koristi ovaj izraz) ili „naglo-promenjeni“ naci-studenti brzo su shvatili koje su „vrednosti“ nacističke ideologije i predali su se stihiji ludila koje je širio nemački vođa Adolf Hitler. Studenti su spalili knjige i odlučili da krenu u borbu za „veliki rajh“, verujući da će tako doprineti stvaranju hiljadugodišnjeg carstva koje im je, opet, obećao sam vođa.

Nacistička totalitarna ideologija nije trpela, generalno, intelektualce, umetnike, naučnike koji su pripadali korpusu tzv. humanističkih nauka, i oni su za naciste bili oni koji su služili „đavolu“ jevrejskog intelektualizma koji je, opet, postojao samo kako bi unosio smutnju u zdrav nemački duh ili pak oslabio moćno telo nemačke nacije. Umesto ovog „iskrivljenog i neprirodnog“ intelektualizma, nacisti su u Nemačkoj, pored političke propagande, širili jeftinu kič-mitologiju o nepobedivom germanskom nadčoveku koji mora vladati svetom i zatrti seme „bolesnog“ semitskog duha i kulture. Prosečni i netalentovani umetnici, na primer, kao što je bio i sam Hitler, dobili su priliku da se ostvare kroz članstvo u nacističkoj partiji, ali je trebalo da slede trag novonastale, tzv. autentično-nemačke pop-kulture koju su osmislili propagatori presnih laži i poluistina iz „herojske“ prošlosti Nemačke. Višegodišnjom propagandom nacisti su uspeli da ubede malograđanske mase kako su oni izabrani da povrate staru slave Nemačke i da za taj cilj se moraju pokoriti svi oni koji ne veruju u svetu misiju i izabranost Germana da vladaju svetom. Zato su i knjige gorele na lomači, jer nisu odgovarale novom poretku zasnovanom na lažima i izmišljenom autentično-narodnom kiču nacističke propagande…

Neznanje i strah osnove su svakog totalitarizma i zato je spaljivanje knjiga, na primer, „trijumf volje“ nad razumom, pobeda slepog pokoravanja nad slobodom, poraz kritičkog mišljenja pod navalom buke totalitarne propagande. „Tamo gde se spaljuju knjige, na kraju će se spaljivati ljudi“ – napisao je nemački pesnik Hajnrih Hajne još 1821. i tako ukazao kuda vodi obračun sa znanjem i knjigama, a znamo vrlo dobro kuda je Hitler, zajedno sa nacistima, odveo Nemce, samo nekoliko godina nakon berlinskog spaljivanja knjiga.

Istu ovu matricu imamo danas i u Srbiji: doduše, ne spaljuju se knjige, ali je prevlast neznanja i naci-kiča u potpunosti zavladala ovim delom Balkana. Započelo se sa ovim „glajhšaltovanjem“ još devedesetih godina prošlog veka, ali danas smo svedoci kako se ondašnja frankeštajnovska beba razvila u odraslo čudovište, doduše u odelu i sa „intelektualnim“ naočarama koje tako lepo ume da povuče uz nos… Danas AV-ovska propagandna mašinerija može bilo koga da uzdigne do zvezda, ali i da baci na zemlju i provuče kroz blato koristeći najgore izmišljotine – što se mnogo češće događa, a i pokazalo se kao vrlo efikasno sredstvo u uništavanju političkih protivnika, jer stotinu puta ponovljena laž postaje istina, kako je to zaključio praotac moderne političke propagande Jozef Gebels.

I sam AV ne zaostaje u širenju ove atmosfere svepisutnosti laži i isfabrikovanih izmišljotina ili poluistina… On je od laži izgradio princip vladanja koji se prenosi na sve aspekte društva i države, i tu naprosto ne sme da postoje izuzeci, pa ni oni koji bi potvrdili pravilo. Totalitaristička ideologija teži brisanju svakog, pa i najmanjeg otpora, tako da ona mora biti prisutna svuda: u medijima, u svim institucijama, u vašoj spavaćoj sobi, u vašoj glavi… Osnova totalitarizma je da morate verovati u njegove principe, bezuslovno i bezupitno, pa čak i kada su zasnovani na čistim i neskuvanim lažima. Zato su AV&Co 24 h prisutni na svim medijima, uz konstantno histerisanje i prozivanje neprijatelja države i poretka – i taj paranoični strah od izdaje i neprijatelja, koji rovari iznutra, još jedna je od bitnih karakteristika totalitarizma. Ako vas režim označi kao neprijatelja i izdajnika, neće vas više oprati ni sto strazburskih sudova, jer matrica, kojom se vodi propagandna mašinerija AV-ovskog režima, ubitačno-fatalno je precizna: Džaba tebi sva opravdanja jer mi najbolje znamo šta si radio „prošlog leta“ ili „lanjske zime“. A što je najgore, većina ljudi, svesno ili nesvesno, veruje u ove laži bez obzira na njihovu neutemeljenost jer, što se ono kaže, gde ima dima ima i vatre i tu pravdanje ne pomaže, štaviše samo još pridodaje sumnji da prozvani nije nevin.

Negde pri kraju svoje knjge Izvori totalitarizma, Hana Arent piše da vreme totalitarizma tek dolazi… Inače, ova njena knjiga je objavljena par godina nakon kraja Drugog svetskog rata. AV-ova družina nam ukazuje da ova prognoza H. Arent nije bezazlena ili neosnovana i da totalitaristička tehnika vladanja može zadobiti i „neprepoznatljive“, kao i nekarakteristične forme dok ne bude prepoznata kao takva, a tada je obično kasno.

(Autonomija; foto: pixabay)