Nešto je trulo u SPC. Posle neviđene blamaže oko pomena žrtvama Racije, gde je crkva «zabranila» čelnicima svetovno-gradske vlasti da uđu «iza ograde», u krug privilegovanih, pitam se: kako je to moguće? Kako to crkveni velikodostojnici mogu da zabrane nekome da prisustvuje pomenu jer im to politički ne odgovara? Ne želim ulaziti u odnose crkvenih i gradskih vlasti, ali ne mogu da shvatim/svarim kako popovi smeju ograditi javni prostor, postaviti obezbeđenje i naložiti da se «izvesni» građani ne puštaju u krug privilegovanih. Hoćemo li uskoro videti i crkvenu policiju ili vojsku? Ili ih već imamo?

Predstavnici SPC očigledno misle da imaju ekskluzivno pravo na Spomenik žrtvama racije i da samo oni odlučuju ko može, a ko ne prisustvuvati pomenu žrtvama. Verujem da je svakom iskrenom pravoslavnom verniku bilo muka od sopstvene crkve jer ponašanje crkvenih velikodostojnika je bilo sramno, bešćutno i ponižavajuće, i to ne toliko zbog nepoželjnih građana već zbog samih žrtava racije. Koristiti ovakav jedan događaj za dokazivanje političke moći i snage crkve jeste u najmanju ruku skandalozno. To se kosi sa svim religijskim kanonima, pravilima, moralom, pijetetom i svime onim što crkva ne bi smela nikada da zaboravi ili stavi ad acta radi političkih interesa.

No, svakako nisam iznenađan jer nije prvi put da pravoslavna crkva stoji iza sramotnog ponašanja svojih predstavnika, ali se pitam: dokle i do kada će se trpeti ovakvo ponašanje crkve. Pa zamislite da je neka druga verska zajednica odlučila da «zabrani» dolazak gradskim vlastima, pa to bi bio verovatno i kraj egzistencije te zajednice u Srbiji. Ili zamislite da za neki događaj, u gradu Novom Sadu, gradske vlasti zabrane ili pak proglase za nepoželjne predstavnike pravoslavne crkve. Pa žalili bi se do Moskve, a verovatno i Bogu direktno. Da SPC nije osetljiva na pitanje «grizodušja», bar kada su njeni velikodostojnici u pitanju, uverili smo se već mnogo puta. Setite sa samo raznih pahomija, kačavendi, gavrila i sličnih likova… Da li je iko od tih crkvenjaka osuđen? Eventulno bi prozvani grešnik bio «surovo» kažnjen od strane SPC-a tako što bi ga prebacili iz jednog manastira u drugi. I crkva sita i crkvenjaci na broju.

No, problem mešanja «svetog» u svetovno u Srbiji ima svoju pozamašnu i duboku genealogiju. Crkva je u Srbiji oduvek imala i svoju političku ulogu osim za vreme komunizma kada je SPC oduzeta politička moć. Ne mogu naravno opravdavati progone vernika ili sveštenika koji su se događali za vreme «mračne vlasti komunizma», ali tada je, po prvi put u istoriji Srbije, jasno postavljena granica između crkve i države. To je bilo doba kada se ideal Prosvetiteljstva konačno ostvario i na ovim prostorima. Bilo je surovo, bilo je progona i nevinih žrtava, velikih nepravdi i nerazumevanja, ali su konačno podeljeni «atari», i SPC je mogao da se bavi samo verom, ali ne i politikom.

Devedesetih godina prošlog veka dolazi do radikalnog zaokreta i SPC ponovo postaje politički faktor koji je koketirao ili pak neposredno surađivao i sa vlašću i sa opozicijom. Ali pravi upliv crkve u državna pitanja se desio posle Petog oktobra. Svetovne vlasti uvažavaju mišljenje i stavove SPC (tek retko mišljenje nekih drugih verskih zajednica), a često i popuštaju pred zahtevima crkvenih velikodostojnika. Naravno da ovakvo ponašanje vlasti ili političara uopšte nije prouzrokovano duboko-religioznim osećanjima istih već interesima i borbom za uticaj na javno mnenje. Znali su političari da, ako pridobiju popove, da će samim tim pridobiti i dobar deo vernika za svoje političke ciljeve. Ako SPC da «mig» vernicima za koga da glasaju ili pak kojoj političkoj opciji da se priklone, onda će ti isti vernici verovatno i da poslušaju svoje verske vođe. To je glavni razlog zbog kojeg političari rado koketiraju sa popovima i gledaju im kroz prste kada ovi učine neke nepodopštine.

Međutim, političari nisu stali samo na koketiranju sa crkvom već su dozvolili njenim velikodostojnicima da se direktno mešaju u državne interese, da kritikuju ili pak anatemišu pojedine političare (a opet u interesu neke političke opcije). Nažalost, SPC je, u svom politčkom delovanju, po pravilu podržavala retrogradne političke snage koje su svoju ideologiju zasnivale na nacionalizmu, velikosrpstvu, mitovima i ostalim budalaštinama koja su, opet, podvaljivali građanima Srbije. Verujem da u SPC ima dobrih i poštenih ljudi – možda je takva i većina – i da su oni sami zgađeni politiziranjem crkve, ali očigledno je da su crkveni politikanti glasnija i snažnija struja u samoj SPC. Na državi je da konačno preseče te odnose između političara i popova i povuče jasnu granicu između «nebeskog» i «ovozemaljskog» carstva. Crkva to očigledno ne želi da uradi, štaviše njeni apetiti rastu i ona to uopšte ne krije. Crkveni velikodostojnici se, kao i njihovi uzori u politici, vozaju u skupim «mercedesima» i «audijima» dok vernicima, istovremeno, propovedaju o «carstvu božijem». Ako želite skupa auta i političku promociju onda, molim lepo, skinite mantije i krenite da se bavite politikom ili pak biznisom. Ne mogu vera i biznis zajedno. Ne mogu politika i vera zajedno. To ne treba bilo ko da vam govori ili objašnjava, jer sve to možete pročitati u Bibliji, na primer, osobito u Novom zavetu.

Nedavno, u Bugarskoj je otkriveno, nakon otvaranja arhiva tajnih službi, da od sadašnjih 15 mitropolita čak njih 11 su bili saradnici Državne bezbednosti koji su imali zadatak da prate osobe osumnjičene za «antikomunističko ponašanje». Ubeđen sam, ako jednog dana i u Srbiji se obelodane arhivi tajnih službi, da će biti otkrivena imena i mnogih naših crkvenih velikodostojnika koji su radili, iz raznoraznih razloga, za tajne službe. Verujem da će biti «mrtva trka» između broja političara i popova koji su radili za «državu». Možda će to biti način da se pokaže pravo lice koegzistencije crkve i politike i da ćemo konačno shvatiti ko su bili zapravo nosioci ove simbioze. Naravno da nemam iluzija da će se to desiti uskoro jer je očigledno da današnjim vladajućim strukturama, kako u crkvi tako i državi, nikako ne odgovara da se te arhive i obelodane u javnosti. Plaše se mnogi onoga što su činili nekada, a bogami i danas…

Pre izvesnog vremena počnem ja u školi da predajem đacima Prosvetiteljstvo, pa ih, za početak, priupitam da li su oni čuli za nekog od prosvetitelja. – Sveti Sava – kao iz topa su mi odgovorili đaci. – Dobro, sveti Sava, ali on je ipak živeo vekovima pre Prosvetiteljstva. Da li znate nekog našeg savremenijeg prosvetitelja? – pitao sam ja. – Dositej Obradović, samo on je bio peder – odgovorio mi je, ponosan na svoje znanje, jedan đak.

(Autonomija)