Šokantna fotografija tima američkih marinaca u Avganistanu, koji poziraju ispred zastave sa zloglasnim nacističkim oznakama SS, izazvala je šok i ogorčenje preživelih logoraša Aušvica, kao i bivših marinaca veterana, koji su tražili da se oko tog slučaja sprovede temeljna istraga. (Blic, 11.02.2012. – Američki marinci pod SS zastavom)

Radikali su 1. februara u najvišoj državnoj instituciji, bez znanja nadležnih, ugostili čelnika pokreta „Ruski Obraz” Iliju Gorjačeva sa verenicom i vođu italijanske neofašističke stranke „Forca nuova” Roberta Fjorea. Sa njima je bio i novosadski neonacista i pripadnik organizacije „Nacionalni stroj” Miodrag Milikić. (Blic,10.02.2012. – Radikal doveo naciste u Skupštinu)

Svaki “časni” radikal se sigurno naježi od bilo kakve veze sa USA, a o US army i da ne pričamo… A identifikacija američke vojske sa nacističkim jurišnicima tipa SS se kod radikalnih struktura podrazumeva, kao što su svi oni koji ne misle “radikalno” – ustaše „po difoltu“, pa „makar bili i Srbi“. Ali družiti se fašistima iz Italije i Rusije ili pak sa ovim sa naših prostora, za radikale ne predstavlja nikakav problem, naprotiv. Štaviše, „radikalni elementi“ su odlučili da rusko-italijansko-srpku fašističku alijansu dovedu u Skupštinu i pruže podršku rađanja nove “zore”, to jeste sveta koji će biti uređen po čuvenom sloganu: Ein Volk, ein Führer, ein Reich!

Logika radikalne politike, zasnovane na ekstremnom nacionalizmu i autoritarnoj vladavini, dovela је predstavnike nacističkih organizacija u Skupštinu i stvarno ne vidim razloga zbog čega su se sada raskukale tzv. partije socijal-demokratskog usmerenja. Pa ljudi moji, nacisti su tu već dvadesetak godina i svoju politiku mržnje i vladanja čvrstom rukom nisu ama baš nimalo promenili. Vođa im je, doduše, u “haškom kazamatu” ali oni ga zbog toga još više vole… Toliko vole svog Führera da su odlučili i da ovu predizbornu kampanju posvete njemu, velikom i neprikosnovenom Vođi. Znaju radikali da vreme radi za njih, a nekako i situacija u svetu “miriše” na fašizam, jer razne ekstremno desne političke snage jačaju i zadobijaju poverenje građana koji su razočarani u demokratske sisteme svojih zemalja. Na isti način su italijanski fašisti i nemački nacisti došli na vlast dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Svi znamo šta je sledilo posle…

No, da se vratim ovim američkim SS-ovcima. Doista, zašto su se američki vojnici fotografisali sa zastavom na kojoj su ispisani poznati inicijali zloglasnih Šucštafel jurišnika? Navodno SS “munje” u američkom prevodu su “skaut snajper” tim ili snajperisti izviđači, pa su im se oni naci-inicijali baš lepo “našli” da označe svoju jedinicu. Vojno rukovodstvo USA je ispitalo slučaj i ustanovilo da ova fotografija nema za nameru da širi nacizam, niti su vojnici na fotografiji sledbenici nacizma. Naprosto, slikali se “veseli” vojnici sa “cool” SS oznakom, a možda nisu ni znali šta to znači. Ali, nisu oni ni prvi, a verovatno ni poslednji Ameri koji vole nacističku simboliku. Na primer W.A.S.P. – “čuveni” beli suprematisti i rasisti, naprosto obožavaju naci-oznake i rado se kite sa istim; pa onda slavna moto-banda „Anđeli Pakla“ takođe vole nacističku simboliku; američki hevi metal bend „Kiss“ je takođe voleo da ova dva poslednja slova preinače u “naci-munje”, to je tako cool…

Fašizam je fašizam, bilo da se radi o skupštinskim “ispadima” naci nastrojenih radikala zajedno sa svojim rusko-italijanskim kolegama plus domaći Nacionalni stroj, ili pak “naivnim” američkim vojnicima; slavimo fašizam kada SS oznaku okačimo bilo gde i bilo kojim povodom; fašizam je ćutati dvadeset godina u skupštinskim klupama, a onda najedanput tražiti ukidanje radikalnih elemenata: šta se čekalo do sada? Fašizma ima svuda oko nas: u komšiluku, na poslu, među prijateljima, roditeljima, pa i u ogledalu. Fašizam je naša banalna svakodnevnica koju prihvatamo takvu kakva jeste. A kakva je to svakodnevnica? E, to je već dobro pitanje za iz-stupanje iz kolotečine…

Pa razmislite samo o najsvežijim katastrofama koje smo doživeli ovih dana, a toliko ih doživljavamo da se više i ne uznemiravamo, samo gledamo gde da se sklonimo kako bi što lakše prebrodili krizu. MMF nam je konačno rekao: “dosta” – i više nam neće dati para dok se ne urazumimo, to jeste dok ovi naši alavci od političara ne shvate da njihova zadnjica nije ono što je najbitnije građanima Srbije. Ovu šamarčinu od strane MMF-a nije uspela ni da ublaži izjava još-uvek-aktuelnog premijera Mirka Cvetkovića koji nam je “rastumačio” da će para biti, ali tek kada se formira nova vlada. Pa dobro jesmo li mi idioti pa ne umemo da povežemo najjednostavnije stvari?

MMF je tražio reviziju budžeta, što sadašnja vlada nije u stanju da učini jer nema za to potrebnu većinu u parlamentu. MMF je onda zaključio da će sačekati neku sledeću vladu koja će biti u stanju da uradi reviziju budžeta bez “viškova” koje je sadašnja vlada uvrstila u isti. Projekcija ekonomskog rasta je smanjena samo na pola procenta, tako da nema garancija za projektovane viškove koji su, verovatno, trebali biti potrošeni na izborne aktivnosti i pravljenje kula od vazduha i snova. E sad, koliko će to da košta građane – to ćemo morati sami da izračunamo ili pak “u hodu” osetimo na sopstvenoj koži.

Vlada Srbije sada mora naći sredstva u sopstvenim resursima koji su prazni, jer se već godinama pune kreditima ili pak MMF finansijskim aranžmanima. A šta sad kada para nema? I to još pred izbore? Sreća ima snega, pa naša vlast se “vadi” na herojsku borbu sa katastrofalnom zimom, o čemu nam svedoči skorašnja izjava predsednika Borisa Tadića da smo, u borbi sa snegom i ledom, bolje organizovani od nekih zemalja u regionu… Takođe je na tapetu borba za električnu energiju, jer nam prete restrikcije radi prevelike potrošnje, ali predsednik Tadić je odlučio da građani ne smeju da ispaštaju i da se mora prekinuti izvoz struje. Vanredna situacija je, za sada, saveznik vlasti, ali šta će biti kada stanje postane “redovno”, to ćemo tek da vidimo. Da li se prave planovi za “stezanje kaiša”, nova otpuštanja radnika, smanjenje plata i sl.? Bojim se da je to budućnost Srbije u narednom periodu. Kada se probudimo iz snova koje nam proizvode propagandne mašine ostaće nam samo jeziva realnost… Ne, to nije Matrix, to su posledice svakodnevnog i banalnog fašizma u kome živimo.

(Autonomija)