Ono što se nama desilo, od ranih devedesetih prošlog veka pa do danas, moglo bi se uporediti sa černobilskom tragedijom…
Ako ste gledali seriju Černobil ili pak imate dovoljno godina da se sećate šta se onda desilo, lako ćete uvideti analogije sa tom atomskom katastrofom čije se posledice osećaju i danas, a trajaće još dugo.
Ono jeste da se naš „Černobil“ desilo nekoliko godina kasnije, ali nije bio ništa manje razoran sa obzirom na neposredne posledice, a bogami ništa manje fatalan ni za našu budućnost.
Da nešto nije u redu sa našom „centralom“ moglo se osetiti još ranije, ali svi su mislili, kao i u Černobilu, da sigurno neće doći do velike katastrofe i da je sistem siguran. A onda se desila eksplozija posle koje se više nije moglo nazad, doduše ondašnja Jugoslavija se raspala usled nekoliko „manjih“ eksplozija, ali da ne idemo sada u detalje, to su i onako bile „samo“ krvave manifestacije onoga što se pripremalo.
Svi znamo kakve su bile posledice neposrednog ratnog dejstva, kao udar atomske bombe ili reaktora, ali uticaj radijacije ostao je i do danas skoro jednako ubitačan. Trebaće mnogo vremena i truda kako bi se sanirale posledice balkanskog Černobila, ako u međuvremenu ne stvorimo uslove za rađanje nove katastrofe, a sa obzirom na današnji ukupni razvoj situacije ne možemo sporiti da preduslovi za novu nesreću ne postoje.
Ništa mi, očigledno, nismo naučili od one apokalipse koju smo doživeli devedesetih godina prošlog veka, naprotiv, kao da srljamo u susret novoj tragediji i želimo da nam se ona što pre desi kako bi prevazišli ovo mučno čekanje.
Neki od ondašnjih majstora cepanja društveno-atomskog jezgra ex Jugoslavije, kao i velikih mešetara rata i smrti, politički su aktivni i danas, štaviše oni donose važne odluke i nalaze se na visokim državnim položajima. Ti isti „majstori“ danas tvrde kako je život u tek kontaminiranoj zemlji bio sasvim ok, pa zato pokušavaju da nas vrate u to vreme neposredne izloženosti radijaciji – kao da nismo dovoljno zatrovani i sluđeni.
Umesto da pokušavaju da saniraju teren i smanje radioaktivnost koja i danas ubija ali tiše i podmuklije, oni tvrde kako radioaktivnosti nema ili pak da nam ništa ne može jer „mi smo jači od sudbine“.
Bez obzira što ceo svet zna šta se desilo tih devedesetih godina prošlog veka u našoj zemlji, mi i dalje odbijamo da prihvatimo istinu i tvrdimo da su za katastrofu odgovorni drugi, dok smo mi učinili sve što je u našoj moći da sprečimo nadolazeću nesreću. Nije nam ni to dovoljno, pa smo one koji su bili direkrno odgovorni za naš Černobil ponovo vratili na vlast jer nam je lakše da slušamo laži i živimo u iluziji nego da pokušamo da nešto promenimo i, za početak, saniramo posledice eksplozije. Neverovatno ali istinito, nije nam dosta što smo upropastili sopstvene živote nego sada srljamo u novu nesreću u kojoj bi stradale neke nove generacije – naša deca! Pa kakvi smo mi to ljudi?!
Očigledno nam je radijacija pomutila um, a žvot u kontaminiranoj zoni sasvim deformisao moralno-društvene vrednosti, pa više ne razlikujemo dobro od zla – dobronamerne teramo od sebe i proglašavamo ih provokatorima i izdajnicima, a one što nas lažu, radi svojih interesa, smatramo prijateljima i saveznicima.
Propustili smo priliku za dekontaminaciju, a kako sada stvari stoje čini se da je nismo ni želeli, i potrčali kao ovce za onima koji su nam govorili ono što smo želeli da čujemo: Mi smo u pravu jer su svi drugi u krivu! Pa i oni koji misle da moramo nešto promeniti pokrenuti se sa mrtve tačke, ne ulivaju baš neko poverenje.
Čini se da su ti „stručnjaci“ za dekontaminaciju, koji sebe vide kao opoziciju današnjem režimu, i sami radioaktivni ili su pak potpali pod uticaj vlasti pa nas samo dodatno sluđuju svojim vizijama i planovima za budućnost. Umesto da nam jasno predstave svoj plan za dekontaminaciju, opozicija se bavi svojim problemima i mukama, a bogami jedan deo te opozicije i otvoreno šuruje sa režimom, pa još dodatno doprinose opštem haosu i beznađu. Ne znam, nakon svega samo mogu da zaključim da mi volimo naš Černobil, kakav takav je, i da ćemo pre svoju snagu iskoristiti u održavanju status quo-a nego što ćemo sebi priznati istinu i pokušati nešto da promenimo.
Na kraju serije Černobil piše da je tadašnji (poslednji) predsednik SSSR-a Mihail Gorbačov priznao da je černobilska katastrofa sigurno pogurala raspad ove ogromne države. Kao da je eksplozija reaktora pokrenula proces razotkrivanja laži i obmana u kojem je živelo tadašnje sovjetsko društvo, a za to su, opet, bili glavni krivci ljudi iz vlasti, sa svojom moćnom birokratijom, koji su bili spremni i na masovno žrtvovanje sopstvenih građana samo da bi se sakrila istina i razmere katastrofe.
Mi, nažalost, nismo još uvek uspeli da sklonimo sa vlasti, i iz naših života, one koji su odgovorni za balkanski Černobil, štaviše gledali smo kako ponovo postaju moćni i kako nam spremaju novu katastrofu jer oni drugačije naprosto ne umeju.
Da li mi umemo i možemo bolje – ostaje naše generacijsko pitanje. Jer dekontaminacija mora početi „od glave“, da ne kažem svesti svakog od nas ponaosob, a posle je sve deo spontane akcije. Za početak skloniti ove satrape sa vlasti, dekontaminirati zemlju i stvoriti, kakve-takve, uslove da nam se ovo zlo više nikada ne vrati.
(Autonomija)