Ana Brnabić je premijerka Srbije… Ova vest, bez obzira na brojne nagoveštaje da će se upravo to i desiti, izazvala pometnju u tradicionalno-konzervativnoj društvenoj sredini Srbije. Pored toga što je u pitanju prva žena na čelu vlade na ovim prostorima, Ana Brnabić je i homoseksualne orijentacije, i deklarisani gej. Otkada se pojavila u politici, upravo zahvaljujući Aleksandru Vučiću, uz njen angažman u vladi Srbije obavezno se kači i njena homoseksualnost.

Njena homoseksualnost pokazala i neke pukotine u čvrstoj i homogenoj osnovi vladajuće koalicije, jer je karikaturalni predsednik Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma izjavio da on, sa svojih pet poslanika, sigurno neće glasati za gej premijerku. Čuli su se i neki, doduše prigušeni, disonantni tonovi i unutar same SNS i nezadovoljni glasovi. SPS je nakon početnog “razočarenja”, jer su oni videli svog predsednika Ivicu Dačića u premijerskoj fotelji, zatražio više ministarskih mesta u novoj vladi Srbije, što će po svemu sudeći i dobiti u međupartijskoj trgovini. Sa Zapada nam stižu ohrabrujuće poruke kako je napravljen hrabar korak u izboru žene i osobe homoseksualne orijentacije na mestu premijera, a tako nešto piše i zapadna štampa, pošto je ova vest za tili čas obišla svet. I upravo se može pretpostaviti da je to razlog Vučićeve odluke, marketinški potez zamagljivanja stvarnosti jednog ogoljenog autokrate i neprijatelja demokratije, uz naravno pretpostavljenu servilnost nove premijerke. Rusi nas obaveštavaju da oni ovaj izbor vide kao udaljavanje od ruske matice i kao približavanje EU, i ta ruska reakcija, koju treba ipak uzeti sa rezervom, može biti dobra vest.

Postoji međutim jedna nedvosmisleno dobra strana ovog postavljenja bez obzira na politički kontekst u kojem se dešava. I to zato što je odnos društva prema nečijem seksualnom opredeljenju vrlo važan i za razumevanje samog društva i njegovog stepena razvoja. Opuštanje stega u razumevanju seksualnosti jeste jedna od bitnih odlika savremenog društva, ako se osvrnemo na tek minuli dvadeseti vek, a vidimo da su i u novom veku pitanja seksualne orijentacije i seksualnosti u celini pomeraju u pravcu radikalnog opuštanja od predrasuda i osvajanja sloboda koje se potom izlaze iz sfere seksualnosti. Za sve su „krivi“ Zigmund Frojd i njegovi nastavljači i epigoni koji su Frojdovu seksulanu teoriju razrađivali, oslobađali i primenjivali u društvu u vidu seksualnih revolucija koje su bile naročito izražene na „trulom“ Zapadu. Frojd je jasno uvideo i pokazao koliko je odnos prema seksualnosti ne samo jedan od momenata u razvoju društva već da određuje i njegovu samu osnovu. Seksualni tabui su među prvim pravilima i normama koje je sebi neki društvena zajednica postavljala na početku svog postojanja, a ona su se kasnije razvijala i evoluirala u zakone ili pak ukupan odnos jednog društva prema seksualnosti.

Manje poznata, ali ništa manje značajna, jeste teorija o višeslojnoj seksualnosti koju je razradio austrijski mislilac Oto Vajninger u svom delu Pol i karakter. Vajninger piše o tome da primarne polne karakteristike nisu jedini pokazatelj naše seksualne orijentacije jer postoje i sekundarni, tercijarni, kvartijalni pokazatelji koji našu seksualnost čine mnogo kompleksnijom od one koja nam se klasično predstavlja u podeli na dva pola: žena i muškarac. Uticaj ovih drugih karakteristika može odrediti našu seksualnost u suprotnom pravcu od one koja je primarno vidljiva, te bi to moglo biti jedno od osnovnih objašnjenja homoseksualnosti na primer. Dakle, homoseksualnost jeste, pre svega, predodređena našim polnim karakteristikama (koje nisu samo binarne već su slojevite i prepliću se), a manje je svakako određena „lošim“ uticajima društvene sredine, a svakako nije bolest ili neko pervertirano stanje seksualnosti. Razumevanje kompleksnog stanja naše seksualnosti je i ključ za razumevanje društvenog odnosa prema njoj i, kako nas i istorija uči, to je evolucijski proces naše socijalizacije, sa svim svojim usponima i padovima. Osloboditi ženu u sebi ili pak naći svoju mušku stranu – to nisu mitovi „bolesnog i dekadentnog“ Zapada već su činioci našeg postojanja i bez njiih ne bi ni naše društvo bilo ovakvo kakvo sada jeste, pa bilo da ono ukida polne razlike ili ih pak potencira.

Ne kažem da je uloga premijerke presudna i da će dovesti do revolucionarnih promena – siguran sam čak i da neće, ali stvari se ipak menjaju i naš nivo društvene svesti ima šansu da se pomeri za jedan stepen više i pokuša da razume šta je to savremeno društvo. Naravno da je ovo pomeranje diskutabilno kada uključimo političke faktore i sa razlogom pretpostavimo da je ovo samo jedna sekvenca u našoj grand-šou političkoj stvarnosti. Ali sa stanovišta seksualnosti možemo reći da je Srbija sada prošla šok terapiju od koje će se, može biti, bar malo urazumiti i postati bar malo bolje, tolerantnije, senzibilnije, autonomnije i slobodnije društvo. Siguran sam da to Vučiću nije bio cilj, ali nekada se ne mogu predvideti sve posledice pojedinih odluka.

(Autonomija, foto: Beta/Emil Vas)