Ivana Podraščić (14), devojčica iz Batajnice koja je otišla od kuće pre tri nedelje, živa je, ali odbija da se vrati u svoj dom, saznaje “Alo!”. Ivana je konstantno pod uticajem opijata – marihuane i hašiša, i najverovatnije se krije kod novog dečka. Prema nezvaničnim saznanjima, policajci su saslušali više od 10 drugara u potrazi za njom i ostali su zatečeni kada su njih šestorica priznali da su s njom imali odnose.
(Ivana u paklu poroka, A.O, Alo.rs, 24. 8. 2014)

Pre neki dan, čekam ispred trafike da uzmem duvan, a neki penzioner ispred mene u redu ne može da se odluči koje novine da kupi. Na kraju je uzeo Alo i krenuo da plati… Ne znam šta mi bi, ali sam mu rekao da ne kupuje Alo već da uzme neke “ozbiljnije” novine. Penzioner me začuđeno pogledao i ja sam već zažalio zbog mog dugog jezika očekujući sad raspravu ili besni sololokvij, kada, gle čuda, on je vratio Alo i kupio Blic. Potom mi je klimnuo glavom, u znak pozdrava, i otišao. Čuda se događaju, zar ne? Dobro sad, već čujem ironične komentare: Al’ se usrećio sa Blicom, ista je to firma! Ili: A šta si ti neki pravednik-propovednik ispred trafike? Naravno da nisam… Ovo sam prvi put u životu uradio, ali sam se osećao dobro jer nisam stradao od “pravedničkog” gneva penzionera (neki fin čovek), a možda više i neće hteti da kupi Alo i slično smeće; možda i svojim drugarima-penzionerima prenese da ne kupuju tu jeftinu tračersko-bulevarsku štampu. Znam da je to, verovatno, iluzija, ali ljudski je nadati se i biti realan, što će reći tražiti nemoguće…

A sad da malo proanaliziramo tekst izvesnog/izvesne A.O. iz koga sam gore naveo jedan kraći deo, onako najsočniji. Kakav moralni paramecijum ili ameba neko treba biti, kao A.O, pa da napiše ovakve bljuvotine koje su objavljene u tzv. novinama Alo? I kako neko ovako nešto uopšte može i da objavi? Za mog životnog vakta video sam i čuo svakojakih novinarskih gluposti i psina, ali ovo je van konkurencije, da ne kažem pameti, a o ukusu je i besprimerno raspravljati. Dakle, A.O. u ovom svom “tekstu” kao da žali što je Ivana Podraščić “samo” nestala i što se pojavila nakon tri nedelje živa i zdrava – doduše ne baš zdrava pošto je “konstantno pod uticajem opijata”. Mala Ivana očigledno nije svesna da svojim bekstvom nije napravila nikakvu posebnu atrakciju, pa ni to što je pod uticajem opijata nije baš fasciniralo tekstopisca A.O-a; možda je malo atraktivnije to što je ova četrnaestogodišnjakinja imala odnose sa šestoricom drugara; ne, ne i ne… Ništa od ovoga ne može zadovoljiti autora jer on naprosto vapi za policijskom potragom, očajnim roditeljima, improvizovanim grobom na smetlištu gde bi pronašli malu Ivanu, silovanu i raskomadanu. Naprosto standardi bulevarskih vesti su postali tako visoki, u slučajevima sa Tijanom i Lukom, da manje od ubistva naprosto više i nije neka vest. A.O-u, kao i vernim čitaocima lista Alo, treba sveža krv, novi monstrum, novi leš nad kojim će se iživljavati danima jer to javnost želi: ubistva, silovanja, drogirane maloletkinje koje se podaju svojim drugarima, spektakularne suze očajnih roditelja i sl. Ako ste konzument ovakvih sadržaja i uzimate ih zdravo za gotovo, onda se samo zapitajte kako bi bilo vama da vas ovaj svojevrsni reality show uzme na tapet ili da vam neki A.O. tekstualno obradi nestanak&pronalazak vašeg maloletnog deteta, sa sve sočnim detaljima. Kako bi vam bilo da vam dete razvlače, kao komad mesa bačen pred zveri, po naslovnim stranama novina ili da ga gledate na tv-u kao “udarnu” vest? Kako bi vam bilo da vam tzv. novinari bulevarskog smeća drže moralne lekcije o tome kakav ste roditelj? Da vas ucenjuju da im date potrebne informacije ili će u javnost izneti takve “vesti” da ćete ostati ocrnjeni celog života? Kako bi vam bilo? Da li biste uživali u svojih “pet minuta slave?

Neko mi je skoro spočitao da ja samo tako bezveze pišem, kritikujem i kukam, a ne nudim nikakva rešenja. Zato sam odlučio da ponudim rešenje roditeljima male Ivane ili šta bih ja učinio da sam na njihovom mestu… Prvo bih pronašao tog žuto-bulevarskog pisarčića i njegovog urednika i vrlo jasno bi im stavio do znanja šta mislim o njima; organizovao bih potom proteste ispred redakcije ovog opskurnog dnevnog lista; tužio bih i tražio takvu odštetu da se bar sledećeg puta zamisle kada bi da pišu takve bljuvotine – za početak… Kako da ne – reći će neko – ti kao da ne živiš u Srbiji?! Misliš da bi nešto od ovoga imalo efekta? Ako ne bi imalo efekta, onda stvarno više ne bih ni želeo da živim u Srbiji… A i ne bi bilo prvi put.

U centru Zrenjanina, na Trgu Dr Zorana Đinđića jutros u prepodnevnim satima obrušio se deo zgrade pod zaštitom države. Povređenih nije bilo, a na lice mesta izašle su Komunalna policija, Vatrogasna jedinica i građevinska inspekcija. Kako saznajemo, obrušio se deo tavanice u prostorijama u kom su se nalazile advokatska kancelarija i knjigovodstvena agencija, i srećna okolnost u ovom slučaju je što se desio na neradni dan kada unutra nije bilo ni zaposlenih ni stranaka. Zgrada je jutros propisno ograđena i zaštićena kako ne bi predstavljala opasnost za prolaznike, a još uvek nije poznato koji su dalji koraci budući da je zgrada u mešovitom vlasništvu Grada Zrenjanina i privatnih lica. Objekat je poznat i kao nekadašnja Velikobečkerečka štedionica koju je trgovačka porodica Frajnd podigla sedamdesetih godina 19. veka. U ovoj zgradi se danas nalazi i Zavod za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin.
(I love Zrenjanin, 24.08.2014.)

Još jedna zgrada u centru Zrenjanina se srušila sama od sebe, to jest od starosti i nemara gradskih vlasti… Sada će preko nje, kao i kod prethodne samourušene, prebaciti neku šljašteću reklamu u koloru (Fiat, Etihad i sl). Reklama preko ruševina… To je danas naš grad… A ako se pitate kakve to veze ima sa slučajem Ivane Podraščić i novinarem lista Alo, onda vam moram reći da ste spremni za novu epizodu reality showa zvanog Srbija.

(Autonomija)