Skip to main content

ZLATKO JELISAVAC: Rat

Zlatko Jelisavac 21. феб 2022.
3 min čitanja

Da se svet uželeo rata, evidentno je u ovim poslednjim zbivanjima oko Ukrajine… Zašto ljudi veruju „bogovima“ rata – ostaće nerazjašnjena misterija koja će nas, po svemu sudeći, pratiti do kraja našeg postojanja (dok ne dođe neki „konačan“ rat i potpuni armagedon za ceo svet).

Skoro je Aleksej Kišjuhas (Nula ratova, Danas, 6.02.2022.) pisao o tome kako je mir ili pak potreba za održavanjem mira bez ratnih tenzija relativno novija pojava u svetskoj istoriji, a da su ratovanja i apologije sukoba mnogo zastupljenije od usamljenih glasova koji pozivaju na mir. Heroizacija rata, njegovo predstavljanje kao istorijske nužnosti bez koje se ne može ništa promeniti – toliko je česta, i do dana današnjeg, da se može slobodno pitati: Da li je rat neophodno sredstvo u nedostatku razuma i diplomatije ili su ljudi naprosto takvi, vole rat pa to ti je? Lepo je primetio Kišjuhas u svom tekstu da se tek tamo posle Prvog svetskog rata počelo globalnije razmišljati o nesreći ratovanja, kao i potrebi da se ratna tragedija predupredi po svaku cenu jer, kako su užasi tzv. Velikog rata pokazali, sve je bolje od otvorenog sukoba među ljudima.

Bez obzira na sve istorijske pokušaje, od Stare Grčke pa do XX veka, mir naprosto nije posmatran kao „ozbiljna“ kategorija jer „pravi“ muškarci trebaju uvek biti spremni na ratovanje, pa i bez nekog posebnog razloga, naprosto rat pročišćava i donosi istorijski boljitak. Takva razmišljanja su možda i imala smisla dok čovečanstvo nije upoznalo masovno ubijanje i uništenja u Velikom ratu, što je i dovelo do potrebe da se stvore i neke institucije (Liga naroda – kasnije UN) koje će biti garant mira. No, bez obzira na sva upozorenja i grozno iskustvo Prvog rata, ne osvrćući se na vapaje i iskustva tzv. Izgubljene generacije „između dva rata“, došlo je do još većeg i krvavijeg sukoba u Drugom svetskom ratu koji je predstavljao pravi krah ljudskosti. Ukoliko je Prvi rat još i bio koliko-toliko „human“, Drugi je razbio sve mitove o ljudskoj dobroti i želji da se pomogne žrtvama rata… Nakon Aušvica i svih strahota koje su učinili nacisti&fašisti sa svojim satelitima moglo se samo zaljučiti da je sa humanizmom, kao idejom koja je nosila i održavala čovečanstvo, gotovo i da stupa na istorijsku scenu neko novo biće koje nije ni Ničeov Nadčovek, a ni Svečovek Dostojevskog, već bi pre mogli reći Ne-čovek (Čovek bez svojstava – Muzil) koji se odrekao sopstvene ljudskosti. Nemački filozof Teodor Adorno je zaključio da posle Aušvica više ne može biti „pevanja i mišljenja“ jer bez ljudskosti (kako je to već zaključio dobri stari Imanuel Kant) nema nama života. Moguća je da je upravo današnja „ispraznost“ naše egzistencije dokaz koliko smo se dehumanizirali i postali nešto drugo…

Zašto čovek teži ratu? Ne verujem u istorijsku nužnost rata koja je, kao ideja, još uvek itekako aktuelna, ali nepodnošljiva lakoća ratovanja, koja u ljudima budi nadu da će tako rešiti neki problem (u glavi ili na nekoj teritoriji i u sukobu sa drugim ljudima), svakakako egzistira u nama i ideja o miru i hramoniji među ljudima (makar i samo podnošljivoj toleranciji) naprosto gubi snagu i značaj kada prevladaju ratni atavizmi. Mi smo se barem, na ovom našem brdovitom Balkanu, nagledali&nadoživljavali ovih ratnih igara – što smrt znače, ali nikakvo pozitivno/konstruktivno iskustvo nismo izvukli iz naših bratoubilačkih sukoba, naprotiv. Ako uzmemo u obzir samo poslednje balkanske ratove, iz devedesetih godina prošlog veka, lako uviđamo da se mi još nismo oporavili od šoka Drugog svetskog rata i da su snovi o „osveti“ ili pak povratku nekog dela teritorije itekako bili živi, a kada su se snovi pretvorili u javu doživeli smo „krvavu bajku“ epskih razmera. I danas, posle tridesetak godina od otvorenih sukoba i kakvog/takvog mira, opet su neki ljudi vrlo radi da ratuju i pri tome ne žaleći da za njih, i njihove ratne ciljeve, pogine na hiljade nedužnih ljudi. Izgleda da ratne traume ne proizvode samo „strah od ratovanja“ već i odbrambeni mehanizam koji nas može sačuvati od sukoba, ali i, ako se pogrešno protumači, odvesti u neke nove ratove jer prihvatamo logiku po kojoj se samo ratom i sukobom sa Drugim mogu rešiti naši problemi. I dok god traje ovaj ratnički diskurs koji uzdiže i heroizuje/favorizuje sukobe, neće biti mira među ljudima.

Negde pred početak naše poslednje ratne tragedije na Balkanu u naprednom svetu, tzv. Zapadu, pojavila se ideja o „kraju istorije“ koji, u stvari, predstavlja ideju od kraju sukobljavanja i ratovanja jer više neće biti pravog razloga za to – savremeni diskurs liberalne demokratije će naprosto po sebi sprečavati svaki mogući rat. Balkan je već posle nekoliko godina, demantovao ove plemenite snove i započeo krvave sukobe koje taj isti Zapad nije mogao ili pak, glembajevski uživajući, nije ni želeo da spreči. Nakon skoro trideset godina od poslednjih balkanskih ratova započela je nova era „Hladnog rata“ čiju ubojitost danas trpi Ukrajina preko koje se prepucavaju Rusija i Zapad. Da li će pobediti Putinova bolesna ambicija o obnavljanju SSSR-a ili pak ruskog carstva, ili će Zapad nastaviti svoju NATO dominaciju po svaku cenu – odgovore na ova pitanja će obe strane potražiti u Ukrajini koja će (p)ostati kolateralna šteta jedne ne-ljudske i ratne politike obe navedene strane. Jer rat, kao i vlast, nije ništa drugo do nasilje nad ljudima.

(Autonomija, foto: Pixabay)