Čitam tekst o klimatskim promenama na našoj planeti, u kojem stručnjaci upozoravaju da, već za nekoliko decenija, možemo očekivati žestoke klimatske promene: one se već događaju, ali će njihova radikalna demonstracija biti mnogo izraženija u bliskoj budućnosti. Za poslednjih 150 godina uspeli smo toliko da upropastimo našu planetu da će trebati barem još toliko da se ona oporavi, to jest da se saniraju ozonske rupe i u atmosferi smanji količina CO₂ koja pravi efekat tzv. staklene bašte i uzročnik je globalnog zagrevanja. I taman je došlo do konsenzusa između velikih svetskih sila koje su i najveći zagađivači ili emiteri ugljen dioksida – i to u vidu Pariskog sporazuma koji predviđa konkretne i ozbiljne mere zaštite naše atmosfere – ali ne lezi vraže, američki predsednik Tramp je odlučio da istupi iz sporazuma, jer je to za njega gubljenje vremena, a i puno košta.

I u pravu je Tramp, nije da nije, puno će da košta i dugo će da traje, ali mnogo će biti skuplje ukoliko, za možda i nepun vek, naša planeta postane mesto koje će biti neprijateljski raspoloženo prema ljudskim bićima. Ovoliko nepromišljenosti i gluposti retko je zabeleženo u istoriji i SAD mora brzo da se reši ovog ludaka, inače našem svetu preti katastrofa u vidu klimatske kataklizme, ako pre toga ne dođe do neke, ne daj bože, nuklearne anhilacije sveta. Tako je to kada se budućnost ne planira ili se misli samo na sadašnjost i veliku zaradu – o budućnosti neka brinu oni kojima će to biti kastrofalna sadašnjost i koji će nam sa pravom pljuvati na grobove…

E ovako nekako, ili barem vrlo slično, poput rapidnog atmosferskog zagađenja, u Srbiji se dešavalo i još uvek se zbiva kulturna i, sledstveno tome, politička kontaminacija. Već skoro tri decenije smo svedoci uništavanja naše kulture, i to u gotovo svim segmentima. Dok je osamdesetih godina pojavu primitivizma, kiča i šunda, u vidu novokomponovane narodne muzike, i stručna javnost smatrala marginalnom pojavom – ova treš-kultura je ubrzano osvajala „balkanska srca“ i upravo je novokomponovana narodna muzika, a kasnije tzv. turbo-folk, dramatično uticala na našu globalnu kulturnu, ali i političku katastrofu. Uz ovu novokomponovano-turbo kulturu lakše je bilo prihvatiti navalu primitivizma, nacionalizma, niskih strasti i pervertiranih nagona, što nas je i odvuklo na stranputicu sa koje se još nismo vratili, a veliko je pitanje da li ćemo iz lavirinta primitivizma ikada izaći.

Političari i ratno-strateški huškači, sa prostora ex-Jugoslavije, rano su shvatili prednosti „nove kulture“ i odlučili su da je popularišu u najvećoj mogućoj meri, a Srbija je prednjačila u opštoj kulturnoj pauperizaciji. U Srbiji, konkretno, ne samo da su stasale već su i preuzele upravljanje državom i društvom – generacije koje su rasle i srasle sa standardima novih kulturnih vrednosti koje bi pre mogli nazvati ne-kulturnim ili čak i a-kulturnim. Da, to su deca turbo-folka koja su oberučke prihvatili razne rijaliti-šou programe, gde se oni identifikuju sa primitivnim standardima koji im se propagiraju: sumnjivi likovi sa napumpanim mišićima, „kajlama“, tetovažama – koji ne umeju da sastave složenu rečenicu ili pak tzv. starletama sa naduvanim usnama i grudima – i svi oni se ponose svojim katastrofalnim neznanjem, ignorancijom. A sve se to prikazuje na svim kanalima, i to pod izgovorom da to ljudi vole i traže da gledaju… Pa šta da traže kada su im se ove rijaliti vrednosti i turbo-folk parametri postale kulturna matrica koju oni smatraju normalnom, mejnstrimom, a čitav svemir najrazličitije civilizaciijske kulture i umetnosti niti razumeju, niti joj vide svrhu; štaviše, ona ih užasava i dovode je u vezu sa nekim nastranim sklonostima i nedostatkom patriotizma.

Kultura koja nije po standardima medijsko-propagandne plitkosti i čiste zabave – doživljava se kao opasnost po mentalno zdravlje i nacionalno biće. Nažalost, iza ove prividno tanke „lakoće postojanja“ današnje akulture nalaze se debele naslage užasa i horora ratnih godina, koje je bilo moguće podneti jedino ukoliko je vladajući establišement distrubuirao dovoljno opojno-lake kulture koja je konzumirana na ovim prostorima kako bi se zaboravila okrutna realnost. Danas su to naši kulturni stanadardi za čije će nam prevazilaženje trebati barem toliko vremena koliko je i trajala kontaminacija ili čak i mnogo više.

One generacije koje će se sa teškom mukom boriti sa ovdašnjim radioaktivnim turbo-folk nasleđem, a koji je i najbolji sinonim za sveopštu naprednjačku politiku – imaće puno pravo da pljuju na naše grobove.

(Autonomija, foto: pixabay/Rilsonav)