Nakon što su trojica učenika Tehničke škole iz Trstenika izmaltretirali profesoricu engleskog jezika podigla se javnost u zajedničkoj osudi nemilog incidenta. Učenici su izmakli stolicu profesorici i onda su je snimali telefonom i smejali se…  U ovom slučaju se sigurno ne radi samo o maloletničkoj obesti i tinedžerskoj potrebi za mangupskim dokazivanjem već  pre o sadističkim nakanama mladih ljudi kojima je nesrećna profesorica poslužila kao objekat za iživljavanje sopstvenih frustracija ili pak ispoljenja latentne mržnje prema školi i autoritetima.

Bez obzira na opravdanost ogorčene  reakcije javnosti i „iskrenu“ nevericu da su tako mlade osobe, kao što jesu đaci Tehničke škole u Trsteniku, mogle da sprovedu svoje ultranasilje (temin posuđen iz filma Paklena pomorandža), ipak začuđuje zašto se javnost uzbudila baš u tolikoj meri i da li je ta reakcija u stvari odraz naše nemoći da se suočima sa nasiljem koje trpimo ili smo ga pak i sami izazvali tokom trodecenijskog tavorenja u društvu u  kojem je baš nasilje postalo „leb naš nasušni“. Zar nije licemerno tražiti drakonske kazne za mlade nasilnike u društvu gde je nasilje „normalan“ način komunikacije?

Naravno, ne može se dozvoliti da dotični nasilnici prođu nekažnjeno, ali da li to znači kraj priče? Da li smo drakonskim kaznama postigli nešto dobro za naše društvo i da li će okrivljeni uopšte razumeti kako su i koliko krivi  u društvu u kome nasilje kulja na sve strane: od  političara, medija, državno-represivnih organa pa preko raznih prestupnika i kriminalaca koji se „pravdaju“ preko rijaliti programa i slično? Šta društvo u kome su još devedesetih razni arkani, giške&Co postali teenage heroji, može da očekuje u svojoj budućnosti? Pa upravo ovo što se desilo u školi u Trsteniku i što se događa po raznim školama diljem Srbije… Zato ne treba da budemo licemerni i da se strašno zgražavamo nad postupcima nasilnih đaka, a potom i zahtevamo adekvatne kazne za prestupnike, nego da se priupitamo, za početak, da li tu ima naše krivice i kako da rešimo ovaj gorući problem našeg društva.

Mi smo nasilno društvo i toga moramo postati svesni ukoliko želimo i da nešto učinimo, to jeste popravimo dok još ima (ako uopšte ima) vremena i mogućnosti.

Nasilje je deo našeg habitusa, a autoritarno ponašanje se i ne dovodi u pitanje ,mada je upravo ono uzrok i izvor svekolikih problema sa kojima se suočavamo. Dakle, ništa dekadentno nam nije uvezeno sa zapada ili istoka, niti smo mi žrtve nekog mračnog plana koji podrazumeva našu anhilaciju. Mi se naprosto bojimo buđenja iz sopstvenih noćnih  mora i zato pronalazimo krivce svuda i u svakome osim u nama samima. No, s  vremena na vrema nas grubo probudi neki nemio događaj, kao ovaj u školi u Trsteniku, i onda se zahtevaju strašne kazne i akcije koje će problematiku nasilja rešiti u korenu, mada smo, manje-više, svesni da na ovaj način samo umirujemo svoju savest i da ovim ad hoc rešenjima nećemo ništa postići. Niti će nasilja manje biti, a  bogami ni manje žrtava nasilja, štaviše, amplituda nasilja će se nastaviti i ponovo će nas dočekati u nekom, po pravilu, još gorem incidentu.

Reakcije javnosti se uglavnom ogledaju u opštem žalu za „starim“ vremenima kada su nastavnici bili neosporni autoriteti koje su poštovali i đaci i roditelji, a neki i žale za „korisnim“ represivnim metodama u vidu fizičkog kažnjavanja učenika. Šta god mislili o bivšim vremenima i old school metodama, moramo biti svesni da je to prošlost i da se mi, kao društvo, suočavamo sa problemima u kojima nam stare metode ne mogu pomoći. Škola i nastavnici ne mogu sami  da reše probleme nasilja kod učenika jer za to nemaju ni adekvatno znanje a ni mogućnosti, bez obzira na sve silne obuke i seminare edukativno-pedagoške prirode. Često sam doživljavao, u svom školskom radu, da se roditelji žale na ponašanje sopstvene dece i da traže od nas nastavnika da to rešimo umesto njih – klasično prebacivanje problema drugima,  jer to je naša „dužnost“ kao nastavnika. Nastavnici se opet žale da su im ruke vezane i da se od njih previše očekuje – što je u dobrom delu i istina.

No, u ovom hijatusu koji nastaje prebacivanjem  obaveza i  ribanja savesti, kako od strane roditelja tako i nastavnika, naša deca ostaju sama i neshvaćena. Đaci uglavnom i ne znaju šta im se događa i zbog čega su često nervozni, agresivni i u suštini nezadovljni svojim roditeljima, a  bogami i nastavnicima… Oni (đaci) su premladi da u potpunosti shvate šta im se dešava, a nesređena porodična situacija (a takvih je i previše u Srbiji) često generiše i njihovo nasilno ponašanje koje onda ispoljavaju prema nastavnicima-autoritetima. Ne želim da kažem da i nastavnici u nekim slučajevima ne izazivaju nasilno ponašanje učenika, ali po sopstvenom  iskustvu mogu da primetim da je u velikom broju slučajeva reč o lično-porodičnim problemima koje đaci projektuju na školu i nastavnike. To sigurno nije opravdanje ili izgovor za to što su nam đaci tako nasilni u školi jer odgovornost nastavnika nalazi se upravo u ovoj instituciji, ali mnoge moje koleginice i kolege su zbunjeni i ne znaju kako da se ponašaju kada se susretnu sa nasiljem među učenicima ili kada je to nasilje usmereno prema samim nastavnicima.

Izvor naših problema nije samo u školi ili u kući, već se u najvećoj meri nalazi u društvu u kome živimo, a koje je, opet, sazdano na nasilju ali i na neverovatno-narcisoidnom ubeđenju da to „tako treba“ i da smo mi „rezervat normalnosti“ u dekadentnom i nenormalnom svetu. Što pre se probudimo iz ovog bolesnog ubeđenje tim pre ćemo i početi da rešavamo naš problem nasilnog društva –  ma koliko nas to bolelo ili nam smetalo. Akumulacija društvenog nasilja trajala je barem tri decenije i sigurno će trebati barem još toliko da bismo postali koliko-toliko zdravo i normalno društvo.

Da bismo rešili problem nasilja moramo se suočiti sa njime, a to znači pogledati sebe, a potom i svoje dete u oči –  i ovo nije frazetina ili pak malograđansko moraliziranje već jedini način da svojoj deci stvorimo bolju budućnost u društvu gde nasilje neće biti pravilo nego anomalija protiv koje se borimo svi zajedno: i roditelji, i deca (đaci) i nastavnici.

(Autonomija, foto: Pixabay)